Pročitaj mi članakRat je uglavnom bio dosadan, uz malo pomjeranja. Rovovska borba, kao u Prvom svjetskom ratu. Velika greška bila je na samom početku kad je Rusija pokušala da zemlju od četrdeset miliona stanovnika zauzme sa šakom vojnika. Šef ruske obavještajne službe Nariškin nedavno je priznao da Rusija nije imala pouzdanih obavještajnih podataka o Ukrajini. Godinama, od 1991, ruska obavještajna služba nije pratila razvoj događaja u Ukrajini, pa je Rusija krenula u rat nadajući se da će Ukrajinci njihovu vojsku dočekati s cvijećem. Završilo se velikim povlačenjem ruskih jedinica. Putin je mislio da se može sporazumjeti s Kijevom, ali ispostavilo se da Ukrajina jedan dan potpiše sporazum, a sutradan ga pogazi. I tako je išlo, dok poslije šest mjeseci ruska vojska nije počela s mobilizacijom rezervista.
Није све било лоше – Русија је имала и добре и лоше тренутке током борби с Украјином. Добро је било заузимање Маријупоља на обали Азовског мора. Лоше је било повлачење из Харкова. Непромишљено је било прихватање договора о извозу житарица и повлачење са Змијског острва. Мучно је било кад је америчка, односно енглеска морнарица подметнула експлозију на Сјеверном току и кад је убијена Дарја Дугин. Час истине је садашња критика упућена командантима војске, укључујући позив министру одбране да се убије. Људи нису задовољни поступањем руске војске. Експлозија на Кримском мосту била је посљедња кап.
Тад је Путин позвао генерала Суровикина да преузме вођење рат у Украјини. Суровикин је у народу омиљен генерал који је водио операцију у Сирији, гдје је из очигледних разлога стекао надимак „генерал Армагедон“. И генерал Армагедон је учинио што је народ хтјео: засуо је украјинске градове ракетама. По први пут нападнут је Кијев. У многим мјестима, укључујући Харков, нестало је струје. Досад је Путин пазио на украјинску инфраструктуру као да је његова. То се сад промијенило. Али једно је остало исто: Руси се труде да поштеде цивиле, док Украјинцима убијање цивила није проблем.
Рат је почео јер од државног удара 2014. Украјинци бомбардују Донбас, област на југоистоку земље углавном насељену Русима. Путин је покушао да ријеши сукоб Минским споразумима, који су предвиђали аутономију Донбаса у оквиру Украјине. Украјинци су потписали уговор, али нису имали намјеру да га поштују. Убили су на хиљаде људи у Донбасу, углавном бомбардујући продавнице, школе, чак и улице. Нарочито окрутни према народу из Донбаса били су националисти из батаљона Азов. Кад је руска војска притекла у помоћ Донбасу фебруара ове године, борци Азова повукли су се у лагуме челичане у Маријупољу.
Убрзо су се, међутим, предали – иако су имали хране и воде, бити заточен испод земље и није забавно. У заробљеништво је отишло око двије хиљаде бораца. Народ Донбаса хтјео је да им суди, заједно са страним плаћеницима, али Москва је то одбила, и размијенила их за руске ратне заробљенике, и, на огорчење јавности, једног опозиционог политичара. Неки заробљени азовци погинули су у бомбардовању заробљеничких логора од стране Кијева – изгледа да су почели откривати непријатну истину о оном што су радили. Размијењене азовце је олигарх, руски Јевреј Роман Абрамович, приватним авионом пребацио у Уједињене арапске емирате. И ово је изазвало огорчење људи, који су хтјели да азовци буду изведени пред суд.
Руски родољуби имали су веома критички став о начину вођења рата, сматрајући да је руска команда исувише мека према Украјинцима, који непрекидно бомбардују Донбас. Руски писци и умјетници често су изражавали подршку Украјини. У Москви је скупљан новац за Украјину, не за руску војску. Сада је блиц напад генерала Армагедона то промијенио, али Украјина и даље има много навијача у западњачким круговима у Русији. И то се вјероватно неће промијенити у догледно вријеме: тридесет година западњачке политике не може се промијенити преко ноћи. Незадовољство јавности било је велико, јер се Донбас непрекидно бомбардује, а Кијев остаје нетакнут.
Изгледа да иза овог тактизирања стоји Путин, надајући се у позитивне промјене послије америчких избора за Конгрес и држећи земље Трећег свијета на својој страни. Вријеме ће показати је ли то разумна нада.
Општила западног естаблишмента ударају у таламбасе за Украјину. Убијене Русе представљају као жртве руског етничког чишћења, као у Бучи и Изјуму. Споразум о извозу житарица закључен је само због њихове вриске о глади у Африци. У питању је, међутим, била превара: свега два одсто житарица отишло је сиромашним земљама, све остало ЕУ. Руси су се повукли и са Змијског острва, савршене базе за покретање операције заузимања Одесе.
Украјинска елита добија много новца, везе у високим круговима и почасти. Госпођу Зеленски на велика звона угостила је ЊКВ Принцеза од Велса. Тој елити неће се свидјети мир и враћање под вело опскурности. Путинове жеље сад су прилично споредне, јер велику муштерију Украјине сад чине САД и Уједињено краљевство, који профитирају од рата. Трошкови рата падају на терет Европе – профит иде у САД. Америка сад продаје течни гас четири пута скупље од руског гаса, и Европљани то плаћају.
Украјински народ, разумије се, плаћа високу цијену. Али Америку за то није брига – за њу се то исплати. Њемачка индустрија вјероватно ће пропасти. Још боље за Америку – надају да ће је Нијемци зато пребацити у САД.
Нема сумње да иза оштећења цијеви Сјеверног тока стоје САД и Енглеска. Руски извори чак дају и име извршиоца (поручник Крис Бјанки). Тек сад сазнајемо да је НАТО први пут покушао минирање гасовода још 2015. године, али су откривени и предухитрени. То нам саопштавају тек сад. Уз то, Шведска Русима не дозвољава приступ мјесту експлозије, нити хоће да их обавијести о резултатима истраге. Терористи су траљаво одрадили посао – оставили су једну цијев нетакнуту, тако да Руси и Нијемци могу одмах почети са пумпањем гаса постоји ли политичка воља. Није, пак, јасно постоји ли код Нијемаца икаква друга политичка воља осим повлађивања америчким жељама.
Америчка Странка рата је веома јака и Руси немају никаквих изгледа да је поразе. Али то не значи да је атомски рат неизбјежан. То неће ни предсједник САД ни предсједник РФ. Конвенционални рат ће се вјероватно наставити без преласка прага нуклеарног. Мировни споразум вјероватно неће задовољити ни једне ни друге, али Руси неће хтјети још један Мински споразум који би Кијев поново злоупотријебио.
Русија и санкције
Главно оружје САД и ЕУ против Русије су санкције и Гвоздена завјеса. И док санкције и нису имале значајнијег утицаја на руско друштво, са Гвозденом завјесом то није случај. Посљедњих тридесет година Руси су се навикли на путовања по Европи. Сад морају мијењати навике. Добро, могу путовати у Турску и Израел, у Индију и Латинску Америку, али Европа је била близу и тамо је пријатно. Сад је знатно теже доћи до ње – обично летом преко Истанбула, али за много више новца. Нарочито болно је за богате Русе, навикле да викенде проводе у Паризу и Лондону. Више не.
Санкције вјероватно сметају пословним људима, али их обично становништво мање осјећа у Русији него у Европи. Месо је добро и има га у изобиљу; плин је јефтин; позориште је добро и није скупо – читав Нибелуншки прстен (циклус од четири изузетно дуго опере) може се видјети и чути за сто долара.
И у Русији има инфлације, као и свуда. Али нема зеленог и цендерског лудила. Нема родољубивих пјесама ни проповиједања родољубља. Русија је прилично прогресивна, али не сувише. Цркве су отворене и пуне вјерника. Живот, заправо, тече нормално. Можда исувише нормално за земљу чија је прва линија ратишта пробијена усљед мањка војске.
Ради исправке тог недостатка проглашена је мобилизација. Послије осамдесет година Русе поново мобилишу, и није кренуло добро. Добровољце одбијају, а позивају болесне и старе. Много релативно младих западњачки настројених људи побјегло је у Грузију и Израел, за које нису потребне визе. Ипак, мобилисано је довољно људи. За два мјесеца Русија ће имати довољно војске да држи прву линију.
А дотле је мета терора. Истрага експлозије на Кримском мосту утврдила је да је експлозив послат из Украјине бродом натовареним житом, у складу са споразумом о извозу житарица. Терет је преко Бугарске и Грузије стигао до Русије. Руска служба безбједности управо је ухапсила Украјинце који су преко Естоније прокријумчарили двије протиавионске ракете Игла с лансерима, намјеравајући да с њима обарају цивилне авионе у Русији. Естонија је била умијешана у убиство Дарје Дугин, ћерке философа Александра Дугина, у околини Москве. Естонски министар честитао је Украјини на терористичком чину на Кримском мосту. Литванија је покушала да Русима пресијече копнени приступ својој енклави у источној Пруској. Укратко, Украјина није сама, а Русија има много неутралних навијача, али мало савезника.
Рат се наставља…
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 17, 2022
