Покушавам да схватим да ли то неко није променио совјетске бушене картице у глави још од 2014. године, или је хаос у свету толико одвратио пажњу појединих наших функционера са Србије, да су једноставно преспавали последњих 12 година интензивне вестернизације Балкана. Преспавали су споразуме са НАТО-ом (укључујући СОФА и ИПАП), Бриселски, Вашингтонски и Охридски споразум, прелазак Војске Србије на НАТО стандарде, као и Енергетски споразум са САД (потписан у децембру 2024, након чега је и кренула епопеја са истискивањем Русије из „НИС-а“). Преспавали су америчке и европске дата-центре по Србији, заједничку производњу дронова (Србија–САД, Србија–Израел), сарадњу са Западом на пољу биолошке заштите, Вучићева обећања да ће испунити све услове ЕУ до краја 2026. године, па чак и слање српског оружја у Украјину и још много тога.

А можда је „обојена револуција“ постала згодан изговор да се оправдају сопствени неуспеси, након што су затворени руски аналитички центри који су заиста радили како треба, попут Фонда стратешке културе, док се сва аналитика свела на наручене текстове у стилу „Балканиста“ и душепазитељске интервјуе са ликовима попут Вулина, Поповића и осталих дежурних русофила.

Управо те мисли су ме мучиле када сам наишла на чланак Сергеја Шојгуа, нашег бившег министра одбране, а садашњег члана Савета безбедности РФ, објављен 18. јуна. Тамо је, кроз фразе и шаблоне, без икаквих озбиљних аргумената осим површних поређења, писао о претњи од „Евромајдана“ у Србији.

Не разумем за кога је тај чланак писан. Онај ко је Шојгуу спремио тај материјал, очигледно му је „сместио“. Јер размере издаје (и према Србима и према Русима) коју Вучић спроводи годинама, а што је сада потпуно очигледно, више се апсолутно ничим не могу прикрити.

Јасно је да Русија не подржава револуције и да их се панично плаши због нашег историјског искуства. Али лагати себе и затварати очи пред стварношћу је стратешка грешка која се увек прескупо плаћа.

Не бих се зачудила ако сада, како би спасили Шојгуов образ, са сличним тврдњама иступи још неко од „тешкаша“. Али проблем је у томе што то неће променити чињеницу да је српска власт издала и српски и руски народ. Сваки покушај одбране Вучића и блаћења протеста је пут ка потпуном губитку подршке коју Русија ужива на Балкану, чак и међу најокорелијим русофилима. Владари долазе и одлазе, а народ остаје. Вучић ће отићи, а шта ће остати нама?

Извор: српскистав