Законе те врсте имају Француска (пре свега због Корзике), Шпанија (због Каталоније и Баскије), Уједињено Краљевство (због Северне Ирске), Грузија (због Абхазије и Јужне Осетије), а да о бројним ваневропским државама и не говоримо.
Исто важи и када се ради о правном основу за процесуирање велеиздаје. Ретке су државе света које га немају у експлицитном виду, док је код нас он и имплицитно недоречен. И оно што смо некада имали у вези са тим, поништили смо почетком 21. века, уместо да разрадимо!
Нажалост, разумљиво је што је тако. Оно што је садашња СНС-СПС власт учинила са предајом северног дела Косова (које смо претходно готово у потпуности контролисали) приштинским великоалбанским сепаратистима, те у вез са фактичким признањем лажне државности Косова у целини – представља школски пример велеиздаје.
Но, и оно што је претходни ДС-СПС-Г17 плус режим урадио у вези са довођењем ЕУЛЕКС-а јужно од Ибра (на уштрби, према Резолуцији 1244, легалне, УМНИК мисије), те започињањем процеса трансформације административне у „међудржавну“ линију („рани радови“ Борка Стефановића на које се надовезао пакет Вучићевих још већих недела), представља издају ако не баш и велеиздају (разлика је ту пре реторичка него есенцијална).
Када је тако, а јесте, јасно је што смо земља раздирана косовским (али потенцијалном и неким другим) сепаратизмом, која за то не тражи адекватне правне механизме сузбијања и кажњавања. Сепаратизам већ деценијама има квислиншку потпору у највишем државном врху у Београду.
И ту није само у питању, сам по себи од прворазредног значаја, територијални интегритет државе. Ради се и о ескалацији криминала и корупције. Јер, служење страним интересима, између осталог, у функцији је стицања екстерне заштите за пљачкање сопствене нације.
Западне силе које су промотери косовског сепаратизма уједно су и монополисти глобалне приче о владавини права, сузбијању корупције и прања новца, борби против наднационалних нарко картела.
На тим основама оне својим периферним извршиоцима – свакако не само нашим – омогућавају да некажњено експлоатишу сопствене земље, под условом да служе њиховим интересима. Дају им лажне „тапије“ да се понашају у складу са фамозним европским вредностима!
Ако студентски покрет жели да поведе Србију путем ослобођења од унутрашње, криминално-политичке окупације, услов за то је и енергична борба за национално ослобођење. У функцији свега тога, а не само начелне ревитализације нашег уставног поретка, јесте и доношење Закона о велеиздаји као и Закона о сузбијању сепаратизма.
Њих студенти, макар у начелном виду, имају моралну обавезу да што пре предложе. То је битно за трасирање магистрале истинског позитивног преображаја Србије. А што се тиче корупције, криминална, лустрације – све те теме су допуштене од стране евроатлантских постмодерних окупатора под условом да немају продуктивни темељ. Онда служе за залуђивање народа док се једна квислиншка гарнитура не замени новом, а онда падну у заборав, и све се настави по принципу „сјаши Мурта да узјаши Курта“.
Зато је важно што пре разрадити пројекат изградње суверенистичког фундамента, те га, чим се за то створе услови, муњевито поставити и онда на њему подизати остало што је битно за препород нације. Његов суштински део је борба против велеиздаје и сепаратизма.
Уз ту борбу иде и деловање против свега другог што угрожава државу и њене грађане, а без суверенизма, све се своди на пропагандне кулисе. Студенти, тј. пленуми који их представљају, сада су на потезу да у том смислу учине праве ствари, ако желе да задрже стечени кредибилитет.
Ако то не учине а буду пласирали оно што мирише на ЕУ кухињу, онда се ипак ради о томе да иза њих стоје скривени центри моћи повезани са Бриселом и Лондоном, те нашим тајкунима који су се посвађали са Вучићем. Ти чиниоци су свесни да директно не могу да преузму власт већ им треба параван који улива поверење грађанима!
