Pročitaj mi članak
1. Српско двописмо је израз нејединства и српске штете, а не богатства
Срби су данас једини народ у Европи који се још у избору писма и наставку изучавања свог језика спори сам са собом. Дуго под већим некоректним утицајем туђих народа и туђих држава (Византије, Рима, Турака, Аустроугарске, комуниста…, сада Америке и ЕУ), они нису успели да се у довољној мери договоре о кључним питањима у вези с начином свога живота, понашања и о довољном јединству у својој култури, свом језику и свом писму у свом језику.
То што се Срби данас у свом савременом језику служе двама (сада и трима) писмима није никаква њихова предност у односу на друге народе и могућност за успон њихове културе и цивилизације, него је последица и знак њиховог неслободног живота и немогућности да се обједине као други народи који су решили питање и своје вере, и свога језика и свога писма. А вера, језик и писмо кључне су одреднице једног народа који је изградио свој стамен, чврст, сигуран национални идентитет који се неће колебати и прелазити из вере у веру, из нације у нацију, с писма на писмо које ће замењивати и у 21. веку. (Наравно, има и других народа који су различите вере, али их нема који су у истом језику корисници различитог писма.)
Срби су и данас народ разбијен у неколико држава, подељен на неколико вера и на више писама. Срби и бивши Срби данас пишу српском ћирилицом, србокатоличком латиницом и „црногорчицом“ (алфабетом с тзв. меким ш и меким ж). А латиница све више преовладава јер су два писма за један језик и један народ неприродна, на дужи рок немогућа јер су неодржива по општој језичкој законитости да нестаје оно што је непотребно. Тако нестаје и двоазбучје и све се више завршава у једноазбучју, али не у изворнијем и подеснијем за српски језик српском писму ћирилици, него у вековима наметаној латиници.
Срби се не смеју међусобно толико и тако идеолошки и на друге начине делити па ма у којој држави, по вољи или нужди, живели.
Када су се Срби у време словенске заједнице народа описмењавали у Европи на свом (старословенском) језику у време када су се описмењавали и други народи и слушали и читали црквене проповеди на свом језику, изабрали су глагољицу за своје писмо које су им саставила позвана у помоћ солунска браћа Константин (Ћирило) и Методије који су знали (старо)словенски језик из околине Солуна где су живели с прецима Срба у оквиру других Словена.
Глагољица је била изабарана за заједничко словенско писмо којим су се служили и потоњи Хрвати који су и дуже од других Словена писали глагољицом којој су их учили нарочито попови „глагољаши“ чак и у 19. веку. Тада је, наравно, вера имала велику улогу (и) у избору писма. Та улога вере у избору писма нарочито је повећана после хришћанског раскола (1054) на Католичку и Православну цркву, на католичанство и православље. У том смеру је текла и потоња хришћанска цивилизација која је имала своје карактеристике. Вера је имала увек, а тада поготову, снажан утицај на целокупан живот, па и на језик и на избор писма у сваком језику.
Као по правилу, после црквеног раскола (1054), народи католичке вере почели су углавном да се служе латиницом, а народи православне вере ћирилицом. Друкчији случајеви били су само изузетак. Рецимо, једино су Румуни као православци у 19. веку заменили ћирилицу латиницом, а то је учињено умногоме зато што румунски језик не припада породици словенских, него романских језика. Други православни народи Источни Словени православци сви су усвојили ћирилицу. Западни Словени сви су усвојили латиницу.
Срби су тада живели у различитим државама (и данас велики број Срба живи у различитим државама) и трпели су различите утицаје у вери и култури. Стицајем историјских околности у време раскола хришћанске цркве у 11. веку (1054) на православну и католичку, Срби су (зло)употребом вере разбијени на Србе православце (већи део) и Србе католике (мањи део).
По доласку Турске ради окупације на Балкан део Срба је примао и муслиманску веру. Православни су усвајали ћирилицу, католици латиницу. Срби муслиманске вере користили су се углавном ћирилицом, ретко арапским писмом јер нису усвајали турски језик, него су задржали српски језик у који је, под утицајем муслиманске вере, убацивана чешће и више турска лексика него што су то радили Срби православци под турском владавином. И потоњи Срби католици су у почетку углавном писали ћирилицом, али су по црквеном расколу (1054) били приморавани да усвоје латиницу.
То је чињено у свим државама које су биле државе католичке културе (Римска империја, Аустроугарска Монархија). У оквиру турске државе Срби нису приморавани на масовније усвајање турског језика и писма. Они су за све време турске владавине углавном остајали неписмена „раја“, али су се српски језик и писмо, уз велике тешкоће, ипак (о)чували у српским црквама и манастирима, а језик се изграђивао у усменом народном стваралаштву. Тако је српски језик преживео у народу, а српски језик у старословенском облику и писмо ћирилица очували су се, пре свега, у Српској православној цркви захваљујући српском свештенству.
После Карађорђевог Првог устанка (1804) српски језик и писмо – захваљујући првом српском министру просвете Доситеју Обрадовићу и првом српском језичком реформатору Вуку Караџићу – хватају копчу с модерним језичким радом у Европи, па српски језик добија особине будућег стандардног српског језика, а српско писмо ћирилица, после захвата Саве Мркаља и, коначно, Вука Караџића, добија азбучни састав који данас и страни и наши стручњаци оцењују као најсавршенији светски алфабет који је идеално подешен за природу модерног српског језика.
Српска ћирилица је у српском језику у Србији 19. и 20. века међу православцима била, углавном, једино писмо српскога језика, како је то с писмима и у свим другим језицима у Европи. Јер, нико у Европи, осим Срба тек после Новосадског договора (1954), не користи у свом језику и свом народу свакодневно два писма за свој језик и не „скакуће“ с једног писма на друго, јер је то и непрактично и немогуће. Сви други народи обједињени(ји).
Због свог недовољног јединства у свом стандардном језику и писму Срби су били подложни(ји) преотимањима и преименовањима њиховог језика и замењивањем свог изворнијег писма. Ипак, како-тако, то јединство Срба у језику и писму у Србији трајало је све до стварања заједничке државе Јужних Словена Срба, Хрвата и Словенаца (касније су у време комунизма „дошле“ друге политичке нације) и пристајања српских политичара, државника и лингвиста да се српски језик званично преименује најпре у „српско-хрватско-словеначки“, а затим, по издвајању словеначког језика, у „српскохрватски“, „хрватски или српски“, „хрватскосрпски“.
Српски народ је тако изгубио суверенитет над својим језиком и српски језик претворен је вољом политике у тзв. заједнички језик. Зарад будућег очекиваног националног и државног добра, тј. да би сви Срби живели у једној држави од Срба се подразумевало одрицање од власништва над својим језиком, па је то власништво припало (најпре) и Хрватима. Да се питала само језичка наука и пракса у свету, Срби би сачували апсолутно власништво над својим језиком и његовим називом српски баш као што се то догодило с енглеским језиком (иако су га преузели Американци или Аустралијанци, на пример, енглески језик је задржао своје име и није за писање тог језика стварано друго писмо.
Или у случају немачког језика. Он је остао под тим именом и када га користе, на пример, Аустријанци и такође није измишљано друго писмо за немачки језик у аустријској употреби. Хрватски политичари и лингвисти успели су да питање језика и писма убаце у оквир „договорних решења“, па су успели да постану сувласници преузетог српског (штокавског, Вуков/ск/ог) језичког стандарда и да питање језика задрже под реченом одредницом „заједнички“.
А како није могло бити ни говора о томе да католици – Хрвати усвоје писмо ћирилицу, они су српски језик писали углавном само латиницом која је касније под насилним и политичким наметањем нарочито успешно у време комунистичке диктатуре успела да из многих области истисне ћирилицу и да се наметне готово као једино писмо. Како су једном језику у свакодневној употреби два писма и непотребна и непрактична, под разним врстама наметања латиница је преовладала и довела српско писмо ћирилицу до ишчезнућа.
То ишчезнуће ћирилице посебно је видљиво данас у јавној употреби страних језика и страних писама у Србији. Наша политика постоји данас под пресијом „Европе као једине алетрнативе“ на путу Србије у будућност, а многи политичари и српски лингвисти испада као да мисле да се тај „пут у Европу“ не може одржавати без латинице. Стога се не поштује ни већинска народна воља из Члана 10. Устава Србије у коме је изричито, без алтернативе, прописана ћирилица као јед(и)но писмо српског језика. Ту вољу не поштују данас ни држава (власт) ни струка (лингвистика и стручњаци за језик и писмо).
2. И латиница је данас „српско писмо“,
али само зато што је оно дуго насилно наметано
српском језику и Србима све до данас
Срби су данас једини народ у Европи који се служи у свом језику двама писмима (сада и трима), а у коме једно писмо (оно већини Срба – православцима туђе и наметано) – латиница има превагу, а у многим областима употребе (банке, пошта, трговина, телевизије, исписи на улицама, мобилни телефони и сл.; компјутери су нешто друго, они су спас за ћирилицу јер се у њима може користити ћирилица) латиница је у Србији једино писмо у српском језику иако је то пример злоупотребе, односно багателисање одредбе у Члану 10. Устава Србије, који региструје српску ћирилицу као јед(и)но писмо српског језика, али власт у Србији, очигледно, не брине довољно за ту уставну обавезу.
Српски лингвисти су још неодговорнији од власти. Они би требало да знају да два писма у једном језику и народу нису могућа јер су на дужи рок неприродна и да је једно од двају писама лингвистички апсолутно непотребно за свакодневну употребу. Човек не може да скакуће стално с писма на писмо у свом језику јер је то непрактично, непотребно и неизводљиво. Реч је, најзад, и о непотребном „трошку“, и материјалном и сваком другом, и да једно од писама мора отпасти, јер је параписмо, свакако, вишак у једном језику и једном народу. (Друга је ствар и корисна, наравно, знати више језика и њихових писама.)
Апсолутно се непотребно и бесмислено приговара од двоазбучњака и сербокроатиста како „ћириличари“, тобож, не разумеју да ће Срби једино задржавањем два писма у свом језику „успети да очувају целину српског језичког простора“ (Милосављевић 2010/2011: 90). Превише наивно гледиште да целину језика чувају два писма. Па како су онда „сачували“ Енглези име и целину свог језика од Американаца, Канађана, Аустралијанаца, како су Немци сачували немачки језик и његову целину од Аустријанаца итд. Таква мишљења су превише неозбиљна. Целина језика – то знају и лингвисти почетници – не чува се употребом више писама него лингвистичком науком, упорношћу да се лингвистички представи проблем квазинауке сербокроатистике (у српском случају) која је владала у целом 20. веку међу српским лингвистима и наставља се и у овом 21. веку. Никоме у свету не прети никаква опасност од чувања свог савршеног писма у свом језику.
Србима једино прети опасност од латиничења свих Срба. А целина српског језика се чува и правилним решењем питања писма једног народа у складу с престижним праксом у свету – једноазбучјем. У том смислу „ћириличари“ је непотпун назив за оне који су за исправно решење питања писма и у језику Срба једноазбучјем. „Ћириличари“ су, у ствари, лингвисти србистичари и једноазбучњаци, за разлику од двоазбучњака – сербокроатиста у решењу питања писма изван светске престижне праксе.
За подржаваоце коначног преовладавања латинице у српском језику и двоазбучњаке – „Решење које нуде ,ћириличари‛ иде на сужавање српског језичког простора“ (Милосављевић 2010/2011: 90)! Не може се писмом сужавати или скраћивати „језички простор“. (Језик се, побогу, не одређује писмом него језичким елементима, његовом природом, ваљда!) „Ћириличари“, у ствари, нуде Србима само оно што већ имају и што већ важи за све престижне народе у свету: једно писмо за један језик (један народ). А то писмо свакако треба да буде ћирилица јер је до комунистичке диктатуре, српски народ био у преко 90 процената јединствен у свом језику и писму.
После појаве комуниста, проценат употребе Србима туђег и наметаног писма окренуо се у 90-процентно коришћење латинице која је међу Србима, све до појаве договореног комунистичког линча за ћирилицу, била у великој превази. И зашто би сад Срби прелазили на латиницу која је писмо само малог дела Срба (католика), а и они су га морали усвојити због католичког (верског) утицаја. Преласком на латиницу Срби су се распарчавали, међу собом удаљавали и одсрбљивали и расрбљивали. (Шта су данас сви они који пишу само латиницом српски језик!? Можда јесу, пореклом многи и сигурно јесу Срби, али то не пристају данас да буду!)
Србе, наравно, ништа не кошта да кажу да је „и латиница српско писмо, тачније – писмо и Срба зато што њиме српски језик пишу они који су преузели српски језик и преименовали га и да све оно што су Срби досад створили и што би, евентуално, створили убудуће, наравно припада српској културној баштини. И да знају да Срби неће сачувати „целину српског језика“ ако сви усвоје данашње регистровано у свету као хрватско општенационално писмо, јер тако (двоазбучјем или заменом свог писма) нису сачували ни Енглези ни било који други народ „целину свог језика“.
Наравно, чак и кад би то било истина што неки тврде данас да је баш Вук састављач данашњег латиничког параписма у српском језику и да је то писмо усвојио Гај, зар би то морало да се зове „српско писмо“ зато што су га саставили Вук и Даничић, када они то писмо нису ни у сну састављали за све Србе. Уосталом, Вук је у своје речнике, „писменице“ и сл. убацивао као (опште)српско писмо само српску ћирилицу.
А латиницу, коју му практично подржаваоци превладавања латинице у српском језику приписују, Вук Стефановић Караџић је изричито у свом најбољем делу – другом издању Српског рјечника (Беч, 1852) коначно у табели записао као „Croat.“ И зашто сада, после више од век и по исправљати Вука и ту латиницу звати „српска латиница“ кад је она сасвим довољно „српска“ једино, али довољно, по тој чињеници да је Хрвати користе у српском језику који су преименовали у „хрватски језик“, као и по чињеници да су ту латиницу Хрватима сачинили, претходно, у саставу који је ближи данашњој латиници коју користе сви Хрвати, Срби католици?
Антићириличари или тзв. двоазбучњаци или „срболатиничари“ данас мисле да ће Срби још више заволети ту латиницу зато што ју је, тобож или стварно, саставио Вук. Да је Вук њу наменио свим Србима, он би је увео у своја дела и у своје србистичке радове. Вук то никада није урадио.
У његовим делима у вези са српским језиком и писмом (два издања Српског рјечника, Писменица итд.) наводи се само српска ћирилица. Љубитељи латинице у српском језику превише су противуречни у својим гледиштима. Они, на пример, стално понављају: „Да би вратили (Срби – појаснио Д. З.) изгубљено они морају поштовати моделе и принципе који важе за друге европске народе“ (Политика 2001: 8), а онда, сасвим противуречно, траже да само Срби у Европи имају у свом језику два писма, и то дотле док нестану и ови изузеци српског језика на ћирилици и у Србији где је до 1960. године било готово сто одсто примера јавне употребе српског језика на српској ћирилици, за разлику од данашњег стања у коме нема ни десет процената матичног и националног српског писма ћирилице у српском језику. (У Републици Српској и данас је нешто више ћирилице него у Србији, али се ћирилица и овде сада, изгледа, полако потискује. Ако је матични део народа у нереду, тешко је очекивати много боље стање у језику и писму само једног дела истог народа.)
3. Опасност не прети од чувања српске ћирилице, него од латиничења свих Срба
Љубитељи и подржаваоци латиничења српскога језика и Срба имају врло нелогичне закључке. Неки представници љубитеља латинице, на пример, тврде и ово:
„Над Србијом и над Србима данас се надвила још једна опасност. Она долази од заступника тезе да је само ћирилица српско национално писмо, а да је садашња латиница хрватско писмо, да је то некаква гајица, што не одговара истини. Гај јесте, 1830, створио латиницу за хрватски језик, како се тада звало оно што се касније звало кајкавско наречје српскохрватског језика. Али је у време Илирског покрета (1835-1843) ову латиницу Гај одбацио заједно са својим хрватским језиком и прихватио је српски вуковски језик и ону латиницу коју је Вук Караџић представио у Првом српском буквару (1827)“ (Милосављевић 2010/2011: 89).
Све то што је речено у овом цитату спорно је и неистинито јер је фалсификован Вуков Први Српски Буквар из 1827. у репринт издању из 1978. године, како смо напред видели (I: 1.0 до 1.5). У том смислу следећи Милосављевићев закључак вишеструко је бесмислен, када наводи: „Ако се 29 слова данашње латинице (додали бисмо: „латинице као параписма у српском језику – Д. З.) већ налазе код Вука, а последње, 30, слово đ (ђ), у абецеду је увео Ђура Даничић, онда је и ова латиница творевина српских филолога, дакле, српско писмо“ (Милоасављевић 2010/2011: 89 ).
Ту је нешто јако помешано у логици, али и у науци. Видели смо да је Вуково „представљање“ „илирске латинице“ фалсификат. То је прво, а и да су урадили српски лингвисти некакву латиницу, они њу никако нису сачињавали за све Србе, па она никако и не може бити (опште)српско писмо. Треће, никоме у свету не прети никаква опасност од чувања свог савршеног писма у свом језику, јер се свако писмо везује за дотични језик и дотични народ. Србима једино прети опасност од латиничења свих Срба. Научноисторијски је потврђена чињеница да ни Вук ни Даничић нису сачињавали никакву латиницу за све Србе.
Вуку није могла пасти на памет идеја да сви Срби ни тада ни касније замењују своје ћириличко писмо у српском језику латиничким писмом. Вук је знао да католици (и Хрвати и католички део Срба) не могу и из верских обавеза усвојити његову ћирилицу, па се није противио чињеници да се Срби католици и Хрвати (ако и Хрвати преузму његов, тј. српски језички стандард као свој стандардни језик уместо чакавског и кајкавског) служе латиницом. Даничић, такође, није усавршавао латиницу за употребу међу свим Србима. Он је озбиљно покушао да усаврши латиницу тек кад је отишао на рад у Загреб, јер је и њему било јасно да нема никакве шансе да католици (и Срби и Хрвати) пређу на ћирилицу.
Ни Вук ни Ђура Даничић нису могли имати у примисли идеју да Србима уводе друго писмо као алтернативно међу Србима православцима, јер је то у њихово време још било неприродно, верски недопустиво, цивилизацијски неоправдано и два писма за исти народ незамисливо и неприродно. Дакле, Вук није ни изашао у јавност с некаквим својим саставом латинице иако је то обећавао. Потврђено је да је само саветовао како треба сачинити латиницу, али је није оставио сачињену. Даничић је, пак, саставио једну врсту латинице без иједног двознака изричито за Србе католике и Хрвате, али су му Хрвати усвојили само један знак – једнознак đ уместо двознака dj.
И данас тврдити да је то латиничко „(опште)српско писмо“ зато што су га састављали Срби Вук и Даничић има таман толико логике колико би било логике и у тврдњи да би био „српски гол“ оно што би постигао неки српски фудбалер, на пример, у екипи хрватског „Динама“ погодивши мрежу у игри с „Хајдуком“ или „Црвеном звездом“, рецимо.
Или, на пример, не може бити „македонски гол“ због тога што је Дарко Панчев, Македонац, дао победоносни гол из пенала за „Црвену звезду“ у Барију и 1991. године и тај српски клуб постао првак Европе за ту годину. Дакле, Македонац је погодио мрежу, али никоме није пало на памет да тај гол и ту победу прогласи македонским голом и македонском победом. Исто је то у логици и с латиничким писмом које је Вук (по Милосављевићевој тврдњи, а доказали смо напред да је та његова тврдња на основу фалсификата у репринту Вуковог Буквара) сачинио за католике Србе и Хрвате, а то писмо – чак и да га је сачинио Вук – не може по тој основи бити „српско писмо“. Та је логика о „српскости“ те латинице бесмислена, или, макар, несмислена. Та латиница не може бити српска, поготово не општесрпска. Није довољно пристојно рачунати у „српско“ све што је, а у овом случају Вук то није учинио – неки Србин урадио за Хрвате.
И обратно, наравно. Генерал Штурм је, на пример, постигао многе славне победе за српску војску, а ипак, иако је био Немац, нису Немци присвајали победе којима је у српској борби допринео Штурм. То је исто и с Вуковом „српском латиницом“. Да је она суштински српска, не би је никада наметали Србима забранама ћирилице. Она може бити само – како ми тврдимо, како тврди Удружење „ћирилица“ и(ли), на пример, Милош Ковачевић – „ћирилица и латиница нису нити могу бити у српском језику ни теоријски ни практично равноправна писма. Оба су, наиме, писма српскога језика. Обома се српски језик исписује. Али само је ћирилица српско писмо“ (Ковачевић 2005: 153).
Пошто је српски језик власништво српског народа, по тој основи једино то може бити тзв. српско писмо, али је права истина нешто друго. Та латиница није суштински српско национално писмо јер је латиничко писмо дуго наметано насиљем и Србима католицима и Србима православнима (нарочито успешно под комунистичком диктатуром после 1954. године). Због тога, тврдити да је та латиница (опште)српско писмо, има логичких и научних основа колико и тврдити да је др Анте Павелић увео Законску одредбу о забрани ћирилице у НДХ-у (1941-1945) зато што је и он „знао“ да је „латиница српско писмо“, па је хтео да се Срби служе само тим „српским писмом“! Можда је и др Анте Павелић веровао да ће најбоље сачувати „целину српског језика“ тако што ће Срби у НДХ-у имати не своје национално писмо ћирилицу, него само „српску латиницу“!?
———————————————————————————–
ИЗВОРИ ЦИТАТА
1. Ковачевић,Милош: Против неистина о српском језику, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“, Источно Сарајево, 2005.
2. Милосављевић, Петар: „Распарчавање Срба и Србије“, часопис
Нова Зора, Број 28-29 (зима-прољеће 2010-2011), стр. 90.
3. Исто дело, стр. 89.
4. Исто дело, иста страна.
5. Политика, 25. август 2009, стр. 6: „Штитити ћирилицу, не потискивати латуиницу“
Аутор: Драгољуб Збиљић
