Pročitaj mi članakOd diplomatije do konflikta: kako je politika pritiska i jednostranih odluka dovela do nove eskalacije i pogrešnih procena o snazi Irana.
Međunarodnu politiku u poslednjoj deceniji u značajnoj meri obeležavaju nestabilnost i nepredvidivost, a posebno je to bilo izraženo tokom predsedničkog mandata Donalda Trampa. Njegov pristup spoljnoj politici karakterisalo je odstupanje od multilateralnih mehanizama i jednostrano donošenje odluka. U tom kontekstu, važno je podsetiti da su Sjedinjene Američke Države jednostrano napustile Zajednički sveobuhvatni plan akcije (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA), sporazum o iranskom nuklearnom programu koji je Teheran postigao sa administracijom Baraka Obame, ali i sa drugim velikim silama – Rusijom, Kinom, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom.
Iran između vojnog pritiska i medijskih narativa Zapada
Dodatno zaoštravanje odnosa kulminiralo je vojnim akcijama SAD i Izraela protiv Irana, koje predstavljaju grubo kršenje međunarodnog prava i suvereniteta jedne države. Iza ovih poteza ne stoje bezbednosni razlozi, već strateški interesi – pre svega kontrola energetskih resursa i geopolitički uticaj u regionu od ključnog značaja za globalnu ekonomiju. Pored direktnih vojnih pritisaka, SAD vode i hibridni rat, koristeći političke, medijske i ekonomske instrumente u pokušaju da izazovu unutrašnje slabljenje i promenu režima u Teheranu.
Međutim, čini se da su američke procene u određenoj meri precenile sopstvene kapacitete, a potcenile složenost i snagu iranskog društva i države. Istorijski posmatrano, Iran odlikuje snažna vojna tradicija i izražena borbenost, ali i duboka ukorenjenost u naučnom i kulturnom nasleđu jedne od najstarijih civilizacija na svetu. Reč je o državi sa dugim kontinuitetom i snažnim institucionalnim identitetom, što značajno otežava spoljne pokušaje destabilizacije. Uz sve navedeno, važno je osvrnuti se i na način na koji se iranski politički sistem i društvo predstavljaju u zapadnom medijskom i političkom prostoru. Prisutna je snažna anti-iranska propaganda koja dovodi do pojednostavljenih i često pogrešnih percepcija o prirodi iranske države i njenog unutrašnjeg uređenja.
Iran nesumnjivo ima specifičan teokratski model vlasti, ali istovremeno je to sistem koji je ukorenjen u tradicionalnim vrednostima i istorijskom iskustvu društva, te kao takav ima značajan stepen unutrašnjeg prihvatanja. Tvrdnje da je iranski režim „radikalan“ zanemaruju značaj njegove uloge u regionu. Iran je odigrao važnu ulogu u borbi protiv ekstremističkih i terorističkih organizacija kao što su Al Kaida, Islamska država i sl. doprinoseći stabilizaciji pojedinih delova Bliskog istoka.
Takođe treba imati u vidu da je Iran multietnička država sa različitim verskim i nacionalnim zajednicama, u kojoj postoji institucionalni okvir za zaštitu manjinskih prava. Kada je reč o položaju žena, često se zanemaruje činjenica da one imaju značajnu ulogu u društvu, obrazovanju i pojedinim segmentima javnog života, što ukazuje na složeniju sliku od one koja se najčešće plasira u javnosti. U tom smislu optužbe o sistematskom kršenju ljudskih prava u Iranu treba posmatrati kritički i u širem političkom kontekstu, jer su često deo šireg narativa koji prati geopolitičke sukobe, a ne nužno objektivan i uravnotežen prikaz stvarnog stanja.
Društvena kohezija i ograničenja spoljne politike sile
Paradoksalno, spoljni pritisci i napadi često proizvode suprotan efekat od očekivanog. Nakon što je Iran izložen vojnim i političkim udarima, društvo se u velikoj meri konsolidovalo oko državnog rukovodstva. Istorijsko pamćenje igra ključnu ulogu u tom procesu – sećanje na periode kada su spoljne sile uticale na unutrašnje prilike u zemlji preko zavisnih režima, doprinosi snažnom otporu prema svakom vidu spoljne intervencije.
U takvim okolnostima, ideja o lakoj i brzoj promeni režima u Iranu pokazuje se kao politički nerealna. Unutrašnja podrška sistemu, iako ne nužno jednodušna, dovoljno je duboko ukorenjena da obezbedi stabilnost u uslovima spoljnog pritiska. Upravo tu leži jedna od ključnih grešaka u proceni – zanemarivanje društvene kohezije i istorijskog iskustva koje oblikuje savremenu iransku politiku.
Nastavljajući analizu aktuelne krize, važno je ukazati na činjenicu da se Iran više od dve decenije sistematski pripremao za mogućnost direktnog ili indirektnog sukoba sa Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelom. U strateškim krugovima u Teheranu odavno postoji uverenje da je takav scenario teško izbeći, te je shodno tome razvijan čitav spektar vojnih, bezbednosnih i asimetričnih kapaciteta.
Foto: Heibar (Kheibar) – Moćna iranska raketa
U tom kontekstu, posebno mesto zauzimaju događaji iz juna 2025. godine, kada je Izrael pokrenuo udare na iranske vojne i nuklearne ciljeve. Iran je na te napade odgovorio raketnim udarima na izraelsku teritoriju, čime je sukob ušao u otvorenu fazu direktne konfrontacije. Taj sukob je u javnosti i medijima postao poznat kao „12-dnevni rat“ (jun 2025), što jasno ukazuje da nije reč o jednokratnom napadu, već o višednevnoj eskalaciji koja je trajala oko dvanaest dana i obuhvatala više talasa udara sa obe strane.
Ova operacija može se tumačiti kao pokušaj agresora da testira stvarne vojne i odbrambene kapacitete Irana, ali i da proceni prag odgovora Teherana u uslovima direktnog pritiska. Čini se da Iran u tom trenutku nije odgovorio u punom kapacitetu, što se može razumeti kao deo šire strategije. Upravo takva uzdržanost mogla je doprineti da SAD i Izrael donesu pogrešne zaključke o stvarnoj snazi i spremnosti Irana, potcenjujući njegove dugoročno građene kapacitete.
Iranski odgovor i promena odnosa snaga u eskalaciji
Pored agresije usmerene direktno protiv Irana, ista koalicija SAD i Izraela deluje i šire u regionu. Vojne i političke operacije sprovode se u Palestini, Libanu i Jemenu, u okviru šireg sukoba sa takozvanom „osom otpora“. Cilj ovakvog pristupa jeste sistematsko slabljenje i eliminacija svih aktera koji se suprotstavljaju dominantnom geopolitičkom uticaju ovih sila u regionu.
Polazeći od iskustva „12-dnevnog rata“ iz juna 2025. godine, naredna faza predstavljala je logičan, ali znatno opasniji korak ka daljoj eskalaciji. Sjedinjene Američke Države i Izrael su pokrenuli sveobuhvatnu vazdušnu akciju protiv Irana, sa jasnim ciljem da se ne samo oslabe vojni kapaciteti, već i da se obezglavi državno i vojno rukovodstvo.
Likvidacije visokih vojnih i državnih zvaničnika bile su deo te strategije – pokušaj da se Iran liši sposobnosti koordinisanog odgovora i dugoročnog otpora. Međutim, takav pristup je ponovo pokazao pogrešnu procenu suštine iranskog sistema, koji nije zasnovan isključivo na pojedincima, već na duboko ukorenjenoj institucionalnoj i društvenoj strukturi.
Odgovor Irana je bio odlučan i značajno snažniji nego u junu 2025. godine. Ovoga puta, udari su bili intenzivniji, precizniji i obuhvatniji, a ciljevi u Izraelu pogođeni su u mnogo većem stepenu nego ranije. To pokazuje da prethodna uzdržanost Irana nije bila znak slabosti, već taktička odluka, koja je možda dovela protivničku stranu do pogrešnih zaključaka.
Napadi Irana na vojne i energetske kapacitete u regionu Bliskog istoka predstavljaju legitiman odgovor na agresiju. U uslovima kada je država izložena direktnim vojnim udarima, vojne baze Sjedinjenih Američkih Država u regionu postaju legitimne mete jer predstavljaju operativnu osnovu za sprovođenje te agresije.
Istovremeno regionalne arapske države koje aktivno sarađuju sa SAD i Izraelom u ovim operacijama ne mogu ostati izvan posledica. Podrška jednoj strani u ovako dubokom sukobu nužno nosi i odgovornost, jer ih pozicionira kao deo šireg konflikta, a ne kao neutralne aktere.
U celini posmatrano nova faza eskalacije ogolila je stvarne razmere sukoba i pokazala da se ne radi o ograničenim incidentima, već o dubokom i dugoročnom geopolitičkom sukobu u kojem obe strane postepeno podižu uloge, sa sve većim rizikom da situacija izmakne kontroli.
Od regionalnog sukoba ka globalnom geopolitičkom nadmetanju
U nastavku eskalacije, iz Sjedinjenih Američkih Država dolazi i dodatna dimenzija političkog i bezbednosnog narativa koji dodatno usložnjava već napete odnose. Predsednik Donald Tramp u više navrata je izneo tvrdnje da Kina i Rusija imaju značajnu ulogu u jačanju iranskih kapaciteta, čime se konflikt iz regionalnog okvira prenosi na nivo globalnog suparništva.
Prema tim izjavama, Kina je optužena da je pružala određene oblike vojne i tehnološke podrške Iranu, dok se Rusiji stavlja na teret da deli obaveštajne podatke i na taj način pomaže Teheranu u vojnom i bezbednosnom smislu. Ovakve izjave nisu samo deo trenutne krizne retorike, već predstavljaju uvod u mnogo širi geopolitički okvir u kojem se Iran pojavljuje kao jedna od tačaka sudara velikih sila.
Takvo pozicioniranje ima direktne posledice na odnose Sjedinjenih Američkih Država prema Kini i Rusiji. Ukoliko se ove optužbe institucionalizuju kroz zvaničnu politiku, to znači da će Vašington još snažnije tretirati Peking i Moskvu kao strateške protivnike, ne samo u ekonomskom i političkom, već i u vojno-bezbednosnom smislu.
U tom kontekstu smatram posebno značajnim upozorenja koja je još ranije iznosio Zbignjev Bžežinski, koji je ukazivao da Sjedinjene Američke Države, uprkos svojoj globalnoj moći, ne raspolažu neograničenim kapacitetima za istovremeno vojno, političko i ekonomsko suprotstavljanje i Kini i Rusiji. Njegova procena počiva na realpolitičkom shvatanju međunarodnih odnosa, u kojem se naglašava da čak i najmoćnija država mora da pravi strateške prioritete i izbegava prekomerno širenje sopstvenih resursa.
Ovakva procena dobija dodatnu težinu u savremenim uslovima pojačanih globalnih tenzija. Ukoliko Sjedinjene Američke Države zaista institucionalizuju pristup u kojem istovremeno tretiraju i Kinu i Rusiju kao primarne strateške protivnike, onda se postavlja pitanje dugoročne održivosti takve politike. Jer, paralelno vođenje visokog intenziteta konkurencije na više geopolitičkih frontova (Ukrajina, Iran), i u dužem roku, značajno povećava rizik od preopterećenja resursa, kako vojnih, tako i ekonomskih i diplomatskih.
Foto: Iranski dron Šahed
Međunarodni poredak između pravila i politike sile
Upravo u tome leži suštinska dilema američke spoljne politike: sa jedne strane želja za očuvanjem globalne dominacije, a sa druge strane realna ograničenja u pogledu sposobnosti da se istovremeno kontrolišu i upravljaju više velikih kriznih žarišta. U tom smislu analiza Bžežinskog ostaje relevantna i danas, jer ukazuje na strukturna ograničenja moći koja ne nestaju posebno u uslovima tehnološke i vojne nekonkurentnosti (SAD za razliku od Rusije, Kine i Irana nemaju hipersonično oružje).
Posledično, ukoliko se ovakva strategija nastavi bez jasne hijerarhije prioriteta, postoji rizik od postepenog iscrpljivanja američke globalne pozicije, što bi moglo otvoriti prostor za dalje jačanje multipolarnosti i redefinisanje postojećeg međunarodnog poretka.
Dodatno postavlja se pitanje diplomatskog kredibiliteta Sjedinjenih Američkih Država i Izraela, koji se u delu međunarodne javnosti sve češće percipiraju kao akteri koji su izgubili sposobnost da deluju kao neutralni ili pouzdani posrednici u kriznim situacijama. Posebno na to ukazuju vojni udari na Iran izvedeni u trenutku kada su diplomatski kanali i pregovori još uvek bili aktivni, što ozbiljno podriva poverenje u sam smisao pregovaračkog procesa.
Ovakvo ponašanje dovodi u pitanje poštovanje međunarodnih sporazuma i principa na kojima počiva savremeni međunarodni poredak kao i pitanje poverenje u američku spoljnu politiku i spremnost na dosledno poštovanje dogovorenih okvira.
U istom svetlu treba posmatrati i šire međunarodne procese, uključujući i pregovore u vezi sa ratom u Ukrajini, gde se takođe pokazuje da diplomatski napori često ostaju podređeni vojnoj i geopolitičkoj dinamici. Sve to doprinosi utisku da Sjedinjene Američke Države sve teže nastupaju kao konzistentan i predvidiv pregovarač u očima suprotnih strana.
Nepoverenje kao nova norma međunarodnih odnosa
U takvim okolnostima prostor za postizanje trajnih i održivih rešenja sve uži, jer duboko nepoverenje postaje strukturni element odnosa. Ako jedna strana ne priznaje obavezu da dosledno poštuje postignute dogovore, onda se sama logika pregovaranja dovodi u pitanje, jer druga strana nema garanciju da će bilo koji sporazum biti dugoročno održiv.
U krajnjoj liniji odbijanje da se priznaju politički ili vojni neuspesi i insistiranje na strategiji kontinuiranog pritiska dodatno otežava mogućnost kompromisa. Upravo zato trenutni pravci delovanja SAD i Izraela vode ka produžavanju konflikata, a ne ka njihovom rešavanju, što u konačnici povećava rizik od šire i nekontrolisane eskalacije. Ovakva politika vode ka opasnoj fazi međunarodnih odnosa u kojoj se sukobi, poput ovog sa Iranom i u Ukrajini, sve više pretvaraju u poligon za globalno nadmetanje velikih sila, sa rizikom da posledice izmaknu kontroli i poprime mnogo šire razmere.
Kina i Rusija će, po svemu sudeći, nastaviti da grade sopstvene saveze i mehanizme otpora, što dodatno umanjuje prostor za diplomatsko rešavanje konflikta.
U nastavku razvoja krize, posebno je značajan neuspeh pregovora koji su vođeni u Pakistanu, a koji su okončani bez konkretnog dogovora ili približavanja stavova između Sjedinjenih Američkih Država i Irana. Činjenica da je diplomatski kanal ostao bez rezultata dodatno potvrđuje dubinu međusobnog nepoverenja i ograničen prostor za kompromis u ovom trenutku.
Ovaj neuspeh nije izolovan događaj, već logičan nastavak dugog procesa eskalacije u kojem su političke pozicije obe strane postale sve rigidnije.
Tri scenarija razvoja sukoba i njihove posledice
Ukoliko se ovakvo stanje nastavi, vidim nekoliko mogućih scenarija daljeg razvoja situacije. Prvi scenario podrazumeva nastavak „kontrolisane eskalacije“, u kojoj bi se nastavili ograničeni udari, sajber operacije i posredni sukobi, uz izbegavanje direktnog sveobuhvatnog rata. Ovaj scenario je najverovatniji u kratkom roku, ali nosi visok rizik od nekontrolisanog incidenta koji bi mogao da promeni prirodu sukoba.
Drugi scenario je postepeno širenje regionalnog konflikta, u kojem bi se kriza prelila na više žarišta na Bliskom istoku, uključujući Liban, Siriju, Jemen i Persijski zaliv, uz direktnije uključivanje regionalnih saveznika Sjedinjenih Država i Izraela, ali i iranskih partnera. U tom slučaju, lokalni sukobi bi se sve teže mogli držati pod kontrolom.
Treći, najopasniji scenario, jeste direktna konfrontacija velikih razmera, u kojoj bi diplomatski kanali bili praktično prekinuti, a vojna sredstva postala dominantan instrument rešavanja sporova. Iako ovaj scenario trenutno nije najverovatniji, on se ne može isključiti ukoliko dođe do serije teških incidenata ili direktnog napada na ključne strateške ciljeve.
U tom kontekstu, pojedini vojni i bezbednosni analitičari upozoravaju da bi dalja eskalacija mogla otvoriti i najopasnija scenarija, uključujući teorijsku mogućnost primene nuklearnog oružja ukoliko bi došlo do direktnog sukoba između nuklearno naoružanog Izraela i šire regionalne konfrontacije. Sama činjenica postojanja nuklearnog kapaciteta u regionu deluje kao faktor strateškog odvraćanja, ali i kao potencijalni rizik u slučaju potpunog sloma kontrole krize.
Završna dilema: sila, odvraćanje i stabilnost regiona
Važno je napomenuti da Izrael poseduje nuklearno oružje, iako ga nikada nije zvanično potvrdio niti negirao u okviru politike „nuclear ambiguity“. Ovaj nuklearni kapacitet razvijan je van okvira međunarodnog sistema neširenja nuklearnog oružja, jer Izrael nije potpisnik Nuclear Non-Proliferation Treaty (NPT), niti je njegov program formalno stavljen pod nadzor International Atomic Energy Agency u istom obimu kao kod država potpisnica. Zbog toga se u međunarodnim stručnim krugovima često ističe da izraelski nuklearni arsenal funkcioniše u zoni ograničene transparentnosti, što dodatno pojačava strateške procene rizika u regionalnim krizama.
Polazeći od dosadašnje analize, nameće se i jedno šire, suštinsko pitanje – pitanje dugoročne održivosti politike koju vodi Izrael. Ova država se pojavljuje kao akter koji u kontinuitetu učestvuje u eskalaciji konflikata, deluje u tesnoj saradnji sa Sjedinjene Američke Države i vojnu silu koristi kao primarni instrument spoljne politike.
Iz takvog pozicioniranja, logično proizilazi i dilema o dugoročnim posledicama – da li politika konstantne konfrontacije, čak i kada donosi kratkoročne bezbednosne dobitke, istovremeno generiše dublje i dugotrajnije rizike po sam opstanak države.
U zaključku može se reći da je svim ovim scenarijima zajedničko to da prostor za diplomatiju postaje sve uži. Upravo zato neuspeh pregovora u Pakistanu ne treba posmatrati samo kao propuštenu priliku, već kao signal da se kriza kreće ka višem nivou intenziteta, u kojem će stabilnost regiona sve više zavisiti od sposobnosti aktera da kontrolišu sopstvene poteze u uslovima povećanog rizika.
