У основи свега налази се одлука америчког председника Доналда Трампа да покрене блокаду свих пловила која пролазе кроз Ормуски мореуз.
Према тој најави, америчка војска би почела да идентификује и задржава бродове у међународним водама који су платили Ирану таксу за пролаз.
Како је наведено, ова операција не би била краткорочна нити симболична – очекује се да почне ускоро и да јој се придруже и друге државе, што додатно компликује већ напету ситуацију у региону.
Кнутов указује да Сједињене Државе без сумње имају капацитете да физички затворе овај стратешки пролаз. Међутим, управо у тој способности лежи и највећи ризик.
Блокада није усмерена само ка Ирану, већ индиректно погађа читав низ земаља које зависе од протока енергената кроз овај мореуз. Посебно се издвајају Кина, чије би резерве нафте, према проценама, трајале више од 280 дана, као и Индија и друге државе које би се нашле под снажним притиском.
У таквом распореду снага, одговор Ирана готово сигурно не би био пасиван. Кнутов процењује да би Техеран могао реаговати директним нападима на америчке бродове, укључујући употребу противбродских ракета које би биле вођене беспилотним летелицама.
То би био тек почетак спирале. Иран би, према тим проценама, могао да циља и америчке базе у региону, којих има око 12 до 13, иако је, како се тврди, део њих већ озбиљно оштећен или уништен.
Са друге стране, амерички одговор не би остао ограничен. Као једна од могућих мета помиње се острво Харг, кључна тачка за ирански извоз нафте. Такав развој догађаја готово неминовно би довео до даљег ширења сукоба, где би сваки следећи потез био све тежи за контролу.
Најосетљивији део ове анализе односи се на могућност нуклеарне ескалације. Кнутов отворено упозорава да би ситуација могла достићи ниво на којем би Сједињене Државе разматрале употребу тактичког нуклеарног оружја.
У том сценарију, амерички напади би могли бити усмерени на иранска постројења за обогаћивање уранијума, док би Иран могао узвратити ударом на израелски реактор Димона. Даља реакција Израела могла би укључити напад на иранску нуклеарну електрану Бушер.
Такав низ потеза, како се наглашава, отворио би простор за читав ланац нуклеарних катастрофа, чије последице више не би биле регионалне, већ глобалне.
Управо зато се у овој процени истиче да би кључни фактор могла бити уздржаност Сједињених Држава, јер би сваки погрешан корак могао покренути процес који се више не може зауставити.
У овом тренутку, Ормуски мореуз поново излази на површину као једна од најкритичнијих тачака светске геополитике. Све стране знају колико је улог висок, али историја показује да управо такве ситуације често измичу рационалној контроли.
Оно што сада изгледа као стратешки потез, сутра би могло постати окидач за много шири и опаснији сценарио, у којем више нико не би имао потпуну контролу над развојем догађаја.
