Pročitaj mi članakJovanin život je muzika, rođena u Beogradu, živela je u Vrnjačkoj Banji, onda ju je život odveo u Ameriku. Kada je upoznala Kristofera Petrovića, novinara, znala je da je to ljubav za ceo život
Сасвим необична прича: Српкиња Јована Цветановић заволела је Американца Кристофера Петровића (по деди Србина), који је неколико година живео са Амишима; данас су се венчали у Врњачкој Бањи, живеће на селу, имаће фарму и желе живот без робовања материјалним вредностима
Јована Цветановић од данас је Јована Петровић, јер се на вечну љубав у хришћанској баптистичкој цркви, а потом и у општини Врњачка Бања заклела Кристоферу Петровићу. Кристофер је Американац српске крви. Његов деда потиче са наших простора, а Кристофер је трећа генерација поникла далеко одавде, па ће српски, језик предака, учити уз своју изабраницу.
Јованин живот је музика, рођена у Београду, живела је у Врњачкој Бањи, онда ју је живот одвео у Америку. Када је упознала Кристофера Петровића, новинара, знала је да је то љубав за цео живот.
ИЗНЕНАДИЋЕ ВАС КО СВЕ ИМА ПРАВО да вам тражи личну карту а да није полиција https://t.co/46Su8CACkk
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 14, 2018
– Драго нам је што смо данас у Врњачкој Бањи са најближима поделили радост брака. Људски живот сваког дана је борба, али када је Бог са нама, све је много лакше – каже за портал Круг Јована.
Кристофер је неколико година живео са племеном Амиша у Америци. После венчања, открио нам је, има завет (обавезу) више, али и више благослова:
– Услишена је жеља мог срца, а заједнички живот захтева самоодрицање. Желим да будем благослов својој жени – каже Кристофер, који као новинар пише о путовањима и бизнису, добијајући задатке да о томе пише путујући по различитим земљама.
Живот у Србији за њега се разликује од оног који је живео:
– Овде је сасвим другачији начин размишљања, различите су вредности, али сада све могу да разумем боље. Живећи овде могу више да уживам међу овдашњим људима, а то је прилика и да се сви поправљамо. То ме мотивише да будем овде – каже Кристофер.
Он је одрастао у модерном свету, а када је дошло време за студије определио се за историју хришћанства.
– Увидео је да човек, у својој тежњи за Богом, мора да се одрекне неких ствари да би јасније видео. Због тога је одлучио да живи скромнијим животом, да се одрекне материјалних добара. Сада живи у Србији, не може да буде Амиш, али покушава да сачува духовне вредности које Амиши гаје – открива нам Јована.
Она и Кристофер планирају да живе у селу Мали Дреновац поред Ниша, желе да отворе фарму коња, да узгајају воће и поврће, а музички образована Јована планира да даје часове клавира сеоској деци, која иначе немају прилику да се музички образују. Јована до сада, каже, није имала прилике да упозна живот Амиша у Америци, то планира следеће године. На свадбу у Врњачкој Бањи стигло је неколико породица Кристоферових пријатеља, који су пореклом из Швајцарске у којој сада не живи више ниједан Амиш. Сви су у Америци, не тако далеко од вреве и буке градова – у округу Ланкастер, у савезној држави Пенсилванији.
Крситофер нам открива да племе Амиша живи живот какав су људи на земљи живели пре неколико стотина година.
– Њихова животна филозофија је живот по моралним начелима, посвећени су животу по Библијским канонима у хришћанској заједници. Амишки начин живота није одећа коју носе, већ много више. Они, као следбеници Христа имају искуство прогонства – каже Кристофер.
После црквеног и грађанског венчања, Јована и Кристофер су са рођацима и пријатељима славље наставили у једном од бањских ресторана. Кажу да тајне срећних бракова заувек остају тајне, а ми им желимо да ту тајну открију.
Амишка одвојеност од модерног света
Амиши, познато је, живе поједностављеним животом на темељу својих верских увјерења. Дошли из Европе, највише из Немачке и Швајцарске. Били су прогањани као засебна верска група, још од 1693. године, па су за обављање својих црквених обреда морали тајно да се састају у кућама.
Амиши су врло побожни и озбиљно схватају библијске заповести које налажу да се одвоје од модерног света и онога што он пружа у смислу технологије, укључујући и електричну енергију, па користе петролеј, дрва, угаљ или природни гас
Њихов скроман живот огледа се и у једноставној одећи коју носе. Тинејџери носе шешире који су нижи и врх им је нераван. То значи да су у добу кад им је дозвољено да напусте заједницу, да излазе са девојкама, а након тога одлучују хоће ли постати Амиши или не, јер бити Амиш није наметнута одлука, већ добровољна.
Амишка популација у округу Ланкастер повећала се готово три пута за последњих 50 година.
