Прочитај ми чланак
На падинама Скопске Црне Горе уз саму границу Македоније са Србијом, налази се српско село Бањани, у општини Чучер Сандево. Удаљено је око 15 километара од центра на Скопља. У њему се налази мала црква, посвећена на Светом Ђорђу, у чијој унутрашњости стоји напис из кога дознајемо да је црква завршена 1548/49. године, у време султана Сулејмана.
На улазу цркве Светог Ђорђа, на целом фронту источног зида припрате, насликана је композиција „Страшни суд“ познатог српског мајстора иконописа Димитрија Крстића званог Дичо Зограф, чији потпис стоји изнад западних врата која воде до иконостаса. На фресци „Страшни суд“, која обилује динамиком и колиритом, насликан је и познати краљ Александар Македонски заједно са краљем Даријем, Пором и Киром. А да би било јасно да се ради управо о тим краљевима, аутор дела се потрудио да изнад глава сваког од њих појединечно напише његово име: Цар Пор, Цар Дарије, Цар Кир и Цар Александар. Испод ногу сваког од краљева насликао је митолошка суштества која симболизују царства: Римско, Вавилонско, Персијско и Македонско. Испод ногу Цара Александра је приказан лав над којим пише Македонско царство. Цео приказ је толико добро насликан и јасан тако да не оставља простор за сумње да је Димитрије Крстић – Дичо Зограф насликао управо Александра Македонског.
Но, оно што не изненађује је то што човек који 20 година одржава цркву, 80-годишњи Војислав Ковачевић, не зна да је на зиду храма о коме две деценије брине, руком познатог зографа насликан македонски краљ.
„Иако сам 20 године задужен за цркву, а и ту сам рођен у селу, не знадох да је на фресци лик Александра Македонског. Сада уочавам да пише Македонско царство. Да. Ево горе пише Цар Александар“ – вели збуњени Ковачевић. Он се удаљаваше, па се приближаваше фресци да би се јоште једном уверио да тако пише.
„Знам да је дело Диче Зографа. Ево га и његов потпис, но нисам га загледао толико добро. Сам се бринем за цркву, као и за друге свете храмове којих има много у Бањанима, а овај је отворен само недељом и за време верских празника. Ја отворим и ако ме неко повикне од дома. Изграђена је у 16-ом веку, у време султана Сулејмана“ – расказује Ковачевић. Он је задужен и за друге цркве у селу којих има много: Свети Јован, Свети Спас, Богородица, Благовештије, као и манастир Свети Илија.
Позната црква Свети Никита, која је само на један километар од Светог Ђорђа, спада у село Горњани и Ковачевић за њу није задужен. Цркве у овом делу Скопља опслужује само један поп. Село је мало, са око 150 кућа.
Ковачевић није једини који није уочио да је у цркви Светог Ђорђа насликан лик Александра Македонског. Мештани које сретасмо по путу такође не знаше да у њиховој сеоској цркви стоји лик великог војсковође. „Не знам. Када улазим у цркву у очи ми пада голема змија. Нисам уочио да постоји лик Александра Македонског“, вели Мирче Горанчић.
Зашто је Димитрије Крстић – Дичо Зограф ставио македонског краља Александра на фреску објаснио нам је византологот др Сашо Цветковски: „Дело „Страшни суд“ је новина у поствизантиском периоду и има га у многим црквама. Означује да после четири царства долази Христово царство. То што је насликан Александар Македонски, испред свега је религиски мотив, односно да по Римском, Вавилонском, Персијском долази Христово царство. Голема змија са којом је уоквирена композиција излази из Хада. Она је препуна грехова и пролази низ 24 суђења души да би отишла у Рај“, вели др Цветковски. Он забележује да „Страшни суд“, који је био често сликан у поствизантиском периоду, данас није дело које сликају фрескописци.
Како се Дичо Зограф нашао у Бањанима?
Димитрије Крстевић, познат како Дичо Зограф (1819-1872), је један од најистакнутијих српских зографа, са импресивним творачким опусом сазданог у току бурног деветнаесетог века. Овај зограф, рођен у српском, мијачком селу Тресонче, у свом животном веку од триесетак година израдио је више од 2.000 икона које налазимо посвуда по Македонији, Србији, Бугарској и Албанији.
Своју делатност у скопској области започиње 1843. године у српском селу Кучевиште, које је у том периоду моћно и важно регионално културно-просветно средиште ка коме су гравитирала околна места. Ту, у цркви Свете Богородице обновља иконостас, како забележава историчар уметности Емил Алексијев у својој книзи посвећеној Дичи Зографу. Но, голем број икона израђених у Светој Богородици је уништен у пожару 1983. године. Данас је тешко да се утврди које иконе су насликане његовом руком. Прекрасна дела која је насликао у Кучевишту Дичи Зографу омогућава да добије и прву већу поруку – израду икона за иконостас у цркви Светог Ђорђа, у селу Бањани. Зиме 1845-6. године он је израдио престолне иконе за ову цркву. Од његове руке су и иконе апостола са композицијом дејзиса и празничних икона. Он ради и у цркви Светог Илије у истом селу, као и у цркви Светог Никите у Горњанима.
Црква Светог Ђорђија, која датира од шеснаесетог века, је дограђена у осамнаестом веку. Године 1847, по дограђивању храма по други пут је ангажиран мајстор иконографије. Са две стране улаза, он је насликао фреско-иконе Светог Ђорђа, Свете Богородице Одигитрије, Исуса Христа Сведржитеља, Светог Јована Претечу и Светог Димитрија победиоца звери, забележује у књизи Алексијев.
Иако већина верује да је Дичо Зограф саздао и „Страшни суд“ у цркви Светог Ђорђа, Емил Алексијев изражава сумњу да је управо Дичо насликао ова дело.
Све пак, спореди стилских карактеристика и иконографског решења композиције са сигурноћу може да се тврди да је дело Диче Зограф, а уједно је и јединствени до сада откривени примерак овакве форме зидног сликарства насликан од стране овог српског зографа.
Композиција „Страшни суд“ на којој је насликан и Александар Македонски није јединствената на којој се налази лик славног војсковође. Фреска са Светим Сисојем изнад гроба војсковође се налази у манастиру Рождество Пресвете Богородице у селу Сливница код Ресена. Она је идентична оној из Варлама на Метеорима насликаној у 17. веку, а верује се да је фреске радио српски зограф Никола из мијачког села Лазаропоља. А, историчари уметности веле да је најмање у двадесетака храма на територији Републике Македоије има фресака на којима је приказан Свети Сисоје изнад гроба античког војсковође.
За део стручних лица фреске су само мала епизода жешког питања где је гроб војсковође са којим је народ ових простора био опседнат вековима, а за друге, то што се војсковођа појављује на фресци има симболику која се односи на пролазност земаљског живота.
Фреске на којој је насликан Александар Велики са круном на глави има и у околини Пустеца у Албанији.
Александар Македонски – вечна инспирација
Несумњиво је да је големи војсковођа остао у колективној свести македонске нације, а то се, поред фресака, види и у народном творештву.
У Зборнику браће Миладиноваца стоји записано предање о Александру Македонском. Исто је насловљено „Цар Александар“ и гласи: „Цар Александар сакаше да ходит да земит бесмртна вода. Но, кој одеше, никој не се врашчаше назад, зашчо дури да стигнит некој до неа, требаше да патуват три дни се во ношна темнина, во која љугето се заскитвеха и не можеха да се вратат на бел ден. Цар Александар зеде со себе си кобили и ждребина. Во темнината врза кобила и в растојање шчо можит да се чует гласот, врза ждребе. Потамо кобила, после ждребе, и така подалеку дури стигна до бесмртната вода, која стоеше меѓу две планини, кои се отвораха и затвораха. Тој со голема брзина нацрпи едно шише и по гласовите од кобилите и ждребината, кои ржеха, находваше патот и така се врати на бел ден. Шишето остави на прозорецот за да се напие утрината во недеља и нарача на сестра му да вардит, да не некако истурит бесмртната вода.
Сестра му метеешчем не догледа и скрши шишето. Цар Александар кога чу това, страшно се наљути, а сестра му, избегвеешчем љутината негова, се фрли в море и се престори делфин, кој, кога чует Александровото име, се криет во морските глобини!“ – писаше Димитар и Константин Миладинов за Александра Македонског. За големог војсковођу и његовог тату Филипа писао је песме и српски писац и револуционар Ђорђија Пулевски.
(Курир.мк)
