Pročitaj mi članak
Заборав неумољиво прекрива нека стара здања и људе који су давно постојали у овом граду. Овај, новинарски експеримент, само је покушај да сачувамо нека сећања везана за доба када је Нови Београд тек ницао и полако потискивао неке старе обичаје и начин живота који су постојали у овој области.
Нови град почео је да расте на земљишту које је углавном припадало бежанијским сељацима, а остало је запамћено и романтично име једног омањег насеља које су тадашњи малобројни становници звали Бежанијске ширине.
То је било насеље од тек неколико кућа које се налазило на простору данашњег Хотела „Хајат“ и његове околине. Ово су била домаћинства у Дојном или Доњем пољу како су почетком 20. века звали простор на којем ће касније нићи Нови Београд. Хроничари памте и да су ове куће биле често опкољене водом, када би надошли Дунав и Сава и када би скочио водостај у новобеоградским барама које су још дуго памтили градитељи новог града, јер су морали да наспу песком овај велики простор.
Нама је остала сачувана фотографија бежанијског пастира коју чува Историјски архив Београда, да нас сећа на то време. Овај чобанин је са својим псом чувао стадо у близини зграда које су никле у првом, такозваном Експерименталном насељу, код некадашњег летелишта, који су звали и Стари аеродром. Иако данашњим Новобеограђанима делује нестварно да је у близини данашњих широких булевара било места и за стада, било је баш тако.
Истовремено, старо је морало да се повлачи испред новог, па је тако својевремено фотограф Ратко Ђорђевић снимио чаробну фотографију коју смо добили захваљујући месној заједници „Павиљони“. На овом снимку се виде времешни становници Бежанијских ширина, односно једне трошне куће између тадашњег СИВ (Савезног извршног већа, данашње Палате Србије) и десне дунавске обале, где се сада налази популарно шеталиште између Ушћа и Хотела „Југославија“.
Фотографије овог времеплова довољно говоре за себе, а једино они, средовечни Новобеограђани, вероватно памте како је ова фотографија дуго била изложена у подземном пролазу између данашњих „Шест каплара“ и „Ушћа“.
(Вечерње новости)
