Прочитај ми чланакНа први поглед, делује као још један циклус упозорења који ће проћи незапажено, али тон који долази из финансијских кругова последњих месеци звучи другачије.
Нема ту много драматике на површини, али између редова провлачи се иста нелагодност која је претходила кризи из 2008. године.
Како наводи британски The Telegraph, комбинација раста такозваног “банкарства у сенци” и енергетских потреса везаних за Ормуски мореуз почиње да личи на сценарио који би могао да захвати свакога, без изузетка.
У тој тишини, готово неприметно, десио се огроман помак. Тржиште приватног кредитирања, које је пре петнаестак година било на нивоу од око 4 трилиона долара, данас је нарасло на чак 16 трилиона. То није само раст – то је експлозија.
И оно што додатно забрињава јесте чињеница да се тај новац креће ван јасног регулаторног оквира. Као да је систем сам себе преселио у зону где правила више нису иста, или их једноставно нема.
Бивши први човек Goldman Sachsa, Лојд Бланкфајн, покушао је то да опише сликовито, али без превише драматизације: пита се где је „црвено дугме“, признаје да олуја још није видљива, али додаје да се нешто у позадини већ помера. Та врста опреза обично долази од људи који су већ видели како систем пуца изнутра.
Корени проблема заправо сежу уназад, до периода после велике финансијске кризе. Тада су регулатори стегли правила за класичне банке, али тржиште је, по старој логици, пронашло заобилазни пут.
Ризик није нестао – само је премештен. Као вода у душеку, прелио се у сенковни сектор. Данас се тај паралелни финансијски свет протеже кроз готово све делове економије.
Чак су и велике институције, попут Барцлаyса, увучене у операције вредне стотине милијарди, док проблеми у фирмама попут Маркет Финанциал Солутионс делују као први сигнал да нешто не функционише како треба.
Истовремено, енергетски притисци додатно компликују слику. Нагли скок цена нафте и гаса, што подсећа на сличне моменте из прошлости, поново се појављује као окидач за талас неизмирења обавеза.
Разлика је, међутим, у томе што су данас државе знатно задуженије него тада. Маневарски простор је сужен. Стагфлација – комбинација високе инфлације и пада производње – практично блокира централне банке. Тешко је подићи камате без гушења економије, а још теже их држати ниским без додатног подстицања инфлације.
За обичне људе, све то се преводи у прилично једноставну, али непријатну поруку. Систем који је деловао чврсто почиње да показује пукотине. Када фондови попут БлацкРоцка уводе ограничења на повлачење средстава, такозвани „гатинг“, то више није изолован случај – то постаје образац.
А када новац инвеститора постане недоступан, поверење почиње да се топи брже него вредност самих улагања.
И ту негде, између бројки које расту и механизама који све теже функционишу, остаје питање које нико не изговара наглас: да ли је ово само још један циклус напетости, или тренутак када ће се показати колико је систем заиста стабилан када се притисак појача до краја.
