Pročitaj mi članak
(Српски академски круг)
Пре једног века српска химна свечано је интонирана уз овације Сплићана, док је у Дубровнику српска војска засипана цвећем.
У борби за ослобођење и уједињење уочи Првог светског рата Далмација је имала истакнуто место. Иако савремена хрватска историографија то питање изоставља, део хрватских грађанских слојева био је пројугословенски оријентисан исто онолико колико је био и просрпски. Њихова борба није била тек политичка нужност, већ често и најдубље убеђење због ког су ризиковали. Такође, Србија у тим круговима није била посматрана као објекат који ће помоћи у сузбијању италијанског утицаја, већ као Пијемонт чијој су се демократији многи хрватски уметници и интелектуалци оног времена истински дивили.
То је доба када је 19-годишњи Мирослав Крлежа пребегао у Београд, да се као добровољац пријави у српску војску и бори за слободу, када се и Франо Супило одушевљавао српском војском која „чуда чини“. Тин Ујевић је своје књиге „Лелек Себра“ и „Колајна“ написао на екавици, ћирилицом и објавио их у Београду. То је чинио, како сам каже, из политичких и идеалистичких разлога. Тај исти господар речи, уметник и боем, дружио се са младобосанцима, а у свом есеју „Обриси Југославије“ написао оду српском сељаку. Тада и хрватски композитор, Сплићанин Јаков Готовац, компонује корачницу „Чика Пера“, посвећену краљу Петру I Карађорђевићу…
Телеграм који су далматински интелектуалци упутили Николи Пашићу поводом победа у Првом балканском рату
Дубровачки гимназијалци су за време „анексионе кризе“ ишли у протестне шетње певајући песме о српском краљу Петру и црногорском престолонаследнику Данилу. Сличне манифестације понављале су се и у време ткз. „велеиздајничких процеса“ Србима у Аустро-Угарској. Савременик се присећао да су тада:
Обичавали долазити Дубровнику у посјету многи угледни Србијанци. Ми, ондашњи дјечаци, у њима смо гледали Србију Краља Петра, која има да поведе […] коло ослобођења.
Нова фаза, која је означила буру одушевљења и солидарности, осетила се у далматинским градовима по отпочињању Балканских ратова.
У Сплиту и Шибенику, 10. новембра 1912, одржавају се велики народни скупови у част победа Србије и Црне Горе. Гледајући такву поворку у Шибенику, један аустроугарски официр разочарано је закључио да „срце овог народа не куца за Беч, оно куца само за Београд“. Правник и дипломата Лујо Бакотић вели:
Далмација тада беше у стању здравог народног одушевљења, које беше прожело цео народ. […] Сањало се, као о догађају који се приближује, о топузу краљевића Марка, баченом у море сиње, које ће пробуђени Марко извадити из дубине морске, те њим истерати стране господаре, и наше море и наше приморје честитим и слободним учинити.
По градовима су сакупљани прилози за српски Црвени крст. Бакотић наводи да је за свега три месеца у Београд и Цетиње послато преко 500 000 круна. Било је и добровољаца који су одлазили на бојиште. Уследиле су репресивне мере аустријских власти и распуштања општинских већа у Шибенику и Сплиту.
Први светски рат и прогони противника Монархије направили су дубоке раздоре, али и зближили искрене родољубе два народа. На самом почетку рата забрањена је употреба ћирилице. У таласу антисрпских демонстрација полупане су српске радње у градовима, организовани су антисрпски скупови, подстицани шуцкори и хапшени народни прваци. Карактеристично је и јавно паљење српских застава и демолирање српских институција у Дубровнику. Народни трибун Срба из Книнске Крајине, Онисим Поповић, погубљен у Шибенику или Сињу, постао је симбол борбе и страдања за слободу у Далмацији. Песник Војислав Илић Млађи посветио му је пркосну песму „Како умире Далматинац“.
Крајем октобра 1918. српска војска је избила на природне границе предратне Србије – на Дрину, Дунав и Саву. „Народна вијећа“, нове власти југословенских народа никле на рушевинама Аустро-Угарске, позивале су је у помоћ, да успостави ред на терену. Тимочка дивизија је у новембру стигла у Далмацију. У међувремену, на приморју је узаврело. На народном збору у Сплиту, пред 10 000 окупљених, могло се чути и да стиже:
Освит народне слободе кад је Србија, наш Пијемонт, осветила Косово.
Јосип Смодлака, хрватски политички вођ у Далмацији и потоњи градоначелник Сплита, пише да је у граду, ишчекујући 20. новембра српску војску, „читаво грађанство, мушко и женско, старо и младо, стајало неколико сати на улици“, а за њом је „уз сву дужину њеног пута вијугала једна широка зелена ријека од зеленила и цвијећа којим је народ обасипао ратнике“. Смодлака им је пожелео добродошлицу.
Ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом…!
Помињао је и Краљевића Марка и цара Душана. Завршио је говор кличући „унуку великог вожда Карађорђа“. Мајора Стојана Трнокоповића, команданта српске јединице, посебно је поздравило удружење жена, које су му уз велике речи даривале сребрни ловоров венац. Певачко друштво Звонимир отпевало је српску химну „Боже правде“. Пред катедралом Св. Дује српску војску је поздравио и благословио и сплитски бискуп. Слично расположење, сведочи Хрвоје Магазиновић, владало је и у Задру – али су се уместо српских овде изненада појавиле италијанске окупационе трупе, на разочарење Хрвата.
Увече 13. новембра чета под командом капетана Милана Ђорђевића, сина бившег председника Владе Србије Владана Ђорђевића, стигла је у Дубровник. Сусрет Ђорђевића и председника дубровачког вијећа Пере Чингрије био је дирљив. Капетан је саопштио да са српском заставомДубровчанима доноси слободу и правду, једнакост и братство. Чингрија се поклонио српској војсци, а док је интонирана српска химна Дубровчани су је засипали цвећем. Реч је узела Зора Хопе, која је пожелела добродошлицу „осветницима Косова, витешким синовима наше Мајке Србије“.
Ослободиоци наши. Слава Вам се разноси по цијелом свијету. Свуда је име Србиново најдичније. […] Виле ових Дубрава повести ће ново коло, море ово, наше море, шумећи, пјеваће пјесму захвалницу око ових жала, а срца наша понављаће вјечно: да сте благословени избавитељи наши.
Небо је парало клицање окупљених крај Орландовог стуба, места са ког су Дубровчани вековима примали најважније вести. Дубровачки дневни лист „Рад“ 1. децембра 1918. године донео је следећи текст:
Био је лијеп, ведар дан, као и ведра радост ослобођеног Дубровника. Тисуће народа, са барјацима и народним и црквеним. Парадни шешири и црвене капе. Младо и старо. […] Можда Дубровник никад не виђе таквог заноса као онај дан. Славље је трајало до мркле ноћи. И пјевало се и обилазило градом. Пред светим Влахом играло се коло. […] Исту вечер Капетан Ђорђевић громким гласом јављаше народу: Стижу нам весели гласи. На 1. децембра проглашено је јединство државе. Народ га је прекинуо. До неба се проламаше поклик радости: Живјело јединство ! Живјела слобода! […] Један академичар прочита народу говор Регентов, а народ слављаше Карађорђевиће.
На Дан уједињења 1924, у граду под Срђем подигнут је и споменик краљу Петру Карађорђевићу. Његовим именом назван је и један дубровачки трг.
Тако је настајала држава помирења, у којој није било освете за злочине почињене над српским народом, у коју су примљени и официри поражене војске, у којој нико није истицао заслуге ослободилаца и дугове поражених. Поделе ће доћи касније. Иронија историје била је таква да је крајем XX века баш у Далмацији проклијало семе шовинистичког лудила. Маја 1991. свет је обишла слика на којој хрватски шовинисти нападају војнике Југословенске народне армије у Сплиту и једног од њих даве голим рукама. Почели су сукоби и у околини Дубровника. На стари град су октобра 1991. пали први пројектили; жртва је био Србин – дубровачки песник. Нестајала је једна Југославија…
