Прочитај ми чланак
Људи попут Видала и Пинтера изазивају нелагоду локалних „либералних интелектуалаца“ који себе сматрају њиховим домаћим „панданима“
Вероватно сте прочитали да је пре десет дана умро Гор Видал, чувени амерички писац и есејиста, иконокласт и творац оне славне кованице да Америком влада једна политичка партија са два десна крила, демократским и републиканским.
Међу првима је своју домовину прозвао империјом тако да јој се етикета залепила, а пре смрти је још прорекао да ће Сједињене Државе завршити у војној диктатури, да „у сукобу са милијардом муслимана“ не могу да победе и да им је судбина да на крају буду потчињене Кини. Џорџа Буша је називао лажовом и крадљивцем избора, а Барака Обаму неспособњаковићем. Видала су други називали америчким Монтењом, а он је себе видео као модерног Волтера. Потомак и инсајдер више америчких политичких династија, сматран је и аутентичним изданком домаће аристократије у сфери културе и духа.
Ругање Клинтону
Сигурно сте прочитали јер су сви медији на српском језику објавили вест о његовој смрти у 87. години. Али је од свих српских гласила са ове и оне стране Дрине само медијска икона „друге Србије“ београдски „Пешчаник“ нашао за сходно да подсети на то како је овај „брилијантни провокатор“ мислио и говорио о бомбардовању Југославије 1999. године. На сајту Пешчаника прочитаћете како се 2. јуна те године у интервјуу немачком „Зидојче цајтунгу“ подругивао Билу Клинтону што је, најављујући НАТО интервенцију против Београда, Американцима прво морао да предложи да изваде атласе како би на њима нашли земљу на коју је послао бомбардере:
„То је заиста био незабораван тренутак. Као сваки добар популиста, Бил Клинтон је застао код речи ‘атлас’ јер већина Американаца не зна шта та реч значи, а камоли да га имају. Југославија је стара римска провинција Илирија. Мој роман ‘Јулијан’ се одиграва тамо. Председник Хари Труман је 1947. у доктрини названој касније по њему дефинисао политику САД као намеру да се подржавају слободни народи који се опиру покушају подјармљивања од стране наоружаних мањина. Према тој доктрини, САД би морале да притекну у помоћ Србима које притиска ОВК. Али Труманова доктрина била је превара. Наводно смо желели да помогнемо свакој земљи у циљу стварања добре владе, слободе и демократије.
Али она је од почетка служила само томе да оправдава наш моћни војни естаблишмент. Ми издајемо више новца за наоружање него све западне земље заједно и за то су потребни добри непријатељи. Отуда је пронађен ‘непријатељ тренутка’, као што Мекдоналдс сваког месеца уводи неку другу специјалну понуду. Због тога морамо стално да вадимо наше атласе. Једном је то био Норијега, потом Гадафи, па Садам Хусеин. А овог месеца непријатељ се, ето, зове Слободан Милошевић“.
Додао је да је империјална сујета одвела Америку у Вијетнам и да „са истом сујетом летимо сада изнад Косова и Београда“. Када би моја земља била нападнута, онда бих је, разуме се, бранио, говорио је док су бомбе падале по Србији.
„Ја сам се, узгред, сам пријавио у Другом светском рату, то је била ствар части. Када би данас дошла заповест да се умешам у побуну у Југославији, одмах бих киднуо у Канаду… Писмо војној служби за мобилизацију у коме је Клинтон изложио зашто је против рата у Вијетнаму било је једино племенито што је учинио у свом животу“.
Заправо и није тако неважно где Видалову окрутну сатиризацију америчких ратова данас на српском језику једино можете наћи. Домаће новинске агенције једино су нашле за сходно да помену да се славни писац „противио ратовима у Вијетнаму и Ираку“, па су (Бета) донеле и следећи (не)важни детаљ: „Видал је тврдио да му је одлука да живи у иностранству нарушила књижевну репутацију…“.
Либералне Контровезе
На први поглед се може учинити да би Видал био нешто попут небеског дара српској десници: веровао је да је Рузвелт унапред знао за напад на Перл Харбур, као и да је Буш имао дојаву о нападу на Светски трговински центар, а слагао се са Едвардом Херманом да је „једна од најжилавијих особина америчке културе неспособност или одбијање да се признају амерички злочини“. На невољу конзервативаца, међутим, Видал је био хомосексуалац и пионир борбе за геј и лезбијска права, и пре него што је та борба на Западу постала политички коректна, а волео је да се хвали да је спавао са хиљаду мушкараца и жена пре него што је напунио 25 година.
Занимљивија је, међутим, његова рецепција у „другој Србији“. Људи попут Гора Видала и Харолда Пинтера одувек су, наиме, изазивали извесну нелагоду локалних „либералних интелектуалаца“ који би себе иначе сматрали њиховим домаћим „панданима“.
Видалова и Пинтерова немилосрдна критика држања западног естаблишмента у Србији углавном је дочекивана изругивањем „српским патриотама“ зато што су Пинтерово каштиговање НАТО примали са захвалношћу, не гледајући му у зубе. Ретко се овде ко са те, „мондијалистичке“ стране придруживао водећим западним интелектуалцима у вербалним нападима на НАТО бомбардере, можда и зато што су били презаузети објашњавањем „превасходне одговорности људи који воде ову земљу за све што нам се издешавало“.
Теофил Панчић је током бомбардовања улагао труд да у „Времену“ објасни како они који су из Француске 7 подржавали српски ратни напор у Босни немају права да се соколе зато што их Ђерђ Конрад и Харолд Пинтер речима бране од НАТО. Панчић овако резонује: Конрад и Пинтер само критикују рад својих влада, протестују због понашања својих власти, као што и доликује независним интелектуалцима. Чисте, другим речима, своје двориште, а не туђе, баш као што то чини Теофил Панчић кад инсистира да је Милошевић одговоран што нам се НАТО бомбардовање „дешава“.
Преносећи Видалов интервју из времена НАТО бомби, „Пешчаник“ нам није само показао да му време ништа није наудило. Показао је и да се јаз између Пинтерових, и аргумената његовог „колеге“ из друге Србије и са ове дистанце чини једнако великим као и онда. Ни Пинтер ни Панчић нису волели Милошевића. Али, док је Панчић својим читаоцима објашњавао да се рат НАТО против Југославије може назвати „првим ратом из љубави“ (та је бомбашка љубав, истина, настрана, али сасвим озбиљна и искрена), Пинтер је тврдио да је то најобичнији „бандитизам“ и ратни злочин. Док је Панчић српске „недоучене националисте, сорту достојну жаљења“ подучавао да се „дефинитивно не ради о нечијој мржњи на Србе“ као што они „патетично замишљају“, дотле је Гор Видал немачком новинару излагао једну сасвим другачију етику:
„Верујете ли стварно да ми мрзимо Милошевића зато што је он за нас зликовац? Добро, он је вероватно зао, али ми имамо властите зликовце. Наши владари нападају недужне људе из ваздуха. То је исто онолико зло колико и све што Милошевић ради. Милошевић се барем гнуша људи које убија, док ми наше жртве уопште и не познајемо“.
(Независне)
