Pročitaj mi članakČovek koji je svojim radom oduvek umeo da postavlja pitanja, da iskače iz šablona i u prvi plan stavlja tu toliko omalovažavanu i poniženu slobodu bez sumnje je čuveni radio i televizijski voditelj Darko Mitrović.
Прошло је довољно времена од отказа који би менаџмент Нове С најрађе заувек избрисао, пише Луфтика. Довољно за Дарков осврт са пристојне временске дистанце и разговор о томе како сада гледа на свој чин. Опширно и детаљно је познати водитељ говорио о свему, између осталог и о односу са дугогодишњим колегом Марком Степановићем.
– Људи свакодневно добијају отказе. Можда је то оно што их је збунило у целој причи. То што сам ја дао отказ? У ствари кад боље размислим, довели су овај народ до ивице беде, па се људи све теже одлучују на такве смеле потезе. Морају да трпе разне притиске, понижења, злостављања, па чак и физичко насиље од стране својих послодаваца, намерно нисам рекао газди, јер мени нико осим мене не може да буде газда. Терају људе да носе пелене и знају да ће људи на то пристати, јер морају да обезбеде парче хлеба на столу и трпе све само да би задржали посао.. Ја? Ја не морам ништа!
Кад смо код тога, имам и ја породицу и дете које је остало рано без мајке, о којем морам да бринем, издржавам га, храним, облачим, школујем, али то не значи да послодавац може да ме искоришћава, уцењује, зајебава, условљава, или игнорише. Мора да постоји макар минимум поштовања, обостраног наравно, јер ја нисам ничији роб! Кад неког не успеју да укроте, оседлају како и када они то желе, онда прибегавају поништавању, пасивној агресији, игнорисању као некаквом виду кажњавања. Шта сам ја….? Деветогодишњак? Капитализам није само – отворили смо фирму, довукли јефтину радну снагу и сад можемо да серемо по људима док не цркну, а онда их заменимо неким новим јефтиним ‘месом’ или бескичмењацима. Дао сам отказ у програму, зато што је то моје радно место, то је моја канцеларија, видим да је то многима био трн у оку, а наравно да знам и зашто – каже Дарко за Луфтику, а онда детаљније објашњава однос са бившим послодавцима.
– Поједини се крију иза имам-ситну-децу-разлога и других бедних изговора који им омогућавају да живе у својим фантазмагоријама, илузијама. Али не кривим те људе. Кривим систем који их је натерао да постану такви. Стварно све ово није више важно. Одавно сам кренуо даље са животом, али ајде…Телевизија за коју сам радио је у почетку заиста била другачија, све је обећавало да ће бити другачије, а онда су ми показали своје право лице. Игнорисали су претње које сам добијао, очигледно да им мој живот и живот моје породице није био битан, а поврх свега, сматрали су да сам и сам крив зато што их добијам, чиме су дали ветар у леђа свима онима којима се не свиди оно што чују, да прете и можда остваре исте. Подсећам да је особа која ми је упутила претње смрћу осуђена тек након годину и по дана. Нисам добио адвоката нити било какву правну помоћ од фирме. Сам себе сам заступао. Правили су се неми, слепи и глуви, осим у случајевима када су морали да бране властите интересе и оперу себе пред широким аудиторијумом. Пуна су им уста медијских слобода, слободе говора, а када се помене нешто што њиховим хиперсензитивним ушима не прија, искочила би им вена на челу и пулсирала.
Вадили би се на стару отрцану флоскулу – Слобода говора не значи да можеш да причаш шта желиш без последица!? Какав парадокс! Нису реаговали ни када ми је премијерка државе цртала мету на чело, добро де, дали су некакво мршаво саопштење, али су моје име само провукли кроз целу причу. Многи су се острвили на мене, претили, вређали, мада мислим да се главни разлог за тако нешто крије у врло дискутабилној агенди компаније. Није било потребе да се оградјују било каквим саопштењима од мојих ставова. Не знам шта је ту било спорно? Као прво, ја нисам антиваксер, а друго, ‘Ментално Разгибавање’ на крају емисије има дисклејмер у којем су моји ставови као аутора већ дистанцирани од ставова и политике куће. Био сам под константним притиском, неиздрживом тензијом, претњама и то никога није занимало. Послао сам гомилу мејлова, покушавао да позовем на разговор челнике фирме, где би поразговарали о проблемима који су се намножили, претњама које сам добијао, зивкао их али ништа. Мислили су да та политика културе поништавања може да им продје у мом случају. Е па зајебали су се… – образлаже Дарко Митровић шта је претходило том 31. марту.
Подршка је стизала са друштвених мрежа, где су верни слушаоци и поштоваоци Дарковог лика и дела здушно подржали његову одлуку. Колеге, чак и оне од којих се очекивало да пруже подршку и подигну глас, ћутали су и чекали да фрка прође…
– Мислим да грешиш. То што о томе не пишу и не причају државни и ови други ‘државни’ медији, не значи да јавност не прича о томе. То значи да желе све то што пре да забораве, склоне од очију јавности. И дан данас ми људи прилазе на улици и честитају. Не знам због чега додуше. Не сматрам да сам урадио нешто посебно и епохално, нити сам то урадио да би ме неко тапшао по рамену. Учинио сам то из врло личних разлога које сам објаснио малопре. Не дозвољавам да ме нико зајебава! Неки су то окаракатерисали као храбар и одважан чин, а неки осудили и питали зашто то нисам учинио ван очију јавности? Зашто сам издао колегу и оставио га на цедилу? Ја, неког издао? Каквом цедилу? Оставио сам га са три уговора, које је сам рекао да има са Унитед Медиа Групом у интервјуу који је дао недавно.
Чак су рекли да сам испао кукавица јер сам побегао!? Ја нисам побегао, ја сам рекао шта имам и отишао, а то није исто! Ту сам где сам и био. И даље стојим и смем себе да погледам у огледалу! Корачам. Смејем се. Борим се. Жив сам и не предајем се. Подршка мојих пријатеља, слушалаца, гледалаца, уопште ових дивних људи ми је једино битна, док је њих постојаћу и ја. Наравно подршка моје породице, то је нешто посебно. Мој син, моја Сандра! О колегама не желим ништа да причам. Требало би да их је срамота, али није. Када буду осетили на својој кожи оно што сам ја доживео, онда ће схватити. Сада мисле да су на врху света. Све је то кратког даха. Слава је пролазна, то сам одавно схватио. Ми смо пролазни. Данас си горе, сутра доле. Не треба се толико залуђивати некаквом илузијом битности. Ништа ме више не изненађује осим доброте, топле људске речи, искреног осмеха, изистинске емоције и других раритета у овим временима проклете ‘нове нормалности’ – прича Дарко за Луфтику.
Све оне који нису прихватили сервиране информације од стране највећих медија и утицајних личности, они који су са сумњом посматрали шта се дешава и у ком правцу се креће ситуација, проглашени су за антиваксере, равноземљаше и догматисте. Ни Дарка нису заобишле овакве идиотске одреднице.
– У ери дигиталних медија, свако може да каже и напише шта жели. Друштвене мреже су као зидови клоња где људи свашта исписују док серу. Не дотиче ме то толико, али ми смета када ме неко неоправдано етикетира или оптужи. Данас је свако ко постави здраворазумско, логично питање или покуша да дође до одговора на оно што га занима, унапред осуђен на линч. Када препознам агресивну пропаганду, кампању, лаж, све у мени почиње да куља, осетим те вибрације на километар. Каква брига за човечанство? Половина планете гладује, жртве на све стране, они који прозиводе оружје продају га сиромашним земљама како би се што пре међусобно истребили, уништавају се последњи ресурси на овој планети, деца ометена у развоју су иза решетака и њих боли дупе за то, царује модерно ропство, свуда нас прате и надгледају својим јебеним камерама које виде све осим ‘њих’, а све под изговором да брину за нашу безбедност. Орвел и Хаксли одавно делују као дечја причица за лаку ноћ, наспрам њих.
Затрпани смо небитним информацијама од којих смо сада већ постали зависни. Сви се утркују да што пре објаве вест, која служи да се прикрију праве вести, гомиле афера. На сваку аферу иду две вести. Зато вести трају по сат времена и иду на сваких пола сата.. Заборавили смо да живимо живот и ћутке и из страха пристали смо да нас закључавају, а затим у летњим периодима откључавају. Могу да раде са нама шта год желе и ником ништа. А ми..Ми се медјусобно мрзимо. Неће изаћи на добро све ово. Забринут сам за будућност, не због себе наравно…Него због наше деце, а помало и опстанка овог напаћеног народа – каже Митровић.
Верујем да је обавеза сваке јавне личности да отворено критикује и указује на друштвене аномалије, али да ли баш Дарков лични пример показује чега се остали плаше? У друштву у којем као да сви иду макар некоме уз длаку, Дарко Митровић је током читаве каријере пливао некако узводно. Да ли је уопште и било друге опције за њега?
– Ја не бих био то што јесам када бих тек тако мењао своје мишљење, како ветар дува или у односу на последице. Исто бих урадио опет. Пуно ме је све то коштало, првенствено мислим на здравље, притиске, претње, непроспаване ноћи, породицу која је све то пролазила са мном, али тако је то када желиш да говориш оно што мислиш. Да ли сам у праву или не, показаће време. Не постоји обавеза да свака јавна личност критикује друштвене аномалије, то је био мој избор, али би новинари морали да се баве истином. То је њихов посао. У овој земљи не постоји независно новинарство. И ту постоји подела на ове и оне. Њихове и наше. Којој групи ја припадам. Ни једној. Зато и јесам сам и пуштен низ воду. И да, ја нисам новинар ако на то циљате. Моја обавеза у целој причи није била да будем непристрасан, а нисам ни водио политичку емисију, ја сам кометарисао друштво, појединце, догадјаје са становишта обичног грађанина, понекад на комичан начин, а понекад не – наглашава Дарко.
– Када сам пре 17 година створио Ментално разгибавање идеја је била да то што радим личи на емисије какве су водили Хауард Стерн, Крис Мојлс, Крис Еванс у комбинацији са Ленијем Брусом, Карлином и Прајором. Мене су плаћали да износим мишљење, имам став. Никада нисам ишао никоме уз длаку нити то намеравам да почнем. Некоме се то што радим допадало, некоме није. И то је сасвим у реду. Већини јесте, да будем искрен. Годинама бити у самом врху слушаности и гледаности није лако. Пут ка врху је јако тежак и трновит али одржати се на том врху је још теже. Да сам радио другачије, никада не бих постао ово што јесам данас. Захваљујући мојој тврдоглавости, упорности, истрајности, непрекидној борби са ветрењачама прокрчио сам пут и себи и бившем колеги. Ја сам примао све ударце. И без обзира на исход, успео сам да одолим свим притисцима и поново започнем нешто ново са 48 година и 23 године у медијима. Прелазим у друго агрегатно стање. Ето ме поново врло брзо – уверава популарни Даре читаоце Луфтике и верујем радује своје вишегодишње слушаоце.
Многи су коментарисали и замерали Дарку да се током емисија понаша арогантно према својим слушаоцима и гледаоцима који се телефонски или путем порука јављају у програм. Наш саговорник децидно одбацује такве тврдње.
– То су будалаштине. Не рачунам ботове и тролове као гледаоце. Једино су они добили по који одговор од мене на исти онај начин којим би ми се и обратили. Ја моје гледаоце и слушаоце волим и поштујем изнад свега. Да није било њих не бих ни опстао све ове године, не бих ни дошао у прилику да покренем подцаст Лоботомија. Њима дугујем све. То су дивни људи, великог срца, врло интелигентна бића која размишљају својом главом. То и јесте циљна група којој сам се обраћао. Те ружне приче сервиране су из исте кухиње одакле су долазиле претње, притисци и увреде. Ко ми то замера заправо? Исти они који су вредјали моју породицу, покушавали да ме уплаше некаквим претњама, а онда наишли на зид. Јеби га! Ако вам неко пошаље двадесет порука током програма у којем вам најгрубље вредја чланове породице или прети, у неком моменту морате да одреагујете.
Разгибавање је од самог старта наилазило на неразумевање, а затим одушевљење. Ту емисију су људи или волели или презирали. Тачно знам ко и због чега. Оно што је емисију чинило другачијом од мора других је управо та непосредност у комуникацији, како између нас двојице тако и са слушаоцима, читај, гледаоцима. Било је ту и квалитетних расправа, размена мишљења где смо као и сви бандоглавци покушавали једни другима да објаснимо како смо баш ми у праву. Све је то било Разгибавање. То је била једина емисија на овим просторима где су сви могли да добију прилику да искажу свој став или мишљење, а ту могућност сам им управо ја пружио. Кад кажем ја, не ниподаштавам Маркову улогу у целој причи, него сам ипак ја тај који је ту емисију покренуо и створио. Мора да се зна ко је ту диносаурус. Наравно то никако не значи да ти појединци могу да ме вређају док ја ћутке вртим палчеве и изгледам као водитељ пре 50 година који се захваљује на критикама, похвалама и сугестијама. Та времена су прошла – прецизира и одговора на критике водитељ Лоботомије.
Желео сам да сазнам да ли је пријатељство Дарета и Марета наџивело пословно партнерство, да ли сматра и да ли се слаже да је Марко требао да заједно са њим одступи са телевизије Нова С, јер без њих као двојца нема ни оригиналне емисије, као и да ли у будућности можемо очекивати чувени дуо у неком новом пројекту.
– Не сматрам ја ништа. Нити желим да се изјашњавам по том питању. Ја знам шта бих ја учинио да мом ортаку прете, понижавају га, игноришу или поништавају као човека. Марко и ја смо прошли трновит, холивудски пут. Почели смо од нуле… Заправо ја сам почео, а онда је након две године дошао и Марко. Сећам се као јуче да је било када сам бануо у канцеларију нашег тадашњег послодавца и тражио исту плату за њега као што сам тада имао ја, сматрајући да је једино тако у реду. Сећам се како смо отишли са тог радија и покренули нешто наше, радовали се сваком каблу, слушаоцу, спонзору, првом новцу зарађеном од Разгибавања. Добро памтим и кад су нас скинули са радија Б92, тог 25. децембра. 2013 године..
А затим и тих годину и по дана преживљавања. Добро код мене се ништа није променило од тада. Поново крећем од нуле. Али ја живот посматрам као авантуру, не седим скрштених руку и не цмиздрим над горком судбином. А прошао сам много тога лошег. Не бих да кометаришем ни садашње Разгибавање. Стварно ме не занима. Имам своју причу. И нисам сам. Имам породицу. Нецу, Сандру. Боримо се заједно и са недаћама, али и уживамо и у новом почетку. Сваки тај почетак је нова прилика да будемо бољи, прилика да пронађемо себе и свој пут или можда вратимо њему. И даље гурам тај камен узбрдо и једном ћу доћи до врха. Моје време тек долази. Нема више назад. Не желим да причам о Марку и неким нашим пиватним стварима. Нека остану тамо где су. У прошлости – одговара Дарко јасно између редова, за свакога да процени и да се пронађе.
Питали смо саговорника шта данас ради Дарко Митровић, да ли се и колико ужелео своје публике и када званично креће емитовање дуго најављиваног подкаста. Такође, да ли се и колико разликују концепти Разгибавања и Лоботомије?
– Кад већ питаш, данас сам ишао да покупим видео опрему, камере, сталкове, кејџове и разне апаратуре, сутра идем по микрофоне. Захваљући људима који ме подржавају преко Патреона, ПаyПал-а сакупио сам за део опреме. Још увек прикупљам средства, јер иза мене не стоји Америчка амбасада, никакви фондови, НВО или појединци са кешом. Иза мене стоје обични људи са огромним срцем, моји гледаоци, слушаоци и неизмерно сам им захвалан на подршци, и финансијској и моралној. Ти људи одвајају од уста да би мени помогли, ја им то никада нећу заборавити. Лоботомија ће ускоро стартовати. Морам да будем искрен, имам и малу трему – признаје наш саговорник и одговара где можете пратити Лоботомију и како је замислио читав концепт.
– Покренут је сајт, отворени су канали где ће подцаст бити постављан. Има ме на свим већим подцаст платформама: Apple Podcast, Google podcast, TuneIn, Spotify, Stitcher, Deezer, Podcast.rs и наравно незибежни Yоu Tuбе. Лоботомија нема везе са Разгибавањем, осим што ћу ја увек бити ја. Лоботомија ће бити мој начин борбе са бесмислом, један омаж старој доброј нормалности, где ћу са мојим саговорницима покашати да пронађем одговоре на сопствена питања, опуштено причам о битним и мање битним темама. Желим да покажем људима да нису сами, да нас има, да и даље тражимо смисао, одговоре, боримо се са ветрењачама. Желим да вратим или макар подсетим људе на стара добра времена и на то да имају само овај један једини живот. Желим да истражим метафизику људске доброте, безобразлука и толеранцију на глупост. Желим да их насмејем. Једва чекам да кренем. Не зависи све од мене, наравно. Ту су и мајстори. Радови у студију одвијају се јако споро, али тако је то када желиш да све буде како треба. То сам дужан својим гледаоцима и слушаоцима. Само најбоље за оне који ме подржавају – поручује Митровић.
Вести у Србији су одавно постале трансмитер стреса, индивидуалне и колективне анксиозности. Оне су мамац за мазохисте, а не за особе жељне тачних информација. Дуго нисмо имали прилике да слушамо коментаре Дарка Митровића на политичке и друштвене актуелности. Да ли их уопште прати или је на паузи и опоравку?
– Пратим ту и тамо. Спорадично. Прилично сам разочаран аутистичним односом који имамо сами према себи, мањком самопоштовања, личног интегритета, што пуштамо да овима прође све без неких озбиљних реакција и последица. Знам, лето је, ваља летовати у Турској, Грчкој. На тасу су супер-дупер ол инклузив и борба за наше шуме, реке, градове, села, нашу децу, голи живот. Живимо од данас до сутра. Али то није она филозофија живота, садашњег тренутка. Ми смо се одавно опростили од наше будућности и будућности наше деце. Препустили смо се стихији која гута све пред собом. Нас више нема само тога нисмо свесни. Људи желе, али се боје да живе. Ови су донели мрак са собом и сад нам је више него икад потребан онај Бајићев врач, да покрене олују или макар неко, да упали светло – поручује наш сагворник.
На крају, желео сам да сазнам шта је то са нашим Београдом, са његовим рокенрол духом који ишчезава. Као да је у потпуности занемео и уснуо. Београд као да на самрти посматра своје силоватеље и ћутке им толерише све њихове инвестиционе баханалије. Мењају му структуру и шмек, отуђују га и стварају од њега ‘напредно’ чедо, док он ћути, односно његови становници тихују без стида.
– Не слажем се да тај дух занемео, него су медијски простор и сваки други, добили управо они које смо шутирали у буљу испред СКЦ-а 80их. Ово је сада њихово време. Време пацова. Има клинаца који се труде да одрже тај дух и ја ћу им дати један кутак у свом подцасту. Као стари панкер, и даље одржавам тај пламен. Видиш уосталом. Нису панк само цокуле, фајерка, чирокана и Пистолси. То је начин размишљања, то је бунт, али здрав бунт. То је побуна против ненормалног система вредности који су донели ови шабани са собом. Дојахали су и одмах сместили своје буље у Аудије са тамним стаклима и сад нас гледају као да смо говна. Ја и даље слушам исту ону музику коју сам слушао, можда неки џез понекад, старим, али исто тако волим да чујем и осетим енергију неких нових клинаца чије време тек долази. Ја и даље живим у нади да ће свет постати боље место. Али сам сада схватио суштину. ‘Некад сам био паметан па сам желео да мењам свет, данас сам мудар зато мењам себе’ – закључује за Луфтику ‘станд уп’ комичар и водитељ Дарко Митровић.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 5, 2021
