Pročitaj mi članak
(Глас Русије)
Музички циклус The Disintegration Loops, заједно са снимљеним на крову једне од њујоршких зграда статичним видеом после уништавања кула-близанаца донео је америчком музичару авангардисти Вилијаму Басинском светску славу. Ја сам снимио смрт у тој величанственој мелодији. Моја младост, мој изгубљени рај, амерички пасторални пејзаж, – сећао се он. Нажалост, у Југославији две године пре тога није се нашао свој композитор који би компоновао „петље распада“ уз видоред запаљених зграда у Београду.
Нажалост, зато што ако је са оне стране Атлантског океана осећај краја епохе, које је тако прецизно изразио Басински, пало на 9/11, овде у Старом свету, управо у пролеће 1999. године. Питања о узроцима и последицама овог краја ми данас постављамо бившем шефу бироа Агенције РИА Новости на Балкану, професору МГИМО Сергеју Гризунову и главном уреднику интернет-издања Руски преглед Јегору Холмогорову.
Према мишљењу представника проНАТО организација Србије, главни узрок интервенције Алијансе била је немогућност да се на други начин заустави „злочиначки Милошевићев режим“ на Косову. Ако се прихвати ова верзија, све једно се поставља питање: може ли се лечити „слично сличним“ и одговарати на злочине на Косову уништавањем мостова на другом крају Србије, рецимо у Новом Саду?..
Сергеј Гризунов: 25. марта 1999. године Ја, Јегор Гајдар, и други угледни руски политичари тог времена долетели смо у Будимпешту где нас је очекивао специјални представник САД у Југославији Ричард Холбрук. Сећам се тог немирног разговора: пробали смо да му објаснимо да НАТО не бомбардује Милошевића, већ народ Југославије. Тим пре што је касније било допуштено много озбиљних и неопростивих грешака, због којих су гинули цивили. Несумњиво, било је потребно да се наставе политичке консултације и интервенција је била сумњива са правне и моралне тачке гледишта. Истина, не можемо да поричемо да су војна дејства на Косову после тога престала. При томе сматрам митом теорију о томе да су запад и НАТО рашчланили Југославију и да желе исто то да ураде са Русијом. Нису Американци и НАТО започињали југословенске ратове. Мислим да је распад Југославије преодредио управо Милошевић, зато што цивилизовани политичар уместо „нико не сме да вас бије!“ треба да говори да у нашој држави нико не сме никога да бије. Сећам се да је после тих речи Иван Стамболић, који је довео на власт Милошевића, био ужаснут као да је предосетио шта ће се десити даље.
Јегор Холмогоров: Искрено говорећи не схватам баш најбоље које је злочине Милошевића спречила Алијанса. На Косову је вођен жестоки терористички рат против државе Југославије. Догађаји на Косову после окупације НАТО-а потврђују верзију да су Албанци хтели да приреде терор српском народу, и чак постојање страних трупа није их омело. То што се дешавало на Косову пре бомбардовања, било је контратерористичка операција попут оне коју је Русија водила у Чеченији. Фактички НАТО се умешао у антитерористичку операцију и иступио на страни терориста, од којих је задатак сваке државе да брани своје становништво. Хуманитарна катастрофа на Косову пре интервенције била је у великој мери имитирана од стране западних медија, а хуманитарна катастрофа после бомбардовања била је сасвим несумњива.
Издање Политика навело је занимљиву филолошку анализу јавних иступања српских политичара 2000-их у погледу тога како су они називали дешавања 1999. године. Реторика у зависности од епохе је варирана од скоро неутралне интервенције до сасвим конкретне агресије. Упоредо са тим, у западном политчком дискурсу укоренио се појам „хуманитарна операција“. Које одређене бисте дали ви?
Сергеј Гризунов: Пошто је ова операција била праћена великим бројем жртава, не могу да превалим преко језика назив хуманитарна. То је гигантска спољнополитичка грешка. Сећам се да смо се пре полетања у Београд у Москви састајали са Патријархом РПЦ Алексијем Другим, од којег смо добили благослов. И сећам се да је употребио реч агресија.
Јегор Холмогоров: Несумњиво то је агресивни рат и фактички насилно отцепљење дела суверене државе. Овај догађај је уништио саме основе међународног права и отворио пут за сасвим нови историјски развој. У извесном тренутку косовски преседан се испоставио окренути и против оних који су од тога имали искључиву корист, тачније против САД и њихових савезника. Кримски преседан се састоји у томе што незаконито одвојена национална територија може да буде враћена земљи. И Србија у борби за Косово може да се позива на Крим као на пример повратка историјске територије.
Црна Гора која ће са великом вероватноћом постати члан НАТО-а наредних година самим тим ствара преседан: први пут у Алијансу улази држава која је подрвргнута њеним бомбардовањима. У таквим условима да ли је могућ сценарио при којем ће Србија и даље чувати војну неутралност?
Сергеј Гризунов: Срећан сам што су Срби одредили главни правац своје будућности, евроинтеграцију. Овај врло озбиљан окрет може само да се поздрави, посебно узимајући у обзир што део актуалног руководства чине функционери бившег ауторитарног режима. Евроинтеграција и евроатлантска интеграција су везане једна са другом. Али ја не видим у томе опасности. Не слажем се са онима који воле да размишљају о агресивном заузимању Балкана од стране НАТО-а. Временом ће историјско сећање избледети. Погледајте, прошло је сасвим мало година после Другог светског рата у којем је Немачка била главни противник наше земље, а сада од свих европских земаља она је у друштвено-политичком плану најближа Русији. Мислим да је антиамериканизам у Србији привремена појава.
Јегор Холмогоров: Мени се чини да интеграција у НАТО никакве реалне користи за Србију неће донети. Пријем у ту организацију за Србију ће значити да незаконито одвајање Косова је заувек, систем Алијансе ће висити као камен о врату Србије, ако се међународна сиуација промени и појави шанса да се врати покрајина или бар њен део. Од чланства у ЕУ корист би могла да буде, мада сваке године она постаје све сумњивија. На месту Србије ја бих сада мирно посматрао развој догађаја: интересантни процеси се дешавају у Европи са Шкотском, Каталонијом. Може да се деси ланац територијалних промена у току којих оквири НАТО-а и ЕУ могу да се испоставе не баш сасвим актуалним.
