Pročitaj mi članak
Последња смртна казна у Србији извршена је 14. фебруара 1992. над Јоханом Дроздеком, због свирепог убиства шестогодишње девојчице. Он је окончао живот у 34. години, пред стрељачким водом полиције у сомборском затвору.
У Србији је због свирепих убистава деце, педофилије и бруталних силовања све више грађана који се залажу за поновно увођење смртне казне.
Према подацима последње анкете коју сваке године спроведе “Ипсос Стратегиц Маркетинг”, 53 одсто испитаника изјаснило се да је за враћање смртне казне, док је 47 одсто изјавило да се противи њеном враћању.
Интересантно је да је анкета показала рекордну подршку смртној казни у Србији у протеклих седам година.
Због ових алармантних података за аболиционисте, анкета је поновљена, након чега је утврђен известан пад подршке смртној казни (са 57 на 53 одсто), али је и даље већина грађана била за њен повратак у домаће законодавство.
– Не можемо са сигурношћу да тврдимо шта је довело до пораста подршке смртној казни, али из досадашњег искуства, у великој већини за смртну казну су испитаници који припадају десном политичком блоку – објашњава за Телеграф Марија Шијак из Удружења грађана “Србија против смртне казне”, додајући да су у атмосфери општег незадовољства и лошег економског стања грађани склонији радикалнијим ставовима и по питању кривичних санкција.
Већа подршка смртној казни појави се и сваки пут када у јавност изађе вест о неком гнусном злочину. О томе да ли је након таквих вести икад помислила да би требало вратити смртну казну, Шијакова каже:
– Ни у ком случају не бисмо направили изузетак, јер је људски живот неприкосновен, и нико, па ни држава, нема право да га некоме одузме. Један од разлога против смртне казне је и могућа судска грешка услед које и невина особа може бити погубљена. Такође, заблуда је да је у државама у којима је запрећена тако страшна казна мања стопа тешког криминалитета.
Смртна казна је у Србији примењивана од настанка модерне државе 1804. до 2002, када је 26. фебруара укида Народна скупштина. Главни мотив за аболицију било је придруживање тадашње СРЈ Савету Европе, а последња смртна казна у Србији извршена је 14. фебруара 1992. над Јоханом Дроздеком, због свирепог убиства шестогодишње девојчице. Он је окончао живот у 34. години, пред стрељачким водом полиције у сомборском Окружном затвору.
Адвокат Ђорђе Мамула, који се противи поновном увођењу смртне казне, каже за Телеграф да је наука показала да строге казне нису лек против криминала, већ брзо расветљавање кривичних дела.
– Извршење смртне казне је бесмислено, јер не може да врати изгубљени живот. А, свакако није одговор ни на најчешће постављано питање проблема повратничког криминала. Починиоци кривичног дела требало би строжије да се изолују из друштва или да се по одслужењу казне, брже и лакше запошљавају како се не би враћали криминалу.
Мамула подсећа и да родитељи жртава никако не би смели да утичу на мењање државног законодавства и позивају јавност на враћање смртне казне.
Погубљења су у Србији најчешће обављана тако што би кажњеник био стрељан или обешен. У више од 90 одсто случајева жене убице су убијале своје мужеве, затим љубавнике, па децу, а онда и блиске сроднике.
Један од најпознатијих примера свакако је онај Синђелије Николић из Звиздара, која је мужу дала за вечеру печено пиле у које је ставила арсеник. Она је 8. децембра 1901. године осуђена на смрт.
(Телеграф.рс – Катарина Вуковић)
