Pročitaj mi članakORUŽANE snage Irana vratile su zbog američke blokade vojnu kontrolu nad Ormuskim moreuzom, izjavio je Ebrahim Zolfagari.
Portparol iranskog Centralnog dodatno je tim povodom objasnio:
„Teheran je, u skladu sa prethodno zaključenim sporazumima, dobrovoljno pristao na kontrolisani prolaz nekih trgovačkih brodova i tankera kroz Ormuski moreuz. Ali, nažalost, SAD nastavljaju svoju pljačku i pomorsku pirateriju, nazivajući to blokadom naših luka. Stoga je kontrola nad moreuzom vraćena. Ovaj strateški prolaz je pod upravom i bliskim nadzorom naših Oružanih snaga“.
Zolfagari tvrdi da će „vojna kontrola“ ostati na snazi dok Sjedinjene Države ne dozvole slobodan pristup iranskim lukama.
Prethodnog dana, Teheran je dozvolio prolaz kroz za sve komercijalne brodove do kraja primirja objavljenog 8. aprila.
Donald Tramp se na otvaranju moreuza zahvalio Iranu, ali je odbio da ukine blokadu njegovih luka dok dve strane ne postignu sporazum. Pritom je rekao da je Teheran obećao da neće ponovo zatvarati Ormuz i da je prihvatio sve uslove budućeg sporazuma, uključujući i obustavljanje svog nuklearnog programa.
Tramp i dalje šalje trupe na Bliski istok, ali neki vojni eksperti procenjuju da obnavljanja rata od strane Sjedinjenih Država više nije moguće. To jest: ako se ipak dogodi – da će to biti „američko samoranjavanje“.
Vašington je jednom već promašio cilj (28. februara): ubistvom Hamneija i napadom na Iran, pokrenuo je ubrzanu deamerikanizaciju Bliskog istoka i produbio frustraciju svojih evropskih saveznika. Pa zašto bi sada uradio nešto što bi dodatno naštetilo Americi?
Tramp želi da se izvuče iz rata – a Iran će mu za to dati priliku, što znači da neće zatezati do pucanja, pokušavajući da uvuče Sjedinjene Države dublje u vrtloge Ormuskog moreuza.
Ali, Iran neće dati Trampu priliku da „slavi pobedu“, tako da izjave američkog predsednika o preuzimanju iranskog uranijuma ne treba shvatati ozbiljno. Međutim, Iran će obustaviti svoj nuklearni program – ne na 20 godina, koliko žele Amerikanci, već možda malo duže od pet godina koje Teheran trenutno predlaže.
Potpisivanje sporazuma između SAD i Irana i dalje bi moglo da propadne, pa Tramp oprezno nagoveštava da bi, ako nova runda razgovora u Islamabadu bude uspešna, mogao čak i sam da odleti u pakistansku prestonicu da potpiše mirovni sporazum.
Zamisliti Pezeškijana kako se rukuje u Islamabadu sa Trampom praktično je nemoguće – iako sam američki predsednik uživa u takvim scenama. Iranci neće pristati na tako nešto.
Kim Džong Un je mogao da se rukuje sa Trampom – ne zato što su mu sami Amerikanci predložili sastanak, već zato što prethodno nisu napali Severnu Koreju. Iran je preživeo američko-izraelsku agresiju – pa se iranski lideri neće rukovati sa ubicom svog vrhovnog vođe. Osim, možda, ako uslovi mirovnog sporazuma budu izuzetno povoljni za Iran, ali to je malo verovatno.
Barem je malo verovatno na papiru, mada će Sjedinjene Države deblokirati ne samo iranske luke već i novac Islamske Republike (ne sav, ali trenutno cure podaci o brojkama od šest do dvadeset milijardi). Ako se barem deo legitimnih iranskih sredstava (koja su Sjedinjene Države zamrznule dugi niz godina) ne vrati, Iranci će uvesti porez na brodove koji tranzitiraju kroz Ormuz, što znači da će svi sporazumi propasti.
U međuvremenu, sama deblokada nekih iranskih depozita biće predstavljena kao pobeda Irana, dok će Trampovi protivnici govoriti o njegovom poniženju i porazu.
Tramp je sam kriv za to, jer je više puta osuđivao delimičnu deblokadu iranskih sredstava nakon što je nuklearni sporazum zaključen pod Barakom Obamom.
Dakle, Iranci će ovog puta biti mnogo oprezniji — i SAD će morati da mu vrate novac.
Zato je Galibaf već javno rekao da predsednik SAD laže, aavodeći:
„1. Predsednik SAD je izneo sedam tvrdnji za jedan sat, od kojih je svaka lažna.
2. Amerikanci nisu dobili rat lažima i sigurno neće uspeti u pregovorima.
3. Ako se američka blokada nastavi, Ormuski moreuz neće ostati otvoren.
4. Prolaz kroz Ormuski moreuz će biti moguć samo po određenoj ruti i uz dozvolu Irana.
Iran, inače, procenjuje da od američko-izraelske agresije već ima blizu 300 milijardi dolara štete i objavio je da će zahtevati nadoknadu od SAD i Izraela.
Jasno je da reparacije neće biti uključeni u sporazum između SAD i Irana, ali Iranci ih neće zaboraviti.
Možda čak ni ne bude pisanog sporazuma — ako glavni iranski pregovarač Mohamed Galibaf i Džej Di Vens ne postignu dogovor tokom vikenda, ništa neće biti potpisano. Ali, prekid vatre će biti produžen — prvo jednom, pa ponovo i ponovo… Drugim rečima, mir će doći bez pompe i – Tramp će odleteti u Aziju. Ne u Islamabad, već u Peking, gde očekuje da će ga Si Đinping „čvrsto, čvrsto zagrliti“ 14. maja.
Prema Trampovim rečima, Si će ga izgrliti zato što je otvorio Ormuski moreuz, a kineski lider će mu zahvaliti na tome što su SAD prestale da se igraju sa šibicama na benzinskoj pumpi.
