Србија је једна од малобројних земаља у којој се за добијање држављанства не тражи никаква потврда, сертификат или тест о познавању њеног језика, културе и традиције, основних чињеница о уставном уређењу. За све оне који информације о добијању држављанства траже на сајту МУП-а Србије, такав захтев неће уочити, док је у другим земљама овај услов јасно истакнут.

Како у МУП-у објашњавају за наш лист, „одредбама Закона о држављанству Републике Србије, као законски услов за стицање држављанства није формално прописано подношење доказа о познавању српског језика, али код пријема странаца у држављанство Србије потребно је да имају одобрење за стално настањење, што значи да најмање три године бораве на територији Србије, а што указује да је отпочео процес интеграције у средину у којој живе, поготово ако су у брачној заједници са држављанином Републике Србије”.

У другим земљама, како смо проверили, ништа се не препушта случају. На пример, у Хрватској је овај део веома прецизно дефинисан њиховим Законом о држављанству. Изричито се захтева да кандидат познаје „хрватски језик и латинично писмо, хрватску културу и друштвено уређење”. Постоје и изузеци – за особе рођене у Хрватској, а које последњих пет година имају уредно пријављено пребивалиште у овој земљи или су трајно настањене и у браку су са хрватским држављанином, као и за исељенике и странце чије би примање у држављанство представљало интерес за Републику Хрватску.

Велика Британија, како нам је речено у амбасади ове земље, од особа које желе да добију њено држављанство, тражи да поседују макар минимално познавање енглеској језика, „због питања и тестова који се полажу том приликом, а који су наравно на енглеском језику”. Елизабет Грекон, шеф Конзуларног одељења Амбасаде САД, рекла нам је да „иако Сједињене Државе немају службени језик, већина подносилаца захтева који траже држављанство треба да положи тест из енглеског језика, основни ниво, и тест познавања историје и Владе Сједињених Држава”.

Слична правила важе и у Русији. Странци који траже руско држављанство морају да владају руским језиком, у мери која је дефинисана посебним документом. Изузеци и овде постоје, за особе које имају посебне заслуге за РФ, за лица која су емигрирала из бивших СССР република и већ годинама живе у Русији, као и за ветеране Другог светског рата из других република бившег Совјетског савеза, а који имају пребивалиште у Русији. Исто важи и за расељене припаднике руског народа у другим земљама, који желе да се врате да живе у отаџбини.

Када је о бившем СССР-у реч, постоје и екстремни примери. Тако, рецимо Русија и Естонија годинама имају сукоб око припадника руске етничке заједнице. Неколико стотина хиљада Руса деценијама живе у Естонији, али власти у Талину захтевају њихово познавање естонског језика, да би добили упис у држављанство. То изазива протесте и представља велики проблем, посебно за старија лица, јер руски и естонски језик немају никакве сличности. Сличан проблем Руси имају и у Летонији.

Миодраг Којић, потпредседник Српског удружења „Ћирилица” из Београда, каже за „Политику” да би Србија требало, приликом пријема захтева за држављанство, да захтева елементарно познавање српске културе, језика и писма.

– И људи у самој Србији не познају основе српске духовности, историје и културе, а поготово не они који траже пријем у наше држављанство. Наш предлог је да, поред провере основног знања о култури, језику и писму, Министарство спољних послова направи једну брошуру, коју би давали свима који траже држављанство. У тој брошури би могле да буду историјске чињенице, али и уставне категорије, информације о нашем правном систему – објашњава Којић.

Потпредседник „Ћирилице” уверен је да није у реду да, као један од обавезних услова за пријем у држављанство Србије, нико не тражи познавање основа српске културе, језика и писма, као што се то ради у другим земљама.

–Рећи ћу вам пример. У Амбасади Хрватске у Београду, приликом попуњавања формулара за добијање хрватских докумената, поред тога што се захтева да тај формулар буде попуњен на латиници, захтева се да и потпис странке буде написан на латиничном писму. За ово имамо и потврду нашег члана из удружења, који је то доживео када се потписао ћирилицом. Морао је поново да попуњава формулар, јер му је службеник рекао да је „потпис нечитак” – објашњава Миодраг Којић.

Б. Билбија

( Политика )