Pročitaj mi članak
Живот Јованке Броз, рођене Будисављевић (1924–2013), може се упоредити са узбудљивом историјском књигом чије су корице неумитно склопљене, али књигом чије би многе странице тек требало да буду исписане. Сијасет неистражених догађаја из живота треће венчане супруге Јосипа Броза Тита (1892–1980), сасвим је сигурно, тек ће привлачити пажњу истраживача, поготово због тога што је сама Јованка деценијама упорно ћутала, одбијајући да изнесе у јавност своја сазнања о животу поред Тита и о многим драматичним збивањима у историји Југославије у другој половини 20. века.
Када је пре тридесет две године Владимир Дедијер силно узбуркао јавност трећим томом „Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита”, снагу бомбе имала је његова тврдња да је Јованка „волела да скупља и најважније документе из наше савремене историје”, те да су „после Титове смрти, у машини за прање рубља, пронађени записници и други документи у вези са Брионским пленумом 1966. године, када је пао Александар Ранковић”.
Дедијер је тада отворио питање „да ли је трећа Титова супруга Јованка Будисављевић водила дневник” и подсетио да је „она тражила савете од појединих историчара како се воде дневници”.
„Имам ја у свом дневнику све записано што је Тито рекао о Личанима, па ћу вам то дати”, рекла је Јованка почетком седамдесетих година двадесетог века, када је припреман „Зборник сећања Личке дивизије”, што је на разним странама подгревало уверење да ће ти дневнички записи кад-тад угледати светло дана.
„Чуо сам да је она свој дневник предала једној високој функционерки из једне азијске земље, с молбом да га изнесе из земље и да га сачува кад дође време да се објави”, навео је Дедијер у својој књизи, а у тим његовим речима брзо је препозната Индира Ганди.
Животна исповест Јованке Броз имала је моћ да привуче пажњу и деценијама после, иако се Јованка уз Тита последњи пут појавила у јавности 14. јуна 1977. године, баш негде у време када су односи двоје супружника нарушени.
Далеко од очију јавности, ондашњи највиши државни и партијски органи Југославије на чак 59 састанака расправљали су о „случају другарице Јованке”, а само мали део те документације стигао је касније разним каналима на странице штампе. Захваљујући томе, подгреване су различите теорије о разлозима због којих су се Тито и Јованка разишли, мада се званично нису развели.
Неприкосновени југословенски вођа Тито и његова лична секретарица Јованка, која је ту дужност обављала од 1946. године, венчали су се 15. априла 1952. године у Илоку, у једној ловачкој кући, а кумовали су им Александар Ранковић и Иван Гошњак, у присуству неколико најближих Титових сарадника. У новој улози супруге она се појавила у јавности следеће године, уочи посете британског министра спољних послова Ентонија Идна.
У недавном сведочењу, Јованка је навела да су се Тито и она „више зближили” 1947. године, када је он оперисан од бруха, а она бринула о њему због компликација које су се појавиле. Док је сређивала неку приватну документацију из Титовог предратног илегалног рада, рекао јој је да осећа како би с њом „могао осигурати спокојан и срећан живот”, али је „дуго трајало” док на то није пристала.
Рођена 1924. у личком селу Пећане, у кући Милице и Милана Будисављевића, Јованка је ступила у народноослободилачку борбу у лето 1941. године и постала борац Прве женске партизанске чете, којом је командовао Ђуро Радованац. Истицала се храброшћу и пожртвованошћу, била је рањена, а чин поручника добила је у пролеће 1944. године. Крај рата затекао је њену јединицу у Словенији, да би потом, у чину мајора, обављала неке дужности у кадровском одељењу Генералштаба и при Штабу Прве армије у Нишу. Крајем 1945. године прекомандована је у Београд, где је ступила на дужност домаћице Белог двора.
Млађа од Тита 32 године, Јованка Броз је током њиховог заједничког живота носила терет различитих обавеза и имала „посла преко главе”. Објављен је низ сведочења људи из њихове непосредне близине који на противречан начин сведоче о начину на који је она испуњавала те дужности. Сасвим је сигурно да ће увид у изворну, архивску грађу, знатно боље осветлити ово интригантно питање, што ће отворити пут и за поузданије закључивање о разлозима који су довели до одвајања Тита и Јованке у последњим годинама његовог живота.
Од какве је то важности, довољно говори чињеница да се средином осамдесетих година прошлог века увелико говорило о томе да је Јованка Броз совјетски агент. На то је одговарала ћутањем, уосталом и зато што је годинама живела у својеврсној изолацији, без личних докумената, у крајње незавидним околностима угожености својих људских и грађанских права.
Летос је, коначно, у својој исповести директно оповргла поменуту тврдњу – „нисам била ни западни, ни источни шпијун”.
(Политика)
