Пише: Славољуб Стојадиновић – Регрут

Четрдесетак потомака поменутих удружења на петодневном путовању по делу средње Европе, Чешке, Немачке, Словачке и Мађарске, обилазећи светске метрополе – Праг, Карлове Вари, Дрезден, Будимпешту – нису заборавили ни своје светиње разасуте широм те цивилизоване Европе. Посета „златном“ Прагу, краљевским Храчанским дворцима, цркви Свртог Вида словенске знаменитости…Карлов мост и неизбежна ноћна вожња Влтавом.

Нема равнодушности за оног ко се нађе у Прагу. Свакако да високи  и прелепи споменици националном хероју за људска права Јан Хусу спаљеном 1415.г. и Јану Палаху самоспаљеном 1969.године забележено на комаду мермера у плочнику Трга-булевара Вацлавске намести, говоре о делу историјске прошлости Чешке. Али и о томе да Праг као град у ратним вихорима од свог постанка никад није рушен. Зато та лепота градитељства и оста кроз векове!

 

У Терезину окончаше животе атентатори на Фердинанда
На планираном путу за немачки Дрезден, „чекао“ нас је омалени градић на ушћу реке Охре у Елбу (Лаб), по злу познат из Првог и Другог светског рата ? Терезин! Кроз његове геноцидне казамате прошло је на хиљаде људи у Првом светском рату. Остало 10.000 жртава,  у Другом од 120.000 оста 35.000 Јевреја и других у њему неистомишљеника нацизма.

У Терезину окончаше животе и атентатори на престолонаследника Аустроугарске Франца Фердинанда у Сарајеву 28 јуна 1914.године. Недељко Чабриловић, 20 јануара 1916. и Гаврило Принцип 28 априла 1918. године. Неки надобудни „аналитичари“ са данашње временске дистанце тај чин осуђују. Питају шта би било да није било Гаврила. „Французи, Енглези, Италијани па и Руси, једва су чекали да Гаврило опали метак (!) не би ли постали пријатељи са Аустроугарима а не спасавали сопствену кожу “ јер епилог кроз четири године ратовања је познат.

Потомци наша два Удружења  у тишини приђоше казамату број 12 и ћелији број 1 где је Гаврило Принцип тамновао четири године привезан за беочуг који и данас стоји у зиду ћелије. Привезасмо свежи букет цвећа са лентом за беочуг ми Пожаревљани и Смедеревци том одважном и храбром младом човеку, чија тежња је била само једна, слободарска своме роду као сав цивилизован свет!

Завршисмо обилазак тог великог гробља Бохемије у Терезину, те пут настави смо према граду „фениксу“ у Горњој Саксонији, Дрездену. Широки булевари дрезденски говоре о граду „новијег датума“. Ту су и старе улице и здања реконструисана након Другог светског рата. У том ратном вихору тада, Дрезден је био „тапациран“ од стране Савезничких бомбардовања 1945.године. Сравњен са земљом! То се и данас примећује у реконструкцији старих здања где грађевински материјал који је остао читав са новим уграђен у реконструкцији: катедрале Фрау Кирхен -Богородичине цркве, музеја, дворова, Саксонске палате правде и другим грађевинама. Педатни Немци сачуваше и обновише споменике, тргове,чак шта више задржаше и обележја из источно немачког соцреализма. Мозаичку надахнуту соц револуционарну слику на великој површини некадашњег Скупштинског здања која фигурира у центру града. Да, схватили су да је и то део историје Немачког народа те уврстише као своју културну баштину. Утиске о граду Дрездену понесмо за сећања.

 

Јиндриховице на граници Бохемије и Саксоније
Дан четврти, планиран је за посету маузолеју у насељу Јиндриховице на граници Бохемије и Саксоније где осташе наши преци од 1915-1918.године.

Проласком поред Карлових Вари настависмо давдесетак километара ка северу у брда Крушне Горе (Рудне планине). Блага конфигурација тог планинског масива која подсећа на посавски део Шумадије, околину Ушћа, историјског Дебрца и све до манастира Каона. Култивисане површине и најчешће засађене хмељом и житарицама. Сам прилаз Јиндриховицима је шумовит крај са четинарима и предивним пропланцима.

Прилаз Карловим Варима, и читавим подручјем су обрадиве површине од црвене земље, где наш водич рече да је Карловарски крај веома богат рудама гвожђа као и огромним ресурсима угља. Отуда и назив планинског масива, Рудна планина. Отуда и логори у Карловарском крају од 1914 -1918. као и 1941-1945. године. Само у логору Јиндриховицама (Хајнисгрину) 1915-1918.г. преко 40.000 хиљада и то већинских Срба из Шумадије Ваљевског краја и читаве Србије, који су радили у каменоломима, рудницима и фабрикама као позадинска снага аустроугарског фронта. Нађе се и српска младост из Пожаревца, вероватно првопозивац Дунавске дивизије кога заробише Аустрогари, оста у својој 23 години скрхан болешћу и тешким радом на гробљу у шуми атара Јиндриховачког – записано на обелиску Божидар Рајковић, рођ. 1895 умро 9.априла 1918.године. Ту са њиме леже још 1599 жртава не есхумирани у буковој шуми некада гробљу крај смог логора.  

Присилан тежак рад, тортура, епидемије, односиле су дневно по 40 мученика. Градили су између осталог и резервоар за снабдевање водом јиндриховачки крај на брдашцу више малих и питомих Јиндриховица, који никад не проради, али зато наста гробница. Данас маузолеј који сами ископаше за њих 7100. где леже спаковани у малим ковчежићима „као кад трговац попакује ципеле у радњи на рафовима за продају“. Осташе заувек у брдима Рудни планина, некада богатог Судетског немачког краја који доживе сличну судбину 1945-1948.године. Ћутке у мимоходу положисмо цвеће на те ковчежиће, забележисмо апаратима и камером највеће стратиште тог напаћеног српског народа који оста заувек у брдима Бохемије.

Налазити се у Рудним планинам и близини једне од најлепши европских бања, Карлове Вари, где одседаше светска имена у музичком, политичком, глумачком свету, где цареви и краљеви је стаградише и сами одседаше кроз векове. Не видети, је, био би грех за душу. Имасмо задовољство да је читаво поподне разгледамо и дивимо се тој лепоти што људска рука сагради. Оста за нама по много чему тај Карловарски крај да га памтимо и сећамао се кроз време и за наравоученија.

 

Не видети Сент Андреју, био би грех према своме роду
У повратку ка домовини, свратисмо у Будим и некада трговачку Пешту, тај барокни град са посебно израженом готском архитектуром на „плавом Дунаву.“ Ту је у њему и велики Текелијанум, просветна Српска институција коју остави Сава Текелија нашем народу, тај велики српски интелектуалац, војсковођа и задужбинар. Бити у Будиму а не видети Сент Андреју, био би грех према своме роду.

Свакао треба видети прелепу Пожаревачку цркву коју саградише Срби из Пожаревца, Кличевца, Курјача и околних села нашег крај 1759. од своје Велике сеобе 1690 године. Ћипровачку коју саградише Срби из Видина, Београдску Саборну, Оповачку, Збешку, Благовештенску, Бладичански двор. Сва здања која сачинише богати трговци, занатлије и ствараоци те старе и градитељске цивилизоване Србије.

Утиске које понесмо са собом из средњоевропског света: Да, остадосмо у ратним вихорима широм Европе, али и да остависмо трага као Лужички Срби у околини Дрездена, Срби градитељи своје културе и културних наслеђа, баштине попут стари цивилизовани народа широм Европе.

 

(Правда)

Ознаке: гаврило принцип, Сент Андреа, српско стратиште од Зејнтилика, Терезин