Прочитај ми чланак
Војислав Антонић (58) већ три године преживљава перући аутомобиле у Француској улици у Београду.
На овај посао одлучио се из нужде да би прехранио трочлану породицу јер је након 36 година радног стажа у реномираном некадашњем гиганту “Центротекстилу” остао без посла. Због година ново запослење након једногодишње потраге није могао да нађе.
Како сте се нашли у ситуацији да перући аутомобиле прехрањујете породицу?
– Све се то догодило 2008. године, када сам након проведених 36 лета у фирми “Центротекстил” отпуштен као технолошки вишак. Нови послодавци који су преузели фирму нису имали никаквог слуха према радницима и рекли су нам само до виђења.
Једноставно су ми се захвалили и рекли да им мој профил радника није више потребан, да ћу провести једну годину на бироу, и то је то. Мислим да се моја судбина пуно не разликује од других који су као и ја након више деценија посла завршили на улици.
Да ли сте покушавали да нађете неки посао док сте били на бироу?
– Како да не, пратио сам огласе, јављао се на конкурсе, али кад год бих добио одговор, он је био исти, сувише сам имао година. Нажалост, ти људи који су расписивали конкурсе нису видели могућност да могу да рачунају на моје или нечије друго радно и животно искуство.
Цркавица која је пристизала са бироа за незапослене није била довољна за храну, па су се због тога дугови према комуналним предузећима увећавали.
Како сте се одлучили да изађете на улици и зарадите нешто новца перући аутомобиле?
– Ух, то се све догодило пре три године. Била је недеља и супруга ме је питала шта ћемо данас јести.
Одговорио сам: „Оно што има – хлеб.“ Поново ми је поставала питање: „А шта ћемо у понедељак?“ Рекао сам јој да ћемо јести месо.
Погледала ме је зачуђено јер је знала да у стану имамо само један хлеб и ништа више. Кроз осмех сам јој рекао да ништа не брине и да спреми старе крпе, канту и сунђере. Она је ништа не питајући све то спремила, а ја никако нисам могао да дочекам да сване.
Ујутро сам са крпама и кантом воде изашао на улицу и почео да перем аутомобиле. Да се одмах разумемо, нисам то наплаћивао већ сам добијао част. Људи су били задовољни мојим обављеним послом и сами су вадили новац и чашћавали ме.
Да ли сте испунили обећање и породоци донели месо за ручак?
– Па меса за ручак није било, али је било јела. Нормално, од тог чашћавања сам изненадио породицу храном, децу соком, а супруга и ја смо након дужег времена поделили флашу пива.
Нашој радости није било краја. Након дужег периода сам нешто почео да радим и доприносим породици. Свако јутро сам на улици од 7.30 до 15.30. У почетку су ме комшије чудно гледале, а ја сам знао зашто све то радим. Поред прања аутомобила, овом граду чиним услугу јер оперем и паркинг места.
Одакле вам идеја за посао?
– Кад кући немате ништа за јело, а деци у очима видите да су гладна, не преостаје вам ништа друго него да набавите новац за храну. Постоје два начина – својим радом – или криминалом. Ја сам се одлучио за свој рад.
Идеју сам добио из америчких филмова и од других суграђана који перући шофершајбне зарађују. Па кад је дошло до краја и кад сам схватио да посао никада нећу пронаћи, преостала ми је улица.
Шта бисте поручили другима који траже посао, а не могу да га пронађу?
– Као прво, да не очајавају, већ да изађу на улицу. На улици може да им се десе пријатне, а такође и непријатне ствари. Нико посао неће добити седећи код куће и гледајући турске и шпанске серије. Такође, никад се не зна кога ћете срести на улици, а можда им падне на памет нека идеја и зато сви који немају посао – на улицу!
Мислите ли да ће нам бити боље?
– Хоће, биће боље ако бог да и ако ови наши озбиљно реше да се позабаве криминалом и похапсе лопове. Надлежни треба да знају да радник треба да буде плаћен адекватно да од свог рада може да живи. Такође, надлежни треба да знају да је дошао крај. Јер, овако како је сад, јесте катастрофа.
Не зна се ко коме и кога бургија. И зато ако мисле да буде боље, морају да почну да мисле домаћински, у противном нам никада неће бити добро.
(Ало.рс)
