Pročitaj mi članakProcenat birača koji ne podržavaju Trampa blizu je istorijskog maksimuma, a podrška po pitanju inflacije pala je na minus 41,9 odsto. I sve to dok se bliže međuizbori u SAD. Zašto bi Iran sada prihvatio sporazum u 14 tačaka? I kakve će biti posledice ako se to ne desi?
„U ekonomiji je za razvoj događaja potrebno više vremena nego što mislite“, glasi čuveno opažanje ekonomiste Ridigera Dornbuša, „ali se potom sve odigra brže nego što ste smatrali mogućim.“ On je svakako imao na umu finansijske krize. U istoriji, a posebno u istoriji ratovanja, stvari stoje drugačije. Ratovi počinju daleko brže nego što predviđate, a traju duže nego što ste mislili da je moguće.
Kada se osvrnem na prve mesece svog pisanja o ruskoj invaziji na Ukrajinu iz februara 2022. godine, uviđam da sam konstantno potcenjivao trajanje ovog sukoba. U početku sam, poput većine zapadnih obaveštajnih službi, pretpostavljao da će Ukrajina biti pregažena.
Potom, kada sam shvatio da su Ukrajinci dobili bitku za Kijev i zaustavili rusko napredovanje, očekivao sam primirje. Tek pred kraj godine počeo sam da koristim izraz „pat-pozicija„. Četiri godine, dva meseca i dve nedelje od njegovog početka, rat i dalje besni. Ne poznajem nikoga ko je na samom početku mogao da predvidi sukob koji će uskoro trajati koliko i Prvi svetski rat.
Epski bes
Pitam se jesam li istu grešku napravio i sa američkim ratom protiv Irana. Kada je 28. februara pokrenuta operacija „Epski bes“ (Epic Fury), bio sam uveren u samo jedno: da će to biti kratak rat. Ipak, stvari nisu gotove ni deset nedelja kasnije.
Naravno, možda spadate među napopravljive optimiste koji veruju da je rat već gotov – da je okončan primirjem proglašenim osmog aprila. Međutim, prekid vatre nije isto što i mirovni sporazum. O tome najbolje govore događaji iz protekle sedmice.
Procurele američke diplomatske depeše su 29. aprila otkrile da administracija razmatra mogućnost formiranja nove međunarodne koalicije kako bi se ponovo uspostavila sloboda plovidbe u Ormuskom moreuzu. Potom je Centralna komanda SAD (CENTCOM), četvrtog maja, objavila pokretanje „Projekta Sloboda“, svojevrsne misije praćenja sa ciljem da se Ormuz otvori za isplovljavanje trgovačkih brodova.
Istog dana, Iran je izveo napad dronovima i raketama na Ujedinjene Arapske Emirate, što je prvi takav incident od stupanja primirja na snagu. IRGC je lansirao bespilotne letelice i projektile na američke brodove. Sjedinjene Države su saopštile da su potopile šest iranskih brzih jurišnih čamaca, dok su u rojevima napadali komercijalna plovila. Primirje je i zvanično postalo mrtvo slove na papiru. Ili možda nije?
U ranoj fazi Prvog hladnog rata, predsednik Dvajt Ajzenhauer je diplomatiju vodio strategijom „balansiranja na ivici rata“ (brinkmanship). Predsednik Donald Tramp, pak, više voli „politiku nadmetanja u tome ko će prvi da popusti“ (blinkmanship).
Tramp je petog maja objavio da će „Projekat Sloboda“ biti „pauziran na kratak vremenski period“, čime je to postala jedna od najkraćih vojnih operacija u istoriji. Tramp je insistirao na tome da je postupio „na zahtev Pakistana i drugih zemalja“ – izostavivši da pomene kako su se Saudijci najžustrije protivili – zato što je „postignut veliki napredak ka potpunom i konačnom sporazumu sa predstavnicima Irana“. Manje od sat vremena kasnije dodao je: „Ako ne pristanu, bombardovanje počinje, i ono će, nažalost, biti na mnogo višem nivou i intenzitetu nego ranije.“
Opšti je konsenzus, baš kao što tvrdi i administracija, da su SAD i Iran zaista blizu dogovora o memorandumu o razumevanju u 14 tačaka, koji bi okončao rat i postavio okvir za detaljnije nuklearne pregovore. Za ovakav domet pregovora treba odati priznanje Trampovim izaslanicima Stivu Vitkofu i Džaredu Kušneru. Međutim, i Vudro Vilson je imao 14 tačaka. Predstavljene su osmog januara 1918. godine i trebale su da posluže kao osnova za okončanje Prvog svetskog rata. On je, ipak, potrajao još deset meseci.
Ratovi počinju daleko brže nego što predviđate, a traju duže nego što ste mislili da je moguće
I ne zaboravite, memorandum o razumevanju bi jednostavno označio početak pregovaračkog perioda od 30 dana o detaljnom sporazumu za ponovno otvaranje Ormuskog moreuza, ograničavanje iranskog nuklearnog programa i ukidanje američkih sankcija Iranu. Među tih 14 tačaka, prema saznanjima koja je objavio Aksios (Axios), nalazi se i iranski moratorijum na obogaćivanje uranijuma. Međutim, tek treba da se odluči koliko dugo bi on trajao. Pet godina? Dvanaest? Petnaest? Dvadeset?
I to nije sve. Sjedinjene Države traže odredbu prema kojoj bi bilo kakvo iransko kršenje pravila o obogaćivanju uranijuma produžilo trajanje moratorijuma. Nakon isteka moratorijuma, Iran bi mogao da vrši obogaćivanje do niskog nivoa od 3,67 odsto, ali bi se obavezao da nikada neće težiti ka stvaranju nuklearnog oružja, da neće koristiti podzemna nuklearna postrojenja, kao i da će prihvatiti pooštreni režim inspekcija, uključujući i iznenadne posete inspektora Ujedinjenih nacija.
Američki pregovarači takođe zahtevaju da Iran pristane na prebacivanje svog visokoobogaćenog uranijuma iz dubokih skladišta, u idealnom scenariju, u Sjedinjene Države.
Iranska ekonomija
Ako Iranci zaista pristanu na ove ustupke, biću potpuno zatečen. (U tom slučaju, častim večerom Kušnera i Vitkofa u Mišlenovom restoranu po njihovom izboru.) Da citiram Aksios, koji se poziva na dvojicu neimenovanih američkih zvaničnika: „Mnoge odredbe navedene u memorandumu zavisile bi od postizanja konačnog sporazuma, što ostavlja otvorenu mogućnost za obnavljanje sukoba ili produženu neizvesnost, u kojoj je otvoreni rat prestao, ali ništa nije zaista rešeno… Ukoliko pregovori propadnu, američke snage bi mogle ponovo da uspostave blokadu ili obnove vojne akcije.“
U međuvremenu, šta se dogodilo sa operacijom „Ekonomski bes“ (Economic Fury)? Pratioci ovog projekta setiće se da je to bio plan američkog Ministarstva finansija sa ciljem da se izazove kolaps iranske ekonomije, čiji je ključni deo činila blokada iranskog pomorskog saobraćaja kroz tesnac, koju je sprovodio CENTCOM.
Dvojica stručnjaka su me tokom protekle sedmice uveravala da ovaj plan daje rezultate. To je takođe i mišljenje finansijskog novinara Robina Bruksa, koji iza sebe ima niz tačnih procena kada je reč o ekonomskim aspektima rusko-ukrajinskog rata.
Međutim, problem sa ekonomskim ratovanjem je u tome što ono deluje još sporije od pravog rata. Sećate li se sankcija koje je Zapad uveo Rusiji 2022. godine, a koje je trebalo da bace na kolena ratnu mašineriju Vladimira Putina? Kao što je britanski istoričar Nikolas Lambert tada primetio, one su bile „mršava trojka“ na Rihterovoj skali sankcija.
Razlog je uvek isti: nijedna država ne može da nanese ekonomsku štetu svom protivniku, a da se deo tog tereta ne prelije i na njenu sopstvenu privredu. Upravo zbog toga sankcije na izvoz ruske nafte nikada nisu mogle da se u potpunosti sprovedu. Bajdenova administracija bila je u prevelikom strahu da već postojeći problem sa inflacijom dodatno ne pogorša. Ni Evropljani se nisu usudili da se potpuno odvoje od Rusije.
Operacija „Ekonomski bes“ definitivno nanosi ekonomsku štetu Iranu. Međutim, zatvaranje Ormuskog moreuza je zajednički poduhvat Amerike i Irana koji nanosi štetu svima. Kao i uvek u ovakvim slučajevima, pitanje je ko može duže da izdrži, što je zapravo drugi način da se zapitamo čiji je prag bola viši.
Prema najnovijim podacima Međunarodnog monetarnog fonda iz oktobra 2025. godine, projektovano je da će Iran ove godine imati 26,2 milijarde dolara bruto zvaničnih rezervi. (To isključuje oko 100 milijardi dolara imovine koja je blokirana sankcijama.)
Procene o padu neto izvoza usled blokade tesnaca variraju, ali se uglavnom kreću oko 120 miliona dolara dnevno (pod pretpostavkom gubitka od 270 miliona dolara izvoza i 150 miliona dolara uvoza). To znači da bi Iran mogao da iscrpi svoje rezerve u roku od šest do 14 meseci, u zavisnosti od njegovog pristupa spoljnim rezervnim sredstvima koja se čuvaju na namenskim računima kod partnera poput Kine.
Iranska valuta je definitivno u slobodnom padu, pri čemu se nezvanični kurs približava vrednosti od dva miliona rijala za dolar. Najnoviji podaci Svetske banke iz aprila 2026. godine pokazuju da je ukupna inflacija potrošačkih cena dostigla 62,2 odsto, dok inflacija cena hrane iznosi 99 odsto. Svedočenja sa terena od početka rata sugerišu da cene hrane u Teheranu sada rastu brzinom od 25 odsto dnevno.
Ipak, iranska ekonomija ima najmanje četiri sigurnosna ventila koja bi mogla da odložu kolaps mesecima.
Između trećine i polovine iranskog uvoza (koji ne obuhvata naftu) stiže kopnenim ili vazdušnim putem, što ga čini otpornim na blokadu.
Iran može da održi i proširi ove uvozne rute, uprkos depresijaciji valute, tako što će naftu, petrohemijske proizvode i drugu industrijsku robu menjati za hranu i druge ključne prehrambene artikle.
Iran je proteklih pet godina proveo rudareći bitkoin i razvijajući kapacitete za trgovinu kriptovalutama.
Približno 30 odsto iranskog uvoza robe široke potrošnje potiče iz Kine, a Kina gotovo izvesno pruža ekonomsku, kao i vojnu podršku tamošnjem režimu.
Operacija „Ekonomski bes“ stoga zavisi od toga da li će iranska skladišta nafte dostići svoj maksimalni kapacitet. To bi primoralo zemlju da zatvori svoje naftne bušotine, što je postupak pun rizika kada je infrastruktura toliko zastarela.
Iran trenutno proizvodi oko tri do 3,2 miliona barela sirove nafte dnevno, od čega je oko 1,7 miliona barela izvoženo pre rata. Iran može da preradi oko 2,4 miliona barela sirove nafte u dizel ili benzin i verovatno će maksimizirati ovu proizvodnju kako bi nadoknadio prekid pomorskog izvoza sirove nafte. Od ovih derivata, oko dva miliona barela biće potrošeno na domaćem tržištu, dok se oko 150.000 barela dnevno prokrijumčari preko kopnenih granica Irana.
Preostala sirova nafta i rafinisani derivati slivaće se u kopnena i pomorska skladišta. Iran raspolaže sa oko 50 do 55 miliona barela kopnenih skladišnih kapaciteta, od čega je sada već znatno više od polovine popunjeno. Pored skladišta na kopnu, Iran može da puni i tankere koji bi usidreni stajali u Persijskom zalivu.
Trenutni iranski kapacitet za skladištenje na moru nije lako kvantifikovati. Međutim, tokom prvih osam dana blokade, 15 praznih tankera uplovilo je u zaliv krećući se ka Iranu. Da bi izbegao prelivanje kapaciteta, Iranu je otprilike svaka dva dana potreban po jedan novi prazan tanker. U prvim danima američke blokade, Iran je takođe prevozio 300.000 do 400.000 barela sirove nafte dnevno kroz omanske vode pomoću malih brodova koji uglavnom uspevaju da izbegnu presretanje.
Ukratko, šansa za kolaps iranske ekonomije i tamošnjeg režima postoji, ali se to ne čini kao najizvesniji scenario.
Tri scenarija
U međuvremenu, čitavom svetu, uključujući i Sjedinjene Države, približava se ogromni šok na strani ponude koji će se preliti kroz brojne lance snabdevanja. Pritom nije reč samo o nafti i tečnom prirodnom gasu. Radi se i o veštačkom đubrivu, sumporu, helijumu i mnogim drugim sirovinama.
Svetska banka projektuje da će prosečne cene roba ove godine porasti za 16 odsto. Prema prognozama, prosečne cene energenata skočiće za 24 odsto, dok će cene veštačkog đubriva porasti za više od 31 odsto. Povećani troškovi inputa takođe će pogurati cene prehrambenih sirovina i metala. Očekuje se da će prosečne cene kako baznih, tako i plemenitih metala oboriti sve rekorde. Pritom, ove procene polaze od pretpostavke da će se blokada tesnaca okončati ovog meseca, te da će se obim pomorskog saobraćaja „vratiti na nivo blizu predratnog do oktobra“.
Šansa za kolaps iranske ekonomije i tamošnjeg režima postoji, ali se to ne čini kao najizvesniji scenario
Najteže posledice osetiće se u ekonomijama u razvoju, kao što pokazuje i nedavni rad Instituta iz Kila na tu temu. Međutim, ni Sjedinjene Države nisu imune. Američke zalihe benzina i destilata već sada su na niskom nivou. Potrošači se psihološki pripremaju za više cene goriva, na šta ukazuje i istraživanje očekivanja potrošača koje sprovodi Banka federalnih rezervi Njujorka, ali pritom potcenjuju rast cena druge robe koja će uskoro poskupeti, poput svega što Volmart (Walmart) ima u prodaji.
Znamo, znamo: berza raste, sve je sjajno. S obzirom na to da je indeks NASDAQ sada za 14 odsto iznad nivoa na kojem je bio uoči operacije „Epski bes“, potpuno je jasno da važi ono što je investitor i menadžer hedž-fondova Den Loub kratko i jasno objavio na mreži Iks (X) pre nedelju dana: „Veštačka inteligencija je jača od naftnog šoka“ (AI > Oil Shock).
A onda sam i ja sam zamolio Džeminaj (Gemini) da mi ponudi tri scenarija za američku ekonomiju:
Scenario jedan: Tesnac se otvara odmah (sedmog maja).
Scenario dva: Tesnac se otvara četvrtog jula (nakon 120 dana).
Scenario tri: Tesnac se otvara prvog septembra (nakon otprilike 180 dana).
Evo rezultata:
„U Scenariju jedan, glavna šteta je već „uračunata u cenu”, ali je zauzdana. Dvomesečni prekid već je izazvao skok troškova veštačkog đubriva i energenata koji se ne može u potpunosti neutralisati pre žetve 2026. godine… Cene veštačkog đubriva – konkretno uree, koja je poskupela za 47 odsto u protekla dva meseca – ostaće povišene tokom leta… Američki uvoz elektronike i plastike zabeležio bi privremena… kašnjenja od jedan do dva meseca. Inflacija: Očekuje se da će se u 2026. godini stabilizovati na oko 3,2 do 3,5 odsto (Allianz, 2026). Rast (BDP): Rast bruto domaćeg proizvoda SAD zabeležio bi blago korigovanje naniže, na 2,1 do 2,3 odsto.“
„U Scenariju dva, blokada koja bi potrajala do Dana nezavisnosti gurnula bi globalne lance snabdevanja preko njihove „tačke pucanja”. Većina industrijskih potrošača održava zalihe za samo četiri do osam nedelja, što znači da bi one bile potpuno iscrpljene do sredine juna. Japan i Južna Koreja, koji se oslanjaju na Zaliv za 42 odsto svojih potreba za naftom i preko 80 odsto za gasom, suočili bi se sa sistemskim obustavama industrijske proizvodnje.
Kritična nestašica helijuma… zaustavila bi proizvodnju poluprovodnika i u Aziji i u SAD, čime bi se vreme isporuke široke potrošačke elektronike udvostručilo. Nestašice aluminijuma (budući da je Zaliv njegov veliki izvoznik) i specijalne plastike (koja se dobija od nafte) izazvale bi obustavu proizvodnje u američkim fabrikama automobila. Inflacija: Najverovatnije bi skočila na 4 do 4,5 odsto, dok bi se ‘vanredne nestašice u snabdevanju namirnicama’ manifestovale kroz više cene mesa i mlečnih proizvoda usled skoka troškova stočne hrane. Rast američkog BDP-a bi naglo usporio, na jedan do 1,5 odsto.“
„Scenario tri, koji podrazumeva šestomesečnu blokadu, predstavlja „najgori mogući scenario” čiji bi ishod bio globalna stagflacija i sistemski kolaps međunarodne trgovine veštačkim đubrivom. Gubitak sumpora (koji se koristi za dobijanje sumporne kiseline za preradu fosfata) paralisao bi globalni lanac snabdevanja fosfatima. Budući da je prozor za prolećnu setvu u SAD već ugrožen, blokada koja bi trajala do septembra uništila bi ozimu pšenicu i pripreme za ranu sezonu 2027. godine.
Inflacija u SAD mogla bi da dostigne vrhunac na 4,9 do 5,5 odsto. Američki potrošači suočili bi se sa trajnim poskupljenjem plastike, medicinskih zaliha i tekstila, dok bi FED verovatno bio primoran na agresivno zatezanje monetarne politike (dva do tri dodatna povećanja kamatnih stopa) uprkos ekonomskom usporavanju. SAD bi najverovatnije ušle u tehničku recesiju, pri čemu bi rast BDP-a pao na svega nula do 0,5 odsto za ovu godinu.“
Nema mira
Berze možda jesu u porastu, ali meni ovo uopšte ne zvuči sjajno, a rezultati anketa su već sada katastrofalni. Procenat onih koji ne podržavaju Trampa (56,4 odsto) blizu je svog istorijskog maksimuma. Neto podrška po pitanju inflacije – teme koja birače najviše zanima – pala je na minus 41,9 odsto.
Kada je reč o cenama goriva, podrška je praktično dotakla samo dno, kao što je istakao Dejvid Šor. Zbog svega toga, Senat – za koji su republikanci prethodno verovali da će ga sigurno zadržati na međuizborima – sada definitivno postaje upitan za tu stranku. Predsednik je toliko blizu statusu „hrome patke“ (beznačajnosti) da je trka za republikansku predsedničku nominaciju za 2028. godinu počela pre vremena.
Militantna levica je u ofanzivi, pri čemu šokantno veliki udeo (čak četvrtina) mladih, koji se smatraju „veoma liberalnim“ biračima, misli da političko nasilje ponekad može biti opravdano. Džonatan Rinderkneht (30), koji je optužen za namerno podmetanje požara u Pasifik Palisejdsu, u kojem je stradalo 12 ljudi i uništeno na hiljade domova, bio je inspirisan parolama poput „oslobodite Luiđija Manđonea“ i „srušimo sve milijardere“. Kako je rekao istražiteljima: „[Bogataši] nas u suštini drže u ropstvu.“
Manifest Kola Alena, diplomca sa Kalteha (Caltech) koji je navodno pokušao da ubije zvaničnike na večeri Udruženja dopisnika iz Bele kuće, otkrio je da on predsednika smatra „pedofilom, silovateljem i izdajnikom“. Citiramo:
„Okretanje drugog obraza je za situacije kada ste vi sami ugnjeteni. Ja nisam osoba silovana u pritvorskom logoru. Ja nisam ribar pogubljen bez suđenja. Ja nisam đak raznet u eksploziji, niti izgladnelo dete, niti tinejdžerka koju zlostavljaju brojni kriminalci u ovoj administraciji.“
Stoga je ključno pitanje na koje treba odgovoriti jednostavno: zašto bi, za ime sveta, Iranci prihvatili plan od 14 tačaka koji je izneo Aksios? I oni imaju svoju unutrašnju politiku. Na jednoj strani, prema pisanju medija Iran Internešnal (Iran International), nalaze se predsednik Masud Pezeškijan, ministar spoljnih poslova Abas Aragči i predsednik parlamenta Mohamad Bager Galibaf, koji su izgleda naklonjeni pregovorima sa Sjedinjenim Državama. Na drugoj strani je IRGC, predvođena Ahmadom Vahidijem, koji očigledno prednost daje novim raketnim napadima i udarima bespilotnih letelica.
Ali zašto se ove dve frakcije ne bi usaglasile da Iranu najviše odgovara da odugovlači ove pregovore, barem dok Sjedinjene Države ne uđu u Scenario dva, ako ne i u Scenario tri? Uostalom, Scenario 3 je udaljen svega četiri meseca.
Tačno je da su mnogi ratovi kratki. Od svih međudržavnih sukoba između 1816. i 2003. godine, 23 odsto je trajalo manje od dva meseca, a 38 odsto između dva i šest meseci. Međutim, više od jedne četvrtine potrajalo je najmanje godinu dana, a pet odsto duže od pet godina.
Kada rat jednom pređe granicu od godinu dana, postoji iznenađujuće velika verovatnoća da će trajati duže od dve godine. Što se tiče mirovnih pregovora, prema mojim proračunima bilo je potrebno 694 dana da se okonča Prvi svetski rat, 749 dana za završetak Korejskog rata, 1.273 dana za Vijetnamski rat i čak 1.978 dana da se osigura mir između Izraela i Egipta.
Ponavljam: ratovi počinju daleko brže nego što predviđate, a traju mnogo duže nego što ste mislili da je moguće. Voleo bih da nisam u pravu. Ali u tom slučaju ni veštačka inteligencija ne bi bila u pravu. A to bi zaista bila nestvarna halucinacija.
