• Почетна
  • ДРУШТВО
  • AMERICAN INTEREST: Мислећи да су Срби “мали Руси”, Запад их гура у руке Русије
Прочитај ми чланак

AMERICAN INTEREST: Мислећи да су Срби “мали Руси”, Запад их гура у руке Русије

0

Након дипломатске офанзиве ове недеље, у којој су премијерка Србије Ана Брнабић и министар спољних послова Ивица Дачић боравили у Вашингтону, огласио се аналитичар Вук Вуксановић који у свом пропагандном памфлету за AMERICAN INTEREST пише како Запад, увјерен да су Срби “мали Руси”, Србију заправо гура у руке Русије.

Иако све говори супротно, Вуксановић је појаснио да би Запад требао разумјети како Србија и Русија нису повезани традиционалним пријатељством, што би могло довести до потребног новог приступа у односима Србије са Западом. Иако за познаватеље прилика у Србији и региону чланак није вриједан пажње, сама чињеница да је објављен у утицајном америчком часопису му даје одређени значај, па послушајмо што каже Вук Вуксановић, јер се из његовог чланка могу препознати нове смјернице политике Запада према Београду.

© Sputnik/ Алексей Дружинин

„Међу Србима доминира осјећај да их Запад никада неће прихватити, мислећи да су, због етничког и вјерског афинитета између двије земље, Срби заправо мали Руси, а све то гура Србију у наручје Русије”, пише Вук Вуксановић у чланку за Тхе AMERICAN INTEREST.

Аутор чланка ово “међусобно неразумијевање” сматра алармантним, обзиром да су растуће везе Русије и Србије кључне за руску присутност на Балкану, а Запад без Србије “неће успјети стабилизирати регион”.

Ипак, он вјерује да су и сами Срби дијелом криви за ове неспоразуме, који традиционално показују пријатељски став према Русији. Тако је у мају (липњу) ове године српски министар спољних послова Ивица Дачић током посјете Русији рекао да ће традиционални пријатељи и савезници, Русија и Србија, “остати пријатељи заувек”. Осим тога, предсједник земље Александар Вучић је био један од два свјетска лидера који су својим присуством славили војну параду одржану у част Дана побједе у Москви.

Међутим Вуксановић инсистира да је непромишљено Русију и Србију сматрати савезницима, као и да су односи између две земље често били прилично нејасни.

У свом опису се враћа чак у XИX век.

„Наиме, током XИX стољећа Србија, која има све разлоге да буде захвална Русији на потпори у конфронтацији с Османским царством, покушавајући не изгубити ту подршку је истовремено штетила властитом суверенитету. У исто вријеме су у Русији често били незадовољни због непослшности Србије, која је одбијала да координирати своју спољну политику с Русијом”, пише Вуксановић.

Према аутору су у XX веку односи Београда и Москве такођер били контроверзни.

“У том тренутку, Србија, као независна држава, а касније као део Југославије, успјела је доказати да је у стању пронаћи заједнички језик са западним силама, посебице са Сједињеним Државама током Првог свјетског рата, те Француском, након завршетка великог сукоба”, тврди аутор.

“НАТО интервенција на Косову 1999. године је за Русију била прекретница. Наиме, тада је Русија схватила губитак статуса велике силе. Почетком 21. века Москва није показивала интерес за односе с Београдом, док су Срби на Русију гледали са сумњом због Путиновог неутралног положаја у “Багер револуцији” против Слободана Милошевића”, пише Вуксановић, сугерирајући како Русија није ништа учинила да спријечи Обојену револуцију у Београду, заборављајући да је Руска федерација тада економски била девастирана и водила тешку војну кампању за успоставу мира у Чеченији.

„Дакле, приближавање у односима Русије и Србије у посљедњој деценији нису последица традиционалних веза, већ последица Путинове спољне политике. Истовремено, с војног и економског гледишта, Србија је у овом тренутку много ближа Европској унији, него Русији. Међутим, земља наставља држати равнотежу у односима с Русијом и Западом због вакума власти који је настао у региону 2008. године, као и потребе диверсифицирања партнерства након финансијске кризе”, тврди аутор америчког часописа.

Према аутору, “миграцијска криза и Брегзит су само ојачали тај вакум, присиљавајући Србе да се питају је ли уопште могуће да земља уђе у ЕУ и да траже зближавање не само с Русијом, него и Кином, Турском и Уједињеним Арапским Емиратима”.

“Штовише, популарност Русије у Србији такође не изгледа посљедица повијесних веза. До позитивне визије Русије и негативног става према Западу у Србији је дошло деведесетих година због дјеломичног признавања Косова. Такође, односи с Русијом служе Србији као полуга у њезиним односима са Западом”, сматра аутор чланка.

Истодобно, Вуксановић сматра “како ће, све док се не ријеши тако болно питање независности Косова, Србија и даље заузимати важно мјесто у спољној политици Русије, што Москви заузврат оставља могућности за јачање свог утицаја на Балкану”.

Аутор напомиње како ће Русија наставити с таквом политиком на Балкану све док то буде у стању.

“Међутим, у Москви разумију да ће регион остати вјерна Европи, што значи да су могућности Русије ограничене. Истовремено, Србија има све разлоге за одржавање пријатељских односа с Русијом, али врло брзо ће Београд морати одредити приоритет спољне политике”, уверен је Вуксановић и тај су приоритет, по његовом уверењу, без сумње такозване “евроатлантске интеграције”.

“У том случају политички лидери Србије требају придавати особиту важност чињеници да објасне грађанима да ако се интереси Србије и нису увек поклапали са Западом, то не значи да се подударају с интересима Русије”, пише Вуксановић.

Овај посљедњи дио изгледа као упуство Александру Вучићу и Ани Брнабић у којем смјеру водити пропаганду у медијима који су тренутно у власништву или подржавају актуалну власт, а таквих је уз Србији на десетине, ако у обзир узмемо и локалне, онда на стотине.

“Европа и Сједињене Државе заузврат би требали схватити да су тако блиски односи између Србије и Русије последица чињенице да на Западу Србија није добила одговарајућу позорност. Штовише, спознаја да Србија и Русија нису везане традиционалним пријатељством може довести до неопходног новог спољнополитичког приступа, како из Србије, тако и из земаља Запада. Тиме би се стабилизовала и интегрисала с географског гледишта средишња балканска земља”, закључује Вук Вуксановић у чланку за AMERICAN INTEREST.

Ставови господина Вуксановића су сасвим логични, за особу која ради на институцијама као што су „The London School of Economics and Political Science”, раније у Фондацији Центар за демократију Србије или Брасидас групи, а радио је и при Министарству спољних послова Србије. Чланак није случајно објављен нетом након што су из Вашингтона отпутовали премијерка Србије Ана Брнабић и министар спољних послова Ивица Дачић, што значи да следећих мјесеци можемо очекивати јачи притисак на Београд да коначно донесе одлуку којим смјером “жели” ићи. Према Вуксановићу је то Запад, без обзира на “неспоразуме” из ’90-их које је, како каже, “Путин лукаво искористио за продор на Балкан”.