(Ало.рс,  Мирјана Мирић Илић)
Рон Холси, Американац из Лос Анђелеса, прославио се у Србији након што је на „Јутјубу“ објављен његов клип у којем пева песму Томе Здравковића „Дотак‘о сам дно живота“. Рон је Томину песму отпевао на јединствен начин, а емоција коју је донео, као и фантастичан изговор, одушевили су многе Србе.

 

Његов клип је за само недељу дана видело око пола милиона људи. У ексклузивном интервјуу за „Ало!“, Рон, иначе телевизијски сценариста који ради на једној телевизији за децу у Лос Анђелесу, открива зашто је заволео Србију, који су његови омиљени певачи, као и да ће врло брзо опет доћи у ове крајеве.

„Срби знају шта је бол, толико су пропатили. Ваша и наша музика долазе са истог болног места, зато ми је тако лако да је осетим

“Ваше извођење песме Томе Здравковића наишло је на одушевљење у Србији. Када сте први пут посетили нашу земљу, која је на вас оставила толико јак утисак?

– Први пут сам посетио Србију 2010. Од тада сам још четири пута долазио. Укупно сам приликом свих тих посета провео око три месеца у вашој земљи. Већину тог времена сам провео у Београду, али сам такође посетио и Нови Сад, Ниш и Бачки Јарак. Видео сам манастир Ковиљ, одакле носим лепа искуства.

У клипу на „Јутјубу“ помињете колико волите Србију. Шта вам се толико допало у нашој земљи?

– Одакле да почнем? Србија има дугу и бурну историју, која опчињава. Ваше културолошко богатство оставља без даха. Србија је земља где се спајају исток, запад, север и југ. Присутан је јак словенски утицај, а опет, осећа се Медитеран. С једне стране, Београд је права европска метропола, а с друге огроман је турски утицај, нарочито у музици и храни. Све то даје непоновљиви, очаравајући микс.

 И српски народ је невероватно пријатељски настројен, а о гостољубивости да не говорим. Осећам да су људи у Србији искрени и страствени, некако заиста знају да уживају у животу. Осетио сам се као код куће од првог тренутка кад сам слетео на аеродром у Београду.

Како сте проводили време док сте били у Београду и да ли вам је неко место остало у посебном сећању?

– Волео сам да пешачим до врха Авале, као и да возим бицикл око Аде Циганлије. Недељом сам шетао дунавским кејом у Новом Београду. Што се омиљених места тиче, ту спада и књижара у Кнез Михајловој, где могу да се виде неке од првих књига икада написаних на српском језику – тврду Рон.

Да ли сте имали неке предрасуде пре него што сте дошли овде? Можда чак и страх? Многи Американци немају лепо мишљење о нама, каква су ваша искуства?-

Све је почело тако што сам желео да истражим источну Европу. Имао сам неке српске пријатеље у Лос Анђелесу, који су ми препоручили да посетим Београд. Морам признати да сам их на то погледао као да су луди. Помислио сам – шта уопште тамо има да се види? Наравно, имао сам и негативно мишљење због ратова и комунизма.

Мислио сам да је овде све сиво, са стаљинистичком архитектуром. Сада се смејем због тога колико сам погрешио. Београд је невероватан, жив град и сада је једно од мојих омиљених места на свету. Такође, импресионирала ме је и лепота Новог Сада и Ниша. Наравно, најбоље од свега је што сам овде стекао неколико одличних пријатеља.

Да ли сте успели да научите српски језик приликом посета, јер су сви приметили да наше народне песме певате уз одличан изговор?

– Нажалост, још не говорим добро. Знам неке основне ствари, али дефинитивно треба то да побољшам. Неколико недеља сам пратио наставу у институту за стране језике овде код нас, а имам и учитеља који ме подучава преко „скајпа“. Српски је много тежак језик, али ја волим изазове. Мада, мој професор умире од смеха јер док учим српску граматику, стално понављам: „Зашто, зашто све мора да буде тако компликовано?“

Претпостављам да онда није било лако научити песме „Дотак‘о сам дно живота“ и „Иду дани, мајко моја“?

– То је тачно. Много труда улажем у учење песама. Слушам сваку песму од 50 до 100 пута, па тек онда учим речи. Пажљиво учим сваку понаособ како бих звучао исто. Такође, учим значење сваке речи јер мораш разумети оно што певаш. Кад научим песму напамет, онда је пишем по неколико пута и гласно изговарам, као монолог. Тек после тога у причу убацујем и музику и учим да је певам.

Који су вам српски певачи омиљени?

– Обожавам Тому Здравковића, а што се тиче његових песама, ту су „Шта ће ми живот“, „Уморан сам од живота“ и „Кафана је моја истина“. Волим и Шабана Шаулића и његове песме „Виђаш ли ми стару љубав“, „С намером дођох у велики град“, „Одлазиш, одлазиш“ и „Увенуће нарцис бели“. Волим и песму „Ђелем, ђелем“ од Шабана Бајрамовића, као и „Јаничара“ од Цунета Гојковића. Морам да поменем и Силвану Арменулић, Мирослава Илића, Халида Бешлића и Тозовца. Лепу Брену сам чак и гледао, имала је концерт у Лос Анђелесу овог пролећа. Било је сјајно!

Обожавате Тому Здравковића, великог српског боема, чије песме и дан-данас слушају многи. Већина људи која је гледала како изводите његову песму кажу да сте је отпевали као прави Србин, како се код нас каже, са душом. Да ли сте заиста осетили тај боемски дух?

– То је управо оно због чега сам се одмах повезао са Србијом и српском музиком. Она је пуна душе, пуна бола. Срби знају шта је бол, толико су пропатили. То се осећа у музици. У Америци имамо блуз, који поистовећујем са вашом музиком. Мој народ је у Америци такође осетио многе тешкоће и бол. Ваша и наша музика долазе са истог болног места, зато ми је тако лако да је осетим. Пуна је блуза, а то је нешто што осећам у својим костима.
 
Планирате ли да поново посетите Србију?

– Да, дефинитивно долазим опет. Још нисам одредио датум, али како ми полако понестаје ракије, надам се да ће то бити ускоро!

Српска култура умногоме се ослања и на добру храну. Да ли сте имали прилике да пробате наше специјалитете и шта бисте издвојили као омиљено српско јело?

 

– Мој идеалан оброк се састоји од телеће чорбе, ћевапа са кајмаком и црним луком и шопске салате, а све то најбоље иде кад се залије чашом вранца – каже он.

Oznake: Amerikanci, bluz, kultura, muzika, narod, pravoslavlje, Ron Holsi, SAD, Srbi, Toma Zdravković