Прочитај ми чланак
Покрет хомосексуалца на Западу знао је да је главни начин да данас стекнеш моћ – претварање себе у жртву. Зато је требало испричати повест о хомосексуалцима као апсолутним жртвама нацизма. Бивша „жртва“, кад се дочепа медија и власти, може да ради шта хоће. Зато се хомосексуалци проглашавају страдалницима попут Јевреја. Међутим, чињенице о судбини хомосексуалаца под влашћу Хитлера говоре другачије. Историчар Гинтер Грау је аутор књиге „Скривени холокауст?“ у којој је детаљно изучио све што се хомосексуалцима десило у Немачкој
Чак и часописи попут „Тхе Харвард Гаy анд Лесбиан Ревиев“ (лето 1995.) признали су научну озбиљност његових закључака. Према Грау, у Немачкој је убијено највише 5000 хомосексуалаца, а стална пропаганда против њих, пре свега Химлерова, била је само за јавну употребу. Др Џудит Рисман у свом тексту „Ружичаста свастика и ревизионистичка историја холокауста“ каже: „Да су хомосексуалци третирани као Јевреји, 2–3 милиона од 2–3 милиона немачких хомосексуалаца изгубило би своје послове, своја радна места, своју имовину, а већина би остала и без живота. Морали би да носе ружичасте троуглове пришивене на рукав кад су на јавном месту /…/ Да међу немачким хомосексуалцима није било толико нациста, 2-З милиона људи би остало без дома, бачени у гета, било на принудним радовима, затим убијено у гасним коморама, а њихово злостављање детаљно описано.“ А свега тога није било.
Шта се, у ствари, десило?
Закон против содомије у Немачкој је постојао много пре нациста. Тачка 175 је налагала затварање ухваћених хомосексуалаца. Када је дошао на власт, Хитлер је забранио постојање хомосексуалних барова и купатила, као и покрет за њихова права. Али, разлог је био, како кажу историчари, Острајхус и Кенеди, политички: „Хитлер је користио оптужбу за хомосексуализам пре свега као средство да уклони политичке противнике, унутар партије и изван ње“.
Познати вођа хомосексуалаца који су били „десничари“, Бранд, никад није ухапшен и прогоњен од режима. Хомосексуалци-левичари јесу.
Хитлеровци су кривичном законику додали параграф 175а, који им је давао за право да кажњавају свако „сумњиво понашање“ које личи на хомосексуализам, и на стотине нормалних људи су, под том оптужбом, били прогоњени и затварани. Еуген Когон у својој књизи „Теорија и пракса пакла“ каже да је Гестапо оптужбу за хомосексуализам користио ако није имао никакву другу основу за прогон непослушних католичких свештеника и критичара режима. „Нестандардни“ који су им били потребни остављани су на миру. Једног од њих, јавног „геја“, Густава Грундгенса, лично Геринг је поставио за директора Државног позоришта, а 1937. Химлер је забранио хапшење било ког глумца под оптужбом да је хомосексуалац без његове личне дозволе.
Чак је и наследник Магнуса Хиршфилда на месту челника „покрета за геј права“, Курт Химер, био заточен у логору, али ослобођен после девет месеци. Писац Данке је 1942. послат у логор као хомосексуалац – али зато што је говорио против режима, а не због „сексуалне оријентације“.
Историчари су пажњу посветили и „Хитлеровој омладини“. У првих шест месеци 1940. било је 10 958 преступа које су направили хитлерјугендовци. Највише (преко 5000) било је крађа; а на другом месту је содомија – 901 случај. Многи ухваћени у преступу нису били кажњени. Најстрожа казна за ухваћене била је само избацивање из покрета.
Још један разлог за прогон хомосексуалаца био је могућност уцењивања од стране изневерених „љубавника“, појава веома честа у Вајмарској републици. Јавна компромитација нациста који су били у додиру са содомистима могла је имати штетне последице по „имиџ“ представника „чисте расе“. Постоје индиције да је Хајнрих Хофман, званични нацифотограф, позицију стекао тако што је знао у какве се перверзије Хитлер упуштао с његовом ћерком Хени.
Институт за сексуална изучавања Магнуса Хиршфилда затворен је 6. маја 1933. у зениту сукоба „мушкарчина“ са „женицама“ у оквиру хомосексуалног покрета.
Хиршфилд је имао податке о многим хомосексуалцима међу нацистима. Из института су однета два камиона документације. Документација је, скупа с књигама Хиршфилдове библиотеке, спаљена 10. маја 1933. То спаљивање је и снимљено, као доказ „моралног препорода“ Немачке.
Обрачун са Ернстом Ремом
Најпознатији случај који хомосексуалци наводе као доказ Хитлерове „хомофобије“ је „ноћ дугих ножева“, 28. јуна 1934, када је убијен Ернст Рем, са низом СА вођа, који су били што и Рем. Хитлер је од најранијих дана нацистичке партије знао све о Рему. Ремова „полна оријентација“ му никад није сметала. Ствар је у другоме: фирер је добио обавештење да Рем, уз помоћ припадника СА, спрема пуч против њега. Да би спречио опасност, Хитлер је наредио ликвидацију Рема и око хиљаду других противника. „Смеђе кошуље“ су, пре обрачуна, порасле са 300 хиљада 1933. до 3 милиона 1934.
Рем је одбијао да се потчини команди Вермахта, па је чак и одредио Јулијуса Ула, који је требало да изврши атентат на Хитлера. У „ноћи дугих ножева“ нису убијани само ремовци, него и други политички противници, међу којима и католички политичари попут Клаузнера. Неки од историчара истичу да је један од разлога обрачуна са јавно познатим хомосексуалцима-нацистима жеља да се нацисти приближе талијанским фашистима. Приликом фирерове јунске посете Венецији 1934, Мусолини је упозорио Хитлера да је понашање неких од његових пратилаца недопустиво. Мусолини је био сексуално либералан, али је мрзео „германски порок“ – содомију.
Од тринаест СА официра блиских Рему и хомосексуалаца, само седморица су убијена – остали су и даље били у игри. Ремовци верни покојном вођи убили су око 155 есесоваца у освети 1934. и 1935. Када су и они елиминисани, као верни мртвом вођи, мање се причало о „завери изопачених“. Хитлер је у свом најближем окружењу задржао „нестандардне“ Геринга, Штрајхера, Франка, Шаубу, Емилеа, Вагнера, Брикнера и Вебера, као и Рудолфа Хеса. Знао је да му је и министар економије, Валтер Функ, „нестандардан“. Есесовски генерал Алберт Ферстер, крвави убица пољског народа, био је то исто – и фиреру није сметало да буде шеф окупиране територије.
Један од разлога због којих је Хитлер наредио убиство аустријског канцелара Енглеберта Долфуса (25. јула 1934.) је чињеница да је Долфус страним дипломатама у Бечу почео да дели полицијске извештаје по којима је Хитлер био мушка проститутка у Бечу од 1907. до 1912. Мусолинијев лист „Народ Рима“ је, после убиства Долфуса, објавио гневан текст „Педери и убице владају Берлином“. Вођа Долфусових убица био је хомосексуалац Ото Планета.
Концлогори
Што се хомосексуалаца у концлогорима тиче, ствари су биле другачије но што „Гаy ригхтс мовемент“ тврди. Маја 1994. „ескурзија“ америчких „нестандардних“ посетила је Јад Вашем у Јерусалиму. Група Јевреја који су преживели логоре дочекала их је демонстрацијама пуним гнева. Један старац је узвикнуо: „Мој деда је убијен јер је одбио да има однос са командантом логора. Ви обесвећујете ово место…“
Скот Ливели и Кејвин Ејбрамс у књизи „Ружичаста свастика“ не поричу да су хомосексуалци страдали у логорима. Али, они тврде да то уопште није нешто што се може поредити са страдањима Јевреја. Зашто?
1. Хомосексуалци као целина никад нису подвргнути плану потпуног уништења.
2. Који су страдали, страдали су од злостављања и тешког рада, а не у гасним коморама.
3. Хомосексуализам је био кажњаван и пре Хитлеровог доласка на власт, а Јевреје пре Хитлера нико није дирао.
4. У односу на број хомосексуалаца у Вајмарској републици, мали број њих је био у логорима: од 5 до 15000. Многи од њих су били лажно оптужени. Око 1% хомосексуалаца у окупираној Европи умрло је у логорима, док је 85% европских Јевреја страдало.
5. Многи управници логора и чувари били су хомосексуалци. Дакле, хитлеровски став није био начелан. Многи били су мучитељи логораша. Ели Визел је у Аушвицу имао надзорника који је насртао на децу. Макс Биелас, један од заповедника Треблинке, имао је читав „харем јеврејских дечачића, не старијих од седамнаест година“.
Примо Леви, у књизи „Опстанак у Аушвицу“, каже да су млади хомосексуалци, спремни на „сарадњу“ с чуварима, углавном остајали у животу. „Капои“, логораши – повереници управника, старешине барака, масовно су били насилни хомосексуалци. Др Едмунд Берглер је о томе нарочито писао – криминалци хомосексуалне орјентације су били главни мучитељи нормалних заточеника. О томе пише и Раул Хилберг у „Уништењу европског јеврејства“.
Хомосексуалци који су злостављани и убијани били су углавном феминизирани. „Мушкарчине“ су били мучитељи. Капо Лудвиг Тине је у Аушвицу убијао и по сто дечака дневно, претходно их силујући. У томе је личио на „Плавобрадог“, познатог средњовековног кољача деце Жила де Реа, који је осуђен за убиство преко 150 дечака, које је претходно оскрнавио.
Историчар Ректор каже да су есесовци чак снимили и филм о оргијама с дечацима који су бичевани, а затим и убијани.
У студији пољског социолога, Ане Павелчинске, „Вредности и насиље у Аушвицу“, говори се о приморавању логораша од стране капоа – хомосексуалаца да удовољавају њиховим пожудама, што је доводило до мржње према свима који су у логору на одећи носили „ружичасти троугао“. Хомосексуална проституција је била један од начина за преживљавање.
Еуген Цукерман, Јеврејин који је преживео боравак у шест логора, изразито се успротивио изједначавању хомосексуалаца са осталим жртвама логора. Не треба заборавити, говорио је он, да су први логораши из редова хомосексуалаца били Ремови јуришници, које је Химлер послао у заточење да би се обрачунао са СА трупама. И Хилберг је тврдио да је виктимизација хомосексуакаца који се пореде с Јеврејима – „травестија“. Али у доба медијске моћи „нестандардних“, та травестија се издаје за истину.
Како је у Америци?
Године 1975, шеф Америчке нацистичке партије, Френк Колин, тражио је да организује марш својих присталица кроз Скоук, предграђе Чикага, у коме су живели Јевреји, од којих су многи преживели Хитлерове конц-логоре. Четри године касније, 1979, откривено је да је Колин хомосексуално педераст, који је насртао на дечаке од 10 до 14 година, и због чега је осуђен на седам година затвора.
На челу Националсоцијалистичке лиге из Сан Дијега (основане 1974.) налази се Расел Вејч, који је у партију примио само хомосексуалце, истичући и да је циљ странке борба за сексуалну, социјалну и политичку слободу. Његов часопис “Тхе Адвоцате“, величао је нацистичку одећу, изражавање и „плавокосу“ лепоту аријеваца, доносио поруге „женскићима“, дебелима и „црњама“; претње другачије мислећима, романтизовање фашизма.
Фасцинација америчких „гејева“ фашизмом није нова ствар. Позната лезбијка, Гертруда Стајн (књижевница) била је обожавалац Хитлера, и 1937. године тврдила је да би он требало да добије Нобелову награду за мир.
Немачки новинар, Елмер Краусхлар, још 1997. године је у „Шпиглу“ тврдио да у његовој земљи јача покрет хомосексуалаца – скинхеда, и истицао пример једног од вођа немачког нацизма, Михаела Кунена, који је као „геј“, умро од СИДЕ 1995.
Уосталом, прва организација за „геј“ права у САД био је амерички огранак немачког Друштва за људска права, чији је члан био и потоњи вођа СА трупа, Ернст Рем. Амерички огранак Друштва за људска права основао је Американац немачког порекла, Хенри Гербер, 1924. године; он је издавао и часопис „Пријатељство и слобода“. Хапшен 1925. због сексуалног злостављања дечака, Гербер је, у часопису „Цхантицлеер“ тридесетих година 20. века објављивао текстове у којима изражава мржњу према хришћанству и капитализму због њиховог гушења „сексуалних слобода“. Поводом убиства Ернста Рема, изражавао је дивљење према њему и његовим „СА момцима“.
Седамдесетих година 20. века, „геј“ милитанти су певали: „Два, четири, шест, осам – згази државу и породицу!“ Године 1969, када су „гејеви“ почели да масовно упражњавају секс на јавним просторима Њујорка и Сан Франциска, власти су покушале да реагују. 27. јуна те године, „гејеви“ су напали полицију која је покушала да обави претрес у једном њиховом бару у Њујорку (иначе, тај бар, контролисала је мафија.) Дан када се „ненасилни гејеви“ претукли полицајце од тада је „Гаy Приде Даy”.
У то време, придруживали су им се и леви идеолози, попут Херберта Маркузеа, који је тврдио да се „гејеви“ боре против „регресивне репродуктивне сексуалности“.
Радикализација хомосексуалног покрета уплашила је Друштво америчких психијатара; под претњама и оптужбама да су „ратни злочинци„и нацистофили, они су прогласили да хомосексализам није девијација 1973. године.
„Гејеви“ се ту нису зауставили – тражили су легализацију педофилије. Основали су удружење НАМБЛА („Нортх Америцан Ман/Боy Лове Ассоциатион“).
Моћ хомосексуалаца у САД је постала толика да угрожава слободу говора: 12. априла 1996, око 400 „геј“ милитаната у Медисону у Висконсину дуго је спречавало представљање књиге „Ружичасти кукасти крст“, тако што су заузели локални протестантски храм, уз покличе: „Сломите хришћане!“ и „Вратите нам лавове!“ После интервенције полиције, део милитаната се разишао, а део је остао да врши нужду у подруму храма.
За Крај
Да се једном разумемо: православни хришћанин, а Срби су већином то, не може и не сме да мрзи људе, ма како се опредељивали и у ма каквом стању духа и душе били. Он није ни насилник, ни инквизитор. Зато ово уопште није текст о хомосексуалцима, него о митологији коју нам нуде они што би да целом свету наметну, под видом „људских права“, антихришћански систем вредности.
Они у Србији раде за НАТО империју сенилних варвара, зову се „другосрбијанци“, и изругују се чињеници да су патријарх Гаврило и владика Николај били у логору Дахау, причају да је Јасеновац „српски мит“, али зато непрестано хоће да нас увере како су хомосексуалци увек и свагда жртве, што се види и по томе да их је Хитлер гонио. Главни циљ ове приче је да нам запуше уста и приморају нас на ћутање кад је у питању борба за породичне вредности. Ланеш ли нешто против „геј бракова“ и усвајања деца од стране истих, ти си Хитлер и са тобом треба поступити као са Хитлером.
Зато је овај приказ једне озбиљне књиге, која још није преведена на наш језик, пре свега писан као одбрана слободе мишљења и говора, и права да се буде Други и Другачији, СТАНДАРДАН у смислу вечних, Богом благословених, вредности. Говорити истину не значи мрзети. Јер, за православне, Истина је Љубав, Која је Христос.
Владимир Димитријевић
