Dnevnik Jeni Ligtemberg važan je istorijski dokument, ali i toplo lirsko delo. Na njen zahtev, priredio ga je i izdao „njen najbolji prijatelj sa Pala“ Mirko Šošić, sagovornik Sputnjika, dve decenije posle ranih sukoba.

Следећег дана, попричала је са две Српкиње које су радиле у њеној болници. Куварицом Радицом, и Весном, која је помагала у набавној служби. Недуго затим, прикључила им се у протестима против Ханса Дитриха Геншера, не само зато што „Холанђани не воле Немце, већ зато што је видела шта ради Србима“. 

Када је потписала решење о пензионисању, одлучила је да одложи дуго чекано уживање у слободном времену, остави децу и унуке и да оде у Босну на три недеље. Да види ко су ти Срби, шта раде, који је њихов циљ и зашто их цео свет представља као злочинце.

„На Палама смо тада живели у некој врсти пакла“, прича за Спутњик академик. Мирко Шошић, тадашњи хирург у импровизованој ратној болници „Коран“, смештеној у некадашњем месту уживања Сарајлија, луксузном хотелу. 

Борбу за живот сваког рањеника описала је у свом ратном дневнику госпођа Јени, задивљена херојством, етиком и добротом српских лекара који су оперисали на импровизованим хируршким, а понекад и на билијарским столовима. Писала је о потресним призорима страдања војника и цивила, о животу у суровој ратној свакодневици.

22. АПРИЛ 1994.

Обичан радни дан, тако смо мислили док сирене нису најавиле нову несрећу; шест повређених, један умире. Остали, срећом, нису тешко рањени. Ројтерс жели интервју. Пристајем под условом да се ствари не изврћу и да се пише поштено, онако како говорим. И да не забораве да пренесу како све болнице у Републици Српској заслужују Нобелову награду за импровизацију. Поново сам отишла рано на спавање. 48 рањених у четири дана, то су драме за њихову породицу, државе, за људски род.

„Сместили смо је у велику породицу Маринковић, били су ту деда и бака, син, снаха, унуци. Ту се осећала предивно, живела с њима, хранила се. Али је онда открила нешто што ју је страшно погодило, постидела се. По српском доживљају госта, њој су дали најбољу собу, деда и бака су се због ње преместили. Истовремено, желела је да што више буде уз рањенике, да буде корисна, зато је инсистирала да се пресели у болницу. Ту жељу смо морали да јој испунимо“, присећа се најбољи пријатељ госпође Јени, доктор Шошић. 

Болница „Коран“ о којој Лигтенбергова најчешће пише у дневнику заправо је парадигма за многе ратне болнице које су тада постојале на територији Републике Српске. Госпођа Јени боравила је у многима, добровољно је пратила рањенике које су превозили у друге болнице преко делова Босне под ратним дејствима. Није се плашила граната. Али је ипак највише волела да помаже свом тиму на Палама.

„Седела је сатима испред операционе сале, доносила нам супе, посебне супе које је кувала за нас, чајеве и сокове. Неко би рекао да је то логистика или подршка, а ми смо је осећали као део хируршког тима. Није хтела да иде да спава док ми оперишемо ноћу. Њено ’дежурство‘ је било многоструко“, каже доктор Шошић. 

4. ЈУЛ 1995. Најава догађаја у Сребреници

Ускоро ће да се деси нешто прљаво што ће одјекнути као гром и дати нови преокрет овом рату, у којем ће се рат назвати миром. Завера између Америке и Изетбеговића, рекао ми је мој посетилац из Плавих шлемова. Касније сам имала прилику да дођем до још неких информација. Све сам то морала да прежваћем сама са собом и да о томе ћутим… Све што ми је данас рекао звучи као лош предосећај.

Госпођа Јени није говорила српски, умела је да каже „здраво, како си“, кажу, то је деловало смешно. Али када би довезли тешког рањеника, бдила би над њим у интензивној нези и тешила га. Није знала језик, али је налазила начин, говорила гестовима, рукама, мимиком. Сви су је разумели, и она је разумела њих. Тешила је њихове жене, очеве и мајке.

Захваљујући контактима са холандским припадницима мировних снага, госпођа Јени долазила је до поверљивих информација. У дневнику су записи о догађајима на Маркалама, у Српској Крајини, а 4. јула 1995. открива тајну информацију о западњачком учешћу у пројектовању предстојећих догађаја у Сребреници. Због свега тога госпођа Јени није имала мира, писала је низу светских политичара — Ван ден Бруку, Клинтону, Олбрајтовој, министрима и правницима у холандској Влади.

 „Поучен искуством знао сам колико се политичарима може веровати, зато сам је задиркивао, говорио да не вреди. То је као да лупаш главом о зид, неће те послушати, говорио сам јој, а она одговарала, ја знам Ван ден Брука, моја сестра је ишла у разред с његовом, он ме зна, сетиће ме се! Уосталом, је ли то што пишем лаж? Није, то је истина, зашто да је кријем? То је истина!, говорила је, наивно верујући да ће је неко чути“, присећа се њен пријатељ. 

Цео текст погледајте на https://rs.sputniknews.com/intervju/201706191111618620-Rat-dnevnik-BIh-JeniLigtemberg/

Izvor: sputnik

Oznake: Jeni Ligtemberg, Arčibald Rajs, laži Zapada, Srbija, Holanđanka