Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Самопорицање националног идентитета и вредности из прошлости од стране културне и политичке елите је појава која се може чињенично објективизовати и аналитички пратити.
На једном сегменту наше културе то је недавно у књизи „Дух самопорицања“ уверљиво предочио колега Мило Ломпар, а било је и других указивања на континуитет симптоматичног потискивања и маргинализовања културних и традицијских вредности повезаних са српским историјским и националним идентитетом.
То, међутим, није заслуга „просветно-културно-политичке елите“, већ духовно провинцијалне и комплексиране псеудоелите која идеолошки верује да је интелектуално и политички оправдано из неких разлога вишег реда систематски потцењивати и маргинализовати све оно што је истовремено препознатљиво српско и вредносно универзално.
Раније је то чињено у име коминтерновског „пролетерског интернационализма“ и наднационалног југословенства, а данас услед опседнутости накарадно схваћеним анационалним „мондијализмом“.
У једној полемици поводом овогодишњег Стеријиног позорја, театролог Иван Меденица је констатовао да је ово „доба деконструкцијски инспирисаних теорија идентитета“, у коме застрашујуће делује помињање „есенцијалне националне супстанце“. Колико год апсолутизовање проблематичне „есенцијалне супстанце“ у вези с националним може бити штетно по културу, толико су, ако не и више, разне идеолошки инспирисане деконструкције српске националне културе разорно деловале и делују на уравнотежену идентитетску самосвест српског народа који, упркос свим „теоријама“, ваљда ипак постоји.
Треба, стога, примерено, у складу с духом времена, оснаживати све историјске и културне белеге тога постојања, по чему нас и свет једино тако може уважавати као истинске неимаре велике и заједничке цивилизацијске грађевине.
Лицемерно убеђивање Срба да прошлост није важна и да се треба окренути будућности на политичком плану има сасвим одређен циљ: приволети их да се одрекну конкретних, па и неких животно битних, легитиминих националних интереса, каквих се они који их „просветљавају“ ни у сну не би одрекли.
То нема никакве везе с културом, али се може лакше остварити уз помоћ оних Срба који мисле да има, па су спремни да, зарад доказивања припадности некаквој фиктивној постмодерној „светскости“, доврше поодавно започету „деконструкцију“ српског културног идентитета.
Зато се и дешава да средњовековне споменике на тлу Србије обнављају Турци, јер сведоче о османском добу величине њихових предака, што је сасвим разумљив и легитиман мотив, док су развалине српских споменика тужно зарасле у коров и заборав.
Тиме, пре свега, доказујемо низак ниво културне свести и погрешно разумевање смисла традиције и историјског континуитета. Мало је народа који су нам у томе равни!
