Pročitaj mi članak
(Вести онлајн)
Драган Бабарогић напросто је занемео када је коначно неко покуцао на његова врата и понудио му конкретну помоћ. Један од ретких Срба који живи у центру Призрена, у урушеном кућерку, без икаквих примања, у нехуманим условима добиће ускоро нови кров над главом.
– Једем шта стигнем. По контејнерима тражим. Нема никог да ми помогне, а коме се све нисам обраћао за помоћ. Немам ни за лекове, а требају ми за плућа. Живим од онога што се нађе. Не знам зна ли неко да уопште постојим. Чуо сам да је на интернету чак писало и да сам умро – речи су Драгана Бабарогића објављене у „Вестима“ крајем јуна које никога нису оставиле равнодушним, па ни министра за заједнице и повратак у косовској влади Далибора Јевтића.
– За овај случај сам чуо пре свега од медија и вама дугујем захвалност што указујете на овакве случајеве. Драган, који је остао у Призрену и када је било најтеже, живи у нехуманим и нељудским условима и то нас обавезује да му помогнемо, пре свега ми из министарства – казао је Јевтић који је у четвртак дошао да Драгану Бабарогићу понуди изградњу нове куће. Камен темељац могао би да буде положен већ за месец дана.
Доброћудни 59-годишњи староседелац Призрена, узбуђен због толиког броја медија, узбуђено је захвалио на посети, помоћи и обећању.
– Нико ми до данас није долазио и понудио помоћ. Не знам шта да кажем. Из Призрена нисам никад одлазио нити планирам да идем, шта год да буде. Сада верујем да ће бити и боље – срочио је једва Драган захваљујући и на помоћи који су му „Вести“ тада донеле.
Запуштена кућа од ћерпића у улици Медина, која је сада у фази распадања, малтер који отпада, кров кроз који сипи киша, и слојеви тамнозелене буђи на зидовима, ускоро би требало да буду прошлост. Бабарогићи су једна од најпознатијих породица у царском граду, коју је рат растерао на све стране. Остали су само Драган и његова сестра Весна, обоје у тешком психичком стању да се боре са глађу и немаштином. Тог времена се нерадо присећа јер често није имао да јој купи лекове, нити је знао како да јој олакша муке. Весну је Центар за социјални рад из Штрпца одвео у рехабилитациони центар Горња Топоница.
– Одавно живим овако, од када ми је отац умро. Комшије ми нешто дају када имају, а када немају немају они, немам ни ја. Најтеже ми је што ми сестра није ту, јер немаш с ким да разговараш – јада се Бабарогић поздрављајући нас јаким стиском руке и сузним очима.
Одшкринута врата
– Ако је неко заслужан за ово што се десило, и што ће, надамо се, Драган Бабарогић да добије кућу, то је Редакција „Вести“ која је прва одшкринула зарђала врата која му нико није отворио сем блиских комшија, који сем дружења и нечег најосновнијег нису биле у могућности да му превише помогну – поручио је Спаса Андријевић, службеник Канцеларије за заједнице и повратак.
Кауч и шпорет
– Морамо помоћи једнако и опстанку, као и повратку Срба. Једно без другог не иде и не може – казао је Далибор Јевтић, министар за заједнице и повратак у косовској влади, који је том приликом донео одећу и хигијенски пакет Бабарогићу. Драган му је показао свој скромни дом у коме се налази кауч са једином постељином и стари шпорет који више дими него што греје.
