Pročitaj mi članak

Batinaši – sitna boranija braće Vučić

0

Kao sa statistima na naprednjačkim okupljanjima, predsednik Srbije nema sreće ni sa siledžijama: em ih je malo, em su sitna boranija. Da nemaju policijski kordon iza leđa, davno bi ih narod razjurio

Кошаркаши репрезентације Србије, предвођени једним од највећих асова светске кошарке данашњице, Николом Јокићем, подвијена репа вратили су се у Србију 7. септембра, после изненађујуће и ране елиминације на Европском првенству, и то литванском авио-компанијом – Air Srbija није имала слободан авион за тај термин повратка. Међутим, већ следећег дана за Ригу је отишао специјални чартер, како би у Србију вратио „навијаче” Александра Вучића. Они су у Литванији били о државном трошку и на специјалном задатку – спречавање повика против председника Србије и „пумпања” као таквог. Било је ту свега: претњи и напада на српске навијаче, протеривања породица и пријатеља играча са седишта иза клупе наших играча да би ту засели Вучићеви „навијачи” и, уопште, притиска на кошаркаше Србије за време утакмица, као и других непочинстава.

Да ли је журба и потреба да се тобожњи „навијачи” хитно врате у матицу настала због вести о распродатом стадиону Црвене звезде 9. септембра, где је фудбалска репрезентација Србије играла против репрезентације Енглеске? Односно – да ли је процењено да би се повици против председника поново могли наћи у телевизијском преносу и на друштвеним мрежама, па је требало да неко то спречи?

Заправо, ко су ти људи? Лојалисти? Ћацији? Можда плаћени напредњачки батинаши?

На крају, колико их има и чему служе?

Крвна заклетва

У предновогодишњем обраћању јавности прошле године Александар Вучић је, гостујући на телевизији „Прва” у пригодно веселом, празничном расположењу, први пут поменуо „лојалисте”. И то онако узгред, на једно од набачених питања водитеља. Касније је појаснио да је реч о крилу у СНС које се у неки уторак састало у малој цркви где су се крвљу заклели њему на верност.

Наставио је како о њима може да говори само позитивно, иако су за његов укус, ипак, помало екстремни.

Навео је и бизаран детаљ: да их је на тој оснивачкој „конференцији” и крвној заклетви било равно 1019. Приде су се и заклели и да никад неће допустити коалицију са „жутим олошем”. Вучић је тада рекао и да је број лојалиста од оснивања брзо нарастао на 17000 чланова, а међу њима су и његов брат и још један члан породице.

Ово је изазвало узнемирење јавности, јер је звучало као формализација потврде да браћа Вучић имају неку врсту личне гарде састављене од полукриминалаца, али и људи на ивици и са друге стране закона. Та гарда не би презала од застрашивања и тешког премлаћивања у интересу својих послодаваца. Наравно, заузврат би стекли какву материјалну корист или изузимање од кривичне одговорности за почињена дела.

Вучић је полуреченицом да му се највернији крвљу заклињу да неће са „жутима” одговорио опозицији и међународним актерима да тада актуелна идеја о прелазној влади не долази у обзир.

Методе застрашивања

Лансирањем „лојалиста” у празнично време, када грађани имају више времена за дружење, започела је интензивна операција застрашивања јавности. Ову врсту застрашивања објаснио је писац Роберт Грин у књизи 33 стратегије ратовања, кроз пет основних модела које су грађани Србије имали прилику да виде од прве недеље марта:

Изненађење смелим маневром је освајање и узурпација простора испред Председништва Србије. Мала група студената блиских власти запосела је Пионирски парк, тамо поставила шаторе и изнела своје захтеве, од којих је главни да им се омогући да уче. Иза тог игроказа парк су запосели „момци” у црном и са качкетима. Убрзо је парк преорганизован у паравојни камп, фортификацијски обезбеђен оградама, а мало касније и тракторима.

Метода преокренуте претње подразумевала је Вучићево показивање непријатељу (студентима и побуњеним грађанима) колико је немилосрдан и како их се не плаши. Овај метод је аргументован фотографијама на којима су људи у парку наоружани моткама, чекићима и другим приручним средствима за насиље.

Метода делујте непредвидљиво и неразумно темељи се на чињеници да нико не воли да се бори против људи који су непредвидљиви и немају шта да изгубе. Тако је Вучић у готово свакодневним телевизијском наступима често изгледао као особа која губи контролу. Очекивани ефекат је био застрашивање противника, али истовремено и да се код својих гласача изазове симпатија јер је, ето, човек од крви и меса, емотиван до те мере да га, баш као и њих, јако боли неправда блокада.

Четврта метода је играјте на природни људски страх, представља збир свих претходних метода застрашивања и веома је делотворна, посебно кад крену да колају приче ко је све дошао у Пионирски парк и на шта је све спреман.

Пета метода, стварање застрашујуће репутације насилника или човека окруженог насилним људима који само чекају знак да разбацају, пребију и науче памети демонстранте, саставни је део Вучићеве технологије владања и нема много његових обраћања јавности у којима је успео да прескочи да нагласи насилну природу своје личности. Од ловачких прича из навијачких дана, до наводних туча по улицама новијег датума.

Сви Вучићеви „момци”

Све у свему, окупација Пионирског парка, уз редове трактора који су окруживали парк, маскиране и наоружане особе у парку и стварање панике како су ти тамо спремни на све у одбрани власти Александра Вучића, помогла је да протестни скуп 15. марта, највећи који је икада одржан у Србији, не доведе до озбиљнијег потреса власти. Студенти испред Дома народне скупштине од почетка су масу грађана која је надирала са свих страна усмеравали ка Славији. Тако су онемогућили демонстранте да „прокључају” или неку нервозну или инфилтрирану групу да започне сукоб са лажним студентима у парку. На крају је протест окончан употребом забрањеног звучног оружја.

Кад се мало боље погледају фотографије настале 15 марта, уз рутинску идентификацију лојалиста из парка, брзо се могло доћи до закључка да је напредњачка општа мобилизација у целој држави успела да скупи тек пар хиљада „момака”, како то у уличном и навијачком жаргону воли да нагласи Вучић. Ту је највише било запослених у јавним предузећима и јавној управи, којима су ставили поткапе и фантомке како би изгледали опасно. Наравно, ангажовани су и запослени у фирмама за заштиту лица и објеката, то јест – њихово физичко и техничко обезбеђење. То су обично „момци” чији изглед има функцију одвраћања. Коначно, у Ћациленду је било и нешто бивших навијача, те људи са севера Косова, из Републике Српске и Црне Горе. Говорило се да државни врх није задовољан одзивом и да је остало нејасно како прилика попут ове, где је „пос’о добар, а пара лака” није привукла више „момака”.

У жељи да некако поврати иницијативу, запоседне улице и покаже ко је газда, власт је после неколико одлагања организовала свој скуп у Београду, 12. априла. Требало је да тај митинг бројношћу, срчаношћу, ватреним паролама и „највећом” заставом Србије поврати нарушено самопоуздање напредњака, који су пре тога забележили добар број минуса по целој Србији. Највећи шамар власт је добила бежанијом функционера у Нишу пред демонстрантима, када је разјарени Вучић „грмео” из хотела „Наис” и претио да ће лично доћи у Ниш. Ипак, мудро се предомислио и вратио у вилу „Бокељка” у Београду.

 
 
 
 
 
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Објава коју дели Aleksandar Vučić (@buducnostsrbijeav)

Све до тих дешавања напредњаци су годинама слушали како су најјачи и неприкосновени. У том осећању их је уљуљкивао сам Вучић, „прек и правичан”. Он је свакодневним објашњавањима свих ситуација, обећањима благостања и претњама неистомишљеницима одржавао привид огромне снаге. Међутим, демантовале су га слике бесних грађана како јуре напредњачке функционере по улицама. То је морало под хитно да се промени.

„Нашој Србији је потребна твоја помоћ. Не смеш да ћутиш. Свако од нас има обавезу да се бори. Мирно и демократски. Падали смо ми у прошлости много пута, али смо сваки пут устајали и побеђивали. Победиће Србија. Сви заједно уједињени у Београду, 12. априла, у 19 часова”, говорио је Вучић у троминутном споту који је објавио на Инстаграму уочи београдског скупа СНС и њихових партнера и симпатизера.

Напредњачки медији су 12. априла у послеподневним часовима, што у преносу уживо, што на својим порталима одушевљено преносили: „Лојалисти стигли до центра града – погледајте величанствене призоре”. Тај величанствени призор су чинили крупни момци који су испред себе носили српску заставу са грбом и натписом „Лојалисти”. Пролазећи кроз Теразијски тунел узвикивали су: три, два, један – Србија, па много пута тако. Познаваоци прилика по градским теретанама и ММА клубовима тврдили су да прве редове ове колоне чине баш ти људи којима је одлазак на митинг и мало шепурења по улици ишао у службу животног стила.

Затим се и та се група утопила у сивило и неаутентичност целог тог догађаја. Многи симпатизери власти запамтили су га углавном по изливима гнева Београђана док су се преплашени пробијали до својих аутобуса.

После овог контрамитинга режим није превише инсистирао на изразу „лојалисти”.

Лето је пролазило, а шаторско насеље код председништва живело је свој живот иза ограда премазаних коломашћу, toi-toi тоалети су испаравали тешке мирисе, у шаторима на улици поред парка, а преко пута Дома народне скупштине, дежурали су чланови СНС. Обезбеђивали су их „момци” са качкетима, простачки добацујући девојкама. На све њих скупа пазило је десет полицајаца у новим униформама са натписом ИЈП. Кад би студенти или зборови имали неку акцију, стизала је и Бригада полиције или одред Жандармерије.

Момци из Риге

Средином августа власт је почела да подгрева хладни грађански рат слањем „момака” у акције – прво у Бачки Петровац и Врбас, како би провоцирали мештане у мирним протестима. Окупљени испред просторија СНС, „момци” су нападали грађане, новинаре, а полиција их је бранила или су радили раме уз раме, у договору. Опет су то биле особе препознатљиве спољашности и опремљености: пиротехника, качкети, мотке, телескопске палице, али се одмах приметило да не могу да покрију све пунктове, посебно када су и грађани на протесте почели да долазе спремни да се потуку. Растегнута на танко, уморна и оједена полиција бивала је све насилнија, а врхунац полицијске репресије био је 5. септембра у Новом Саду.

Утакмица против репрезентације Енглеске заказана за 9. септембар није имала превише такмичарског значаја. Гости нису били фаворит само на папиру, али нису због тога све очи биле упрте у препуне трибине. Наиме, на стадиону Црвене звезде до тада је иза паравана „Звезда изнад свега” владала челична дисциплина: организовани и „обични” навијачи тврдили су да спорт и политику не ваља мешати, иако им је баш Вучић својим политиком, али и лично, омогућио да на свом стадиону у Лиги шампиона гледају највеће европске клубове и славе 11 освојених првенстава у последњих 13 година.

Но чим је почело „пумпање” и скандирање против председника Србије на источној и зпаданој трибини, друштво из Риге је кренуло да прети и бије гледаоце, многе са децом. На фотографијама тих одвратих сцена идентификовани су „момци” са Косова блиски Милану Радојичићу. Ту је био ММА борац из Подгорице чија је каријера трајала 37 секунди. Исти „момак” је неколико дана касније виђен у Бајној Башти како гађа грађане у протестној шетњи.

Треба поменути да су се сличне сцене некад виђале на истом том брду, само 900 метара даље, на стадиону Партизана. Тада је због увредљивог скандирања против Вучића Беливук слао казнене експедиције на бочне трибине стадиона. Руку на срце, таква експедиција се једном вратила на јужну трибину у трку и расулу.

Углавном, Александар Вучић је увек спреман да брани насиље својих „момака”, укључујући и оно на спортским манифестацијама у Србији и ван ње. Но, као са статистима на напредњачким окупљањима, ни са силеџијама нема среће: ем их је мало, ем су ситна боранија. Да немају полицијски кордон иза леђа, давно би их народ разјурио. Овако зависе од тетошења оних који би их – да је закона и правде у Србији – морали хапсити. Просто речено, јадни су и они, а и ови који их ангажују.

Аутор је директор „Времена“