Данас је петак, 27. март.
На данашњи дан, пре скоро једног века, на улицама Београда многи су, спасавајући своје душе, рекли велико НЕ тадашњем највећем злу на свету, осуђујући у наредних пар година скоро милион припадника свог народа на смрт. До 1945. године Србе су масовно убијали чак и сами Срби – толико су сви били жедни српске крви.
Тако је то у животу. Када се грех усели у наша срца и мисли, није довољан један тренутак или један излазак на улице па да се он опере. Нажалост, ни херојски чин или подвиг га не може избацити из нас. Он ту остаје, чекајући да буде избачен на исти начин на који нам се и увукао у душу – нашом предајом.
Све док смо убеђени да наши животи зависе само од нас самих, увек ће зависити од неког другог. Ни на свет нисмо дошли сами – породио нас је увек неко други. Тако је и док живимо: без другог нисмо кадри ни трен да постојимо, а за другог морамо све време и да живимо, њему да се предамо.
Нису нас после 27. марта, пре скоро једног века, убијали због 27. марта, већ зато што смо се већ сутрадан, брзо након 27. марта, одрекли тог великог НЕ, да бисмо остали исти као и пре њега.
И зато, ако не желите да вам туку децу по улицама – 29. марта будите исто онако спремни и храбри као што сте били 15. марта, када сте изашли на улице Београда.
