Pročitaj mi članakLjudi koji su normalni razmatrali bi opciju da nekako odgovore, možda i raspišu izbore, vrate ono što je tuđe (vlast koja pripada narodu) i sebi daju kakvu-takvu šansu da nastave da žive u istoj zemlji sa građanima.
Септембар, драма апсурда сада улази у завршницу. Друштвене мреже су преплављене импресивним сценама из великих и малих градова, где су 1. септембра десетине хиљада људи ходале у тишини десет месеци од трагедије у Новом Саду. Лето је иза нас, а протести уопште нису изгубили на бројности. Но, где се са тим уопште сада налазимо?
Када би, у неком срећнијем универзуму, људи који врше власт или барем оно што је од ње остало у Србији били у домену оног што је нормално људско понашање – да су подложни и погрешним одлукама и личним страстима, па и да су спремни за извесна непочинства, али негде тамо ипак имају извесну границу оног шта се никако не ради ако вршиш власт – узмакли би само након масовних протеста првог септембра. Након толике тишине народа који их неће, енергије коју предводе студенти и деца, чак и да се пре тога баш ништа није десило (а десила се цела историја света у малом), људи који су иоле нормални разматрали би опцију да некако одговоре, можда и распишу изборе, остану у оквирима нормалности, врате оно што је туђе (власт која припада народу) и себи дају какву такву шансу да наставе да живе у истој земљи са грађанима, а можда чак и да се једном баве неком политиком.
Наивно једно промишљање, зар не?
Међутим, замислите не њих, него најгору особу коју познајете, неког у свом окружењу и колективу, неког ко је јако неморалан и замислите како му људи, предвођени децом, пролазе у толиким колонама, у целој земљи, са белим цветовима у рукама, у тишини. Шта би свако учинио? За већину људских бића која нису сасвим отупела од зла једини је исход да одступе.
Режим у Србији, наравно, није ни трепнуо. Они нису ни до политичке анализе своје ситуације стигли, па упоредили сопствене пропале вештачке скупове, дали какав коментар својим медијски отрованим следбеницима, него су ствар покушали да заташкају, па су се и надвикивали непримереном музиком, ословљавањем деце и студената усташама и бизарним саопштењима полиције са бројкама у које баш нико ко има очињи вид не може да поверује.
Али, апсурд није у томе што је један режим у паду огрезао у амбиваленцију, историја је то видела превише пута, него што смо и ми сасвим сталожени око тога. Могао бих се опкладити да не само ви, него баш ниједно лице са јучерашњих скупова није ни помислило да ће он због њих устукнути и повући се. Ми смо се дословно навикли на тоталну изопаченост овог режима, на њихову спремност да тотално игноришу стварност и да ништа људско никад не покажу. Али, као и они, нико од нас нема намеру да устукне, што се и јуче јасно видело.
Студенти и они који их следе никада неће одустати. Ми се са тим не можемо никад помирити не због ината, него просто зато што смо људи. Сваки онај грађанин Србије који се упознао са њиховим лажима, он више не може да се врати у његову илузију, ма шта режим покушао да одигра, ма какав раскол извео и операцију спровео. Режим је својим неистинама успео да свој опстанак веже за сукоб истине и лажи. Можете мислити да је наивно веровати у победу истине, али тај сукоб, једноставно, неће престати.
Стварност је, у таквим околностима, постала потпуно апсурдна.
Полицијски кордон, на пример, од студената и професора филозофије чува улаз у Филозофски факултет у Новом Саду. Студенти са суседног Правног у бескрајном loop-у пуштају нумеру „Мама воли бебу“. Декан који води батинаше их због ове музике која иритира полицајце оптужује за садизам. Студенти шире платно и гледају утакмицу репрезентације испред кордона, а дилери дроге их називају усташама. Слика средњошколаца који седе окренути леђима професору који им предаје уместо отпуштене разредне обилази Србију, док пензионери отровани Информером пишу на Фејсбуку како децу издајнике треба набијати на колац и увести ред у школе. Студенти за два месеца покушавају да заврше годину, па да се врате на пленуме, а судије онима у кућном притвору не дају да изађу на испит.
У међувремену, председник републике пише писма Гардијану у којима опањкава студенте Србије, а уредништво га објављује у писмима читалаца, испод рубрике са пијаце. Људи толико презиру режим да одбијају да иду на музичке фестивале где им се нуди пиво у неограниченим количинама. Режим у сулудој економској операцији смањује цене чаја за 12 динара, али у супермаркетима више нема акција и сви производи су прескупи. Правила за обрачун струје су неправедно промењена, струја поскупљује, бројни студенти и грађани су и даље у притворима, а Ћацији по Летонији лове људе који на утакмицама вичу „Пумпај“. Председник је оградио тенковским баријерама своје станиште и путује у Кину.
Србија је, ако иоле укључите логику, сведена на апсурд. Но, то нам показује да су друштвене силе старије од баналних механизама власти.
Процес је спор, мучан, али видимо сад како режим који је изгубио легитимитет ипак не може владати само игноранцијом. Упркос медијима и капиталу, почиње да одумире као страно тело у организму. Имуни систем је мобилисан, тело је под температуром и друштво је у ужасном стању, али процес иде ка само једном циљу – уништењу уљеза.
Ка једином могућем крају, без обзира на последице – ка истини.
