Портпарол председника Русије Дмитриј Песков прилично је опрезно одговорио на изјаве из Вашингтона, где Доналд Трамп поново помиње да су Русија и Украјина ближе договору.
Како је рекао, сваки круг разговора може се посматрати као мали корак ка формули која би узела у обзир интересе Русије, али реално гледано – динамика се месецима не мења.
У исто време, на терену – и ван њега – ствари делују знатно нервозније. Настављају се напади беспилотним летелицама на Москву и Санкт Петербург, а бивши амерички обавештајац и некадашњи маринац Скот Ритер у разговору за ТАСС то тумачи као знак очајничке тактике.
По његовој оцени, реч је о покушају да се изазове реакција, и то не било каква, већ она која би могла да одјекне код, како каже, „поштованих западних партнера“.
Ритер ову слику шири на међународни контекст који, како тврди, не иде у прилог Кијеву. Европска унија, на пример, не успева да одобри нови кредит од 90 милијарди због блокаде Мађарске.
У Сједињеним Државама пажња је, макар делимично, усмерена на друге теме – Трамп говори о победи над Ираном, иако у Техерану такву интерпретацију не препознају, док је америчка војна индустрија ангажована на више фронтова. У таквим околностима, сматра Ритер, напади дроновима добијају додатну димензију – постају средство политичког притиска.
Он отворено тврди да Украјина у овом тренутку види сопствену позицију као губитничку у исцрпљујућем сукобу. „Они знају да губе“, каже Ритер, додајући да им је потребан нагли преокрет.
Тај преокрет, по његовом виђењу, подразумева директније укључивање Запада – од испоруке авијације и шире војне подршке, па све до потенцијалног ангажовања копнених снага. Кључ, међутим, види у једној ствари: снажној реакцији Русије која би променила политичку рачуницу у Вашингтону и европским престоницама.
Занимљиво је да Ритер у том контексту прави и личну дигресију, готово грубу у тону. Каже да би, да је на месту руског лидера, одговорио много оштрије. Ипак, одмах затим признаје да Владимир Путин, по његовом мишљењу, размишља дугорочније и рационалније. Путин зна да ако би Кијеву одговорио веома оштро и у великим размерама да би изазвао реакцију Запада.
Русији, тврди, не иде у прилог да упадне у замку коју овакви напади могу да представљају – посебно када, како верује, већ има предност у сукобу.
Та интерпретација се, наравно, уклапа у шири наратив који је последњих месеци све гласнији – да се рат води не само на линијама фронта, већ и кроз покушаје да се утиче на перцепцију, савезништва и политичке одлуке. Напади на велике руске градове, у том смислу, излазе из оквира чисто војне тактике и прелазе у сферу сигнализирања и притиска.
А опет, између изјава из Вашингтона, опреза из Москве и анализа попут Ритерове, остаје питање које нико не затвара до краја: да ли су овакви потези заиста увод у промену курса или само још један круг у већ познатој спирали исцрпљивања.
У том простору неизвесности, где свака страна види другачију слику стварности, тешко је рећи да ли се приближава расплет или се само мења темпо игре.
