Прочитај ми чланак
За 57 година постојања, дворана Дома синдиката прешла пут од звезда до трња, а сала данас вапи за публиком. Гостовали Роберт де Ниро, Лив Улман, Елизабет Тејлор, Ричард Бартон, Сиси Спејсик, Џек Николсон, Питер Јустинов…
Ни пола месеца после премијере, последњег дана октобра не јењава интересовање публике за филм „Жикина династија“. Испред благајне Дворане Дома синдиката, Београђани стрпљиво чекају да купе улазнице за било коју пројекцију. Запослени, пак, задовољно трљају руке будући да овај филм дневно одгледа 10.000 до 12.000 гледалаца.
МЕЂУ ПЕТ НАЈБОЉИХ У ЕВРОПИ
Сви уметници, а нарочито музичари, увек су волели Дворану Дома синдиката због изузетне акустичности.
– Због тога јој је „веран“ остао Драган Стојнић и последњу песму на солистичким концертима увек је певао без оркестра и микрофона.
Кемал Монтено се у марту ове године, једноставно, одушевио акустичношћу Велике сале, а наш славни диригент Младен Јагушт и дан-данас тврди да је једна од пет најакустичнијих дворана у Европи – каже наш саговорник.
Овако је, новембра 1985. године, дневна штампа писала о невероватном успеху филма из серијала „Луде године“, али и о још једном рекорду Дворане Дома синдиката када је реч о продатим улазницама. Иста гледаност у Дворани забележена је и три године раније током приказивања филма „Тесна кожа“.
Готово три деценије касније, минулог августа, Дворана Дома синдиката забележила је нови рекорд. Али, неславан! Наиме, у четири сале овог објекта, девет филмова који се приказују у 14 пројекција током целог дана гледала су укупно 33 гледаоца! Тачније, на свакој пројекцији била су, просечно, по два гледаоца.
– Славни рекорди Дворане у случају гледаности филмова из времена су када су постојала само два телевизијска канала и неколико биоскопа – каже Драгослав Агатоновић, директор Дворане Дома синдиката.
– Велику гледаност филма, али тек после деценију и по, донела је „Зона Замфирова“. И нас и друге приказиваче у Србији овај филм је 2002. године, вратио са „ивице смрти“. Следеће значајне инфузије добили смо од филмова „Монтевидео“, иако дворана зарађује и од различитих музичких програма и позоришних представа.
За рентабилно пословање, каже, потребно је најмање 1.000 гледалаца дневно и 15 програма односно концерата месечно. Док обилазимо Дворану, празну иако је време пројекције, наш саговорник подсећа да је филмове могуће гледати у 3Д техници, а наочаре се не наплаћују посебно као у другим савременим биоскопима. Од четири сале, три су дигитализоване.
Ипак, Велика сала је по много чему посебна. Готово је савршено акустична, а за набрајање свега што ова сцена „памти“, од средине јуна 1957. године када је свечано отворена, биле би потребне странице и странице. Неке светске звезде, наглашава наш саговорник, гостовале су и по два-три пута.
– Само две године после отварања, почетком јуна 1959. године, у препуној Великој дворани публика је уживала слушајући џез музичара Луја Армстронга, једну од најмаркантнијих личности у историји музике. А 23. септембра навршиће се 55 година од гостовања Њујоршке филхармоније и Леонарда Бернштајна, славног диригента и пијанисте, једне од најутицајнијих личности у историји америчке класичне музике. Деценију касније гостовала је и Берлинска филхармонија – подсећа Агатоновић.
ДЕСНА ПРЕТКОМОРА СРЦА БЕОГРАДА
Дворана Дома синдиката нашла се међу 502 фирме чију је продају, средином августа, објавила Агенција за приватизацију.
– Више од две године покушавали смо да пронађемо стратешког партнера који би уложио новац за уређење Дворане, али се на наше огласе нико није јавио.
Ако се после ове објаве Агенције, нађе купац, сматрам да је врло важно да он буде прави домаћин. Јер, Дворана је значајна београдска „кућа“ у центру града, са традицијом и најакустичнијом салом. Зато би и држава и будући власник требало да имају на уму да је Дворана Дома синдиката „десна преткомора срца Београда“ – поручује Драгослав Агатоновић.
Хронологији најзначајнијих концерата додаје и гостовања италијанске звезде Рите Павоне, чувене британске рок групе „Холис“ (две године узастопно), певачких и свирачких икона џеза Џозефине Бејкер, Еле Фицџералд, Саре Вон, Мајлса Дејвиса, Дјука Елингтона и Декстера Гордона, блуз гитаристе Би Би Кинга… Због ових светских звезда, каже, у Дворану Дома синдиката долазила је и публика из неких европских земаља.
– Било би неправедно да не поменемо и наступе југословенских звезда, пре свега, Ђорђа Марјановића и Оливере Катарине. Године 1987. Лепа Брена је одржала 33 узастопна концерта, а Мирослав Илић 29. За сваки њихов концерт тражила се карта више, као и за фестивале попут „Београдског пролећа“ – подсећа и каже да су последњих година Дворану „пунили“ Кемал Монтено, Лена Ковачевић, Иван Босиљчић и неке представе попут „Певај брате“.
У Дворани Дома синдиката, своју историју почео је и Фест. За пројекције филмова првог Феста, током осам дана јанура 1971. године, продато је око 105.000 карата. Захваљујући овом међународном филском фестивалу, Двораном Дома синдиката шетали су Роберт де Ниро, Лив Улман, Елизабет Тејлор, Ричард Бартон, Френсис Форд Копола, Сиси Спејсик, Џек Николсон, Питер Јустинов…
– У Дворани је, 1970. године, одржан и један непоновљив догађај у шаховској историји света. У првом „мечу столећа“, преко црно-белих табли надмудривали су се и надметали СССР и шаховски „остатак света“. Посетиоци су, заиста, имали шта да виде. Сва шаховска памет света, била је ту, у Београду. Чак седам бивших и будућих првака света!
Био је ту и тада актуелни првак света Борис Спаски, а осим њега за СССР су играли и Тигран Петросјан, Виктор Корчној, Лав Полугајевски, Ефим Гелер, Василиј Смислов, Марк Тајманов, Михаил Ботвиник, Михаил Таљ и Паул Керес. У тиму „остатка света“ били су Бент Ларсен, Боби Фишер, Лајош Портиш, Властимил Хорт, Светозар Глигорић, Семјуел Решевски, Волфганг Улман, Милан Матуловић, Мигуел Најдорф и Борислав Ивков. Замислите само ту привилегију и част – подсећа наш саговорник.
Прича како су се у препуном фоајеу продавале карте и шаховска литература. А да Владимир Ајдачић није осмислио начин да партије директно преноси на великом платну испред Дворане Дома синдиката, маса људи би, вероватно, „продрла“ у Велику салу.
Док излазимо из Дворане, на Тргу Николе Пашића (некада Маркса и Енгелса), намеће се само једно питање: шта је спречило ово јединствено место да буде српска Олимпија када је имало све предуслове за то?
ЗА ОРГУЉЕ 750.000 ЕВРА
За Дворану Дома синдиката, неколико година после изградње, од чувене немачке фирме „Валкер“, наручене су најмодерније оргуље.
– Реч је о јединим концертним оргуљама у нашој земљи, али су оне већ годинама „покварене“. У септембру 2005. године, стручњаци из Словеније проценили су да је за њихову поправку потребно више од три месеца рада и око 750.000 евра. Ми толико новца немамо, нити је економски оправдано да се Велика сала затвори три месеца због поправке оргуља. Али, да су се минулих деценија јавили спонзори или донатори, не бисмо имали ништа против будући да је штета да пропадну и овде стоје као музејски експонат – сматра наш саговорник.
