Pročitaj mi članak
Чачак: Шест векова манастира у ОК клисури
Монографија „Манастири Овчарско-кабларске клисуре”, управо штампана у другом, измењеном и допуњеном издању Службеног гласника из Београда и Народног музеја из Чачка, представља потпуно нову теоријско-методолошку поставку изучавања ових храмова. Са новим подацима и фотографијама и друкчијим ликовно-графичким уређењем говори о пореклу светиња и култном наслеђу, даје паралеле са сличним сакрално-историјским подручјима и дометима духовне и материјалне обнове током XIX,XX и почетком XXI века.
Аутори монографије су Делфина Рајић, директор, и др Милош Тимотијевић, историчар Народног музеја у Чачку. Реч је о, за наше прилике, врхунском издању посвећеном традицији Србије, са 404 стране и 403 фотографије, штампаном у 2.000 примерака.
Данас, почетком XXI века, у Овчарско-кабларској клисури постоји девет манастира, две капеле и једна црква. Настанак ових храмова се само приближно може одредити. Недостатак историјских извора оставља пуно простора за многобројне претпоставке. Трагови живота у самој клисури и непосредној околини потичу из праисторијског периода. Пронађени су и остаци из антике код данашњег манастира Успења, ране Византије поред цркве Св. Илије изнад манастира Благовештења. Да ли је на овим, или неким другим тачкама било неких култних места, из времена раног хришћанства или ране Византије, није утврђено. Можда је клисура са својим природним заклонима, а касније и утврђењима, била склониште за околно становништво.
– Сам природни амбијент Овчарско-кабларске клисуре био је привлачан за пустињачко монаштво. Постоје многе „свете горе” у православном свету и средњовековној Србији, које су настале у усецима, кланцима, необичним геолошким творевинама, као местима где се јасно види и приказује снага Бога. У исто време такви простори су издвојени и заштићени, и погодни за аскезу. Највероватније да је анахоретско монаштво претходило подизању манастира у овој клисури, јер многобројне пећине на литицама Каблара иду наруку пустињачком монаштву – каже др Милош Тимотијевић за „Политику”.
За историчаре и даље отворено остаје питање када су монаси пустињаци населили Овчарско-кабларску клисуру? Да ли су у клисури постојала стара култна места, за која ми данас не знамо, да ли су монаси ту дошли крајем XII века, као што то преноси народна традиција, у време подизања великог и утицајног манастира Богородице Градачке, који се налазио на месту данашњег Чачка, није познато. Око великих манастира постојале су многобројне испоснице, али за сада још нема потврда да је то био случај и са Овчарско-кабларском клисуром.
– Највероватније да су овчарско-кабларски манастири подигнути крајем XIV века, у време доласка монаха синаита у Србију, који су донели један особени тип исихастичког монаштва и стварања мањих манастира у групама са упоредним постојањем пећина испосница у њиховој близини. Највероватније да су се монаси из пећина – испосница на литицама Каблара ради заједничке молитве окупљали у старом Преображењу, чија храмовна слава чува успомену на исихасте. По претпоставци, на исти начин подигнути су и остали манастири. Да ли су за њихово подизање бирана и нека старија култна места, остаје непознато. Сигурно је да су као заштита монашке заједнице у клисури, а вероватно и за околно становништво, подигнуте и утврђене две куле, на западу изнад манастира Благовештења и у средишту клисуре изнад манастира Јовања. Ове куле потичу из XIV века, а разорене су у наредном столећу приликом надирања Османлија – вели др Тимотијевић.
Пожеревац: Комико тражи одбацивање оптужнице
Компанија Комико оил предложиће Привредном суду у Пожаревцу да одбаци тужбу управе Смедерева за раскид уговора о закупу земљишта за рафинерију
Заменик генералног директора Комико оила Радомир Радивојевић је рекао да ће одбацивање тужбе бити затражено да би Комико оил реализовао инвестицију и омогућио да рафинерија почне да ради половином 2015.
Радивојевић је додао да правни тим Комико оила „ужурбано прикупља све значајне чињенице“ које ће бити део одговора на тужбу којом градска влада Смедерева тражи раскид уговора о закупу.
Америчко-холандска компанија Комико оил није у року уплатила 652 милиона динара за закуп 113 хектара на 99 година, за изградњу рафинерије у Смедереву, а неколико дана пре његовог истека тражила је од руководећих људи у градској влади Смедерева продужење рока.
Градска управа је на тај захтев одговорила опоменом због кашњења, а по истеку осмодневног рока, јавни правобранилац је 10. јула 2012. поднео тужбу за раскид уговора о закупу са компанијом Комико оил.
Радивојевић је навео да се челни људи компаније надају да ће суд одбити тужбени захтев за раскид уговора, али и додао да руководство још није усагласило став да ли компанија треба, поред одговора на тужбу, и да тужи град. Заменик генералног директора компаније Комико олиа за Србију Радомир Радивојевић додао је да ће се до 15. августа „све знати“.
Комико оил је раније најавио да ће рафинерију за прераду нафте, инвестицију вредну 250 милиона долара, изградити за три године, отворити око 700 радних места и кроз разне донације помоћи граду Смедереву.
Преговори о издавању земљишта у закуп трајали су три године, уз бурну јавну расправу да ли у Смедереву треба градити рафинерију.
Ваљево: Милоше, хвала ти до неба!
Млади глумац Милош Биковић прикључио се хуманитарној акцији прикупљања новца за операцију петогодишњег Михаила, оболелог од церебралне парализе.
Много ме је потресла животна прича малог Михаила, који болује од церебралне парализе. Никада не причам кад учествујем у хуманитарним акцијама, али сада сам желео да се и други људи, који су у могућности, одазову овој акцији. Имао сам прилику да упознам Михаила и искрено се надам да ће проходати.
Ово је за Курир рекао глумац Милош Биковић, који се, после писања нашег листа о петогодишњем Михаилу Грбићу из Ваљева, прикључио хуманитарној акцији прикупљања новца за операцију овог дечака. Њему је потребно 16.000 евра за имплантацију матичних ћелија, која је заказана за 25. децембар у Бечу.
– Захваљујемо се Милошу до неба! Надам се да ћемо прикупити новац. Само да Михајло стане на ноге – каже Милош Тодоровић, Михаилов деда.
Михаилу можете помоћи уплатом на рачун Банке интезе 908-16001-87, с позивом на број 57-102-0001864/3
Ужице: Паучина прекрила погоне
Бројке о потонућу ужичке привреде су немилосрдне: у граду где је некад било 36.000 запослених сада је 21.000, а број индустријских радника са 17.500 сведен је на 4.800
Мртва тишина влада у огромним халама потонулих ужичких фабрика. Понегде су у тим руинама остале давнашње металске и ткачке машине, што се да видети у остацима „Game“ или „Фротекса“. Да својом застарелошћу пркосе повериоцима пре него што их као старо гвожђе отпреме на какав отпад. Другде су те хале већ потпуно празне: све је из њих одвучено и продато, каткад и будзашто.
– Из пропале Фабрике коже, рецимо, некад скупа машина за вуну, продата је недавно за свега 22.000 динара. А у њој, уз све остало, има чак 22 електромотора – са сетом нам казује Петрашин Друловић, први човек Самосталног синдиката у Златиборском округу, који годинама узалуд упозорава на крах овдашње привреде. Пропаст изазвану, сматра он, погубним Законом о приватизацији.
Бројке о потонућу ужичке привреде су немилосрдне: у граду где је некад било 36.000 запослених сада је 21.000, а број индустријских радника са 17.500 сведен је на 4.800.
– Толико их је – додаје Друловић – у Ужицу било 1962. године, кад се захуктавао индустријски развој. Тако смо, практично, овде већ доживели прву ужичку деиндустријализацију.
У Ужицу је током минулих десетак година приватизовано 37 предузећа. Три четвртине од тог броја платило је данак лошој приватизацији. У 11 је раскинут купопродајни уговор, па су сва потом – изузев „Градине“ у којој су остала два од некад 1.100 радника – потонула у стечај. Десетак фирми није ни доживело раскид уговора о продаји, већ су и пре тога допале стечаја и пропасти. На прсте се могу избројати предузећа која и данас одолевају привредним ломовима (две ваљаонице у Севојну, „Путеви Ужице“, „Јединство“, „Сретен Гудурић“, „Кадињача“ и још понека), као изузеци потврђујући правило о суноврату овдашње привреде.
– Стога указујем на погубност Закона о приватизацији којим није предвиђена одговорност и обавеза купаца предузећа да у њима наставе производњу. Многи су куповањем фирми видели шансу да на лак начин дођу до капитала, па су затим купљено напуштали, раднике остављали на милост и немилост, гурајући предузеће у стечај. Понекад су такви касније оснивали нове фирме, ван Ужица. И не вреди њих кривити и оптуживати. Све је то рађено у складу с важећим законом, тако да кривичне одговорности купаца нема – напомиње синдикални представник.
А на наше питање да ли је синдикат на то могао раније да укаже и нешто више предузме да незаштићене заштити, Друловић одговара: – У оваквим околностима мало шта је могло да се уради. Кад смо указивали на могуће лоше последице тих законских решења по привреду, етикетирани смо као чувари старог, кочничари. Тајкуни и увозни лоби више су се питали не само од синдиката, него каткад и од политичара. Зато је синдикат повремено личио на попа коме је само остало да очита опело умрлом предузећу.
У првој половини ове године ужички Привредни суд је од Народне банке Србије добио решења о неликвидности чак 250 фирми са подручја Златиборског округа, што је алармантан број. Неки доскора успешни власници малих или средњих предузећа, каже Друловић, сада се жале синдикату на слабу продају на тржишту и немогућност да запосленима исплате плате. Сада су, како је на недавном састанку ужичких привредника речено, наде упрте у државу да с привреде скине део намета како и оно што тавори не би потонуло. – А приче појединих политичара да ће оживети привреду, немају реалну подлогу. Већина онога што је радило већ је уништено, при чему је дуг и скуп пут до стварања новог. Зато треба помоћи онима што још живе како би они повукли развој малих и средњих фирми, да се поврати конкурентност привреде, ако је то уопште могуће – истиче Друловић.
(Политика, Актер, Курир)
