Прочитај ми чланак- Зашто су још на слободи људи одговорни за злочине и зашто они никада неће кривично бити гоњени – пита у прилогу за „Раша тудеј“ новинар, писац и блогер Нил Кларк, сарадник водећих западних листова.
– Зашто су још на слободи људи одговорни за злочине и зашто они никада неће кривично бити гоњени – пита у прилогу за „Раша тудеј“ новинар, писац и блогер Нил Кларк, сарадник водећих западних листова.
Пре годину дана, у извештају „Пребројавање тела“, које су прикупили међународни лекари, наводи се да је најмање 1,3 милиона људи погинуло у рату против тероризма који предводе САД у Ираку, Авганистану и Пакистану.
Овој ужасној бројци морају се додати и бројеви погинулих током и након бомбардовања НАТО-а у Либији (више од 50.000), уз страдања због недостатка основних средстава за живот и глади.
Ту су и они који су страдали у ирачком рату и они које су у Сирији убили терористи које је наоружавао и финансирао Запад и његови регионални савезници.
– У стварности, западни неоконзервативци и њихови савезници одговорни су за већи број мртвих, уништавања и људске патње чак и у поређењу с црним данима Трећег рајха. Али, њих нема у Хагу – истиче Кларк и прецизира:
– Ако заиста нико није изнад закона, онда ћемо у судници видети Џорџа Буша, Дика Чејнија, Пола Волфовица, Тонија Блера и Хилари Клинтон, а не само Радована Караџића – пише.
Оно што је још горе, сматра Кларк, јесте то што западни ратни лоби покушава да искористи оптужбе против Караџића као оправдање за сопствену крваву интервенционистичку политику.
Рат у БиХ није пример, како то тврде неоконзервативци, онога „шта се деси када Запад не интервенише“. Супротно, рат у БиХ изазвало је баш претерано мешање Запада.
Сви би требало да пажњу усмеримо на „злог Караџића“, али да не идемо предубоко у питање како су сецесионистички ратови у Југославији почели и ко је запалио фитиљ.
За САД и њихове савезнике Југославија је деведесетих година прошлог века била „потрошна“ земља. Запад је подржао оне који су тежили распаду Југославије, попут хрватског лидера Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића у БиХ – наводи Кларк.
Током 1992. године у Лисабону је постигнут споразум о мирној подели БиХ и Караџић је био један од потписника. Међутим, споразум је саботиран интервенцијом америчког амбасадора Ворена Цимермана, који је од Изетбеговића тражио да повуче свој пристанак.
Без Цимерманове интервенције највјероватније да би рат у БиХ могао бити избегнут – напомиње Кларк и указује:
– Ако сте члан западне алијансе, слободно можете починити геноцид, ратне злочине и злочине против човечности, али ако то све учините и налазите се на супротној страни – онда ћете одговарати – напомиње.
Зар заиста неко може да верује да би се Караџић суочавао са 40-годишњом казном затвора да је служио интересима САД на Балкану, поставља питање Кларк.
Индонежански диктатор генерал Сухарто извео је не један већ два масакра током своје каријере и број убијених прелазио је милион али он је умро као слободан човек у 86. години. За разлику од Караџића, Сухарто је био фаворит Стејт департмента.
Међународни суд за ратне злочине у бившој Југославији веома је добро радио на пресудама против Срба, али је одбио да подигне оптужнице против лидера и званичника НАТО-а за ратне злочине почињене током нелегалног бомбардовања СР Југославије 1999. године.
На питање зашто суд не разматра злочине НАТО-а, тадашњи главни тужилац Трибунала у Хагу Карла дел Понте је одговорила да је то онда била – „савршена правда“.
Међународни кривични суд је пристрасан колико и Трибунал у Хагу. Пред тим судом до сада је оптужено 36 особа и сви су тамнопути Африканци. Бели ратни злочинци (сем ако нису Срби), не морају да брину, додаје Кларк.
