Pročitaj mi članakBežanje vozača sa mesta saobraćajnih nesreća kao i sprečavanje policije da već na uviđaju prikupi ključne dokaze za predstojeći postupak (poput alko ili narko testiranja), u razvijenim i civilizovanim društvima definiše se kao direktno ometanje pravde, koje "odbeglog" može da dovede samo u nepovoljniji položaj. U Srbiji je pak, na snazi zakon čija nepreciznost omogućava pijanim i drogiranim vozačima da uprkos bežanju sa mesta nesreće, sebi obezbede povoljniji položaj pred sudom jer - dokaz da su bili pod dejstvom opijata ne postoji, kao ni dovoljno adekvatna sankcija za bežaniju.
Погибија двојице пешака Андреја Прекљушаја (12) и Дејана Илића (48) прошле недеље у Нишу, које је у пуној брзини прегазио “аудијем” Немања Стаменковић (19), а потом побегао, поново је покренула дискусију у јавности о законским одредбама и (не)ефикасности казнене политике у случајевима саобраћајних несрећа у Србији. Док се с једне стране, Закон о саобраћају, прописи и прекршајне казне више него често измењују и пооштравају махом на уштрб возача, Кривични законик (КЗ) којим се процесуирају одговорни за несреће, остао је нетакнут, упркос свим својим апсурдним одредбама, које доказано – најмање штите интересе жртви.
Томе посебно доприноси и такозвана “судска пракса”, јер из неког разлога, судије у Србији готово никад нису изрекле највеће прописане казне, већ напротив, оне ближе законском минимуму.
Но, кренимо редом.
Оно што знатном делу јавности најпре није јасно и што се изнова може чути у јавном простору сваки пут када се догоди нека несрећа или изрекне пресуда бахатом возачу, јесте да изазивање саобраћајне несреће, пред законом, није исто што и убиство, чак ни онда када броји једну или више жртава. Управо због тога, немогуће је осудити кривца за саобраћајку на исти начин као некога ко је починио убиство, било оно “на мах” или с предумишљајем.
Исти случај је и са многим другим делима, попут изазивања опште опасности, у којима је смрт наступила као последица одређене радње. Веровартно најчећи пример су случајеви ненамерног упуцавања, изазваних непажњом или због нестручног руковања оружјем. Прецизније, онај који убије човека док му показује оружје које рецимо, није било закочено, неће одговарати за убиство, као ни пироман који подметне пожар, а у ком, због сплета других околности, случајно страда неко други.
Возач ће бити осуђен као убица само ако се докаже да је возило искористио као оружје како би неког лишио живота, односно ако је неког намерно згазио. Све остале околности квалификују се као несреће које су у актуелном Кривичном законику описане као тешка дела против безбедности јавног саобраћаја.
Ова дела имају свој лакши и тежи облик, од којих зависи најпре процесуирање криваца, као и висина запрећене казне. Тачније, уколико се утврди да је смртна саобраћајка учињена из нехата, то јест да није проузрокована тешким обликом угрожавања саобраћаја (дивљачком вожњом, проласком кроз црвено светло на семафору, вожњом под дејством алкохола и наркотика…) максимална казна је осам година затвора, а случај остаје у домену Основног тужилаштва и суда. У супротном, ако се утврди да је возач био пијан, дрогиран, да је возио знатно брже од дозвољеног и слично, закон ће то третирати као “саобраћајку с предумишљајем”, за коју је запрећена казна до 12 година затвора. У оба случаја, висина казне не зависи директно од броја страдалих, већ то судско веће третира “као околност” приликом изрицања исте.
Управо ту долазимо до највећег парадокса и злоупотребе закона који се годинама уназад догађа пред очима истражних органа и правника.
Наиме, возача који побегне са места несреће, што је био и последњи случај у Нишу, немогуће је алко или нарко тестирати и утврдити да ли је био под дејством опијата. Управо ова околност је кључна за квалификацију дела, од чега зависи да ли ће случај водити Основно или Више тужилаштво и оно најважније – да ли ће максимална запрећена казна бити 8 или 12 година.
“У готово свим таквим случајевима, када није било других тежих околности, кривци су након хапшења или предаје процесуирани за саобраћајку из нехата јер их је због протока времена било немогуће тестирати на опијате. Сам чин бежања јасно указује да су имали неки разлог, а опијати су сигурно најреалнији. Упркос бројним примерима таквих злоупотреба, закон није измењен у делу који се односи на бежање са места несреће, јер ако неко спречи сопствено тестирање, закон треба да га аутоматски третира као пијаног и дрогираног, а не да саучествује у додатном ископавању ове законске рупе”, казао је за портал Нова.рс извор из правосуђа и додао:
“Онима који су бежали неизоставно се на терет стави и дело непружање помоћи повређеном, али је проблем што се и то дело тертира као лакше, па чак и обједињена казна не добаци ни близу оној која је запрећена онима за које се званично утврди да су били пијани”.
Међу “одбеглим” возачима за које се никад није утврдило да ли су били пијани, што им је од старта обезбедило повољнији положај пред законом су и возач “кантримена” Марко Милићев, али и Александар Митровић, син Жељка Митровића, који је недавно осуђен на кућни затвор због погибије Андрее Бојанић (17). Са друге стране, Стефан Михајловић, син прослављеног репрезентативца Радмила Михајловића који је након судара побегао, свеједно је остао у неповољнијем положају јер је током истраге утврђено да је прошао кроз црвено светло на семафору и закуцао се у аутомобил чији је возач преминуо.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 9, 2021
