ОПАСНА ИГРА: Политичка (зло)употреба антисемитизма

Небојша Катић

09:30 05.03.2019.

Aнтисемитизам је поново постао велика тема у политичком животу Европе, тема која се са периферије полако помера (или гура) ка центру политичких збивања.

Председник Француске, Емануел Макрон, тврди да је антисемитизам у великом порасту у Европи, да његова ескалација траје већ годинама и да је реч о феномену какав није виђен још од Другог светског рата.

У Лондону се Лабуристичка партија оптужује за институционални антисемитизам, уз додатне тврдње да њен лидер Џереми Корбин затвара очи пред том чињеницом. Пре недељу дана партију је напустило девет посланика који су антисемитизам у редовима партије навели као кључни разлог, или један од кључних разлога због којих напуштају лабуристе. Оваква врста побуне одавно није виђена на британској политичкој сцени.

Да ли је заиста реч о изненадној епидемији антисемитизма, или је посреди намерно драматизовање и политичка злоупотреба овог опаког облика расизма?

Када је о Лондону реч, чини се да су оптужбе за антисемитизам само један од инструмената у снажној медијској кампањи, чији је циљ да се дискредитују Лабуристичка партија и њен лидер. Евентуални Корбинов долазак на власт и кретање Уједињеног Краљевства улево морају се спречити и зато су сва средства дозвољена. Како није лако оспорити Корбинову критику владајуће економске и социјалне политике, центри моћи су одлучили да га прогласе за притајеног антисемиту. Са таквом љагом се не може опстати у високој политици западних држава.

Корбин је и отворени критичар политике коју Израел већ дуже од пола века води на окупираним територијама Газе и Западне обале, а критика израелске политике један је од најкраћих путева до фаталне оптужбе за антисемитизам.

У Француској ће тај пут бити и додатно скраћен. Макрон је управо обећао лидерима јеврејских заједница да ће појачати мере за сузбијање антисемитизма, оживљавајући притом једну стару идеју – Макрон планира да антиционизам подведе под дефиницију антисемитизма. Тиме би антиционизам, који је до јуче третиран као легитиман политички став, могао бити криминализован као облик расизма. То је рискантан потез и може се тумачити и као гушење слободе изражавања и покушај да се блокира било каква критика израелске политике.

Непосредан повод за радикално Макроново иступање везан је за антисемитске увреде које је, током једног суботњег протеста у Паризу, група „жутих прслука” упутила филозофу Алену Финкелкроту. Реч је о утицајном париском интелектуалцу и једном од „40 бесмртника” чувене Француске академије. Иронијом судбине, филозоф који је пречесто кокетирао са расизмом, постао је и сам жртва примитивног расистичког напада.

Узгред, домаћим читаоцима који дуже памте, Финкелкрот може бити познат као човек који је деведесетих писао да су Срби инхерентно зли и упоређивао их са нацистима. Истовремено, патњу и страдање „европеизираних” Хрвата изједначио је са страдањем Јевреја. Дирљиво разумевање за хрватску ствар донело му је у Француској надимак Финкел-кроат.

Како су „жути прслуци” имали велику подршку јавног мњења, Макрон је искористио антисемитски испад да би их додатно дискредитовао – дакле, не само да су агресивни, не само да уносе неред у француске градове, већ су и антисемити, а то цивилизовано друштво не сме да толерише.

Ако је Макрон открио да бујање антисемитизма траје годинама, ако је још јула 2017. у једном говору изједначио антиционизам са антисемитизмом, због чега није раније кренуо у акцију? Шта му се то јавило баш фебруара 2019. и баш поводом протеста „жутих прслука”? Да ли је вређање Финкелкрота најтежи антисемитски инцидент у Француској, па је баш то прелило чашу?

Слична питања могла би се поставити и у Лондону. Како то да је антисемитизам наједном почео да јача баш кад су лабуристи кренули путем улево? Како се тачно мери и каквим је доказима поткрепљена теза о наглом бујању антисемитизма баш у овој партији и баш данас? Како то да је антисемитизам наједном постао ексклузивно „лабуристичка ствар”, од које су остали делови британског друштва ваљда оперисани?

Антисемитизам је зло дубоко укорењено у европским друштвима, и биће, као и други облици расизма, увек присутан. Цивилизована друштва и одлично организоване јеврејске заједнице имају механизме да то зло држе под контролом и то су до сада успешно чинили. Тим пре се оптужбе за антисемитизам не би смеле употребљавати као политичка батина којом се дискредитују социјалне побуне и протести, или којом се блокира дебата о крупним светским проблемима попут палестинског.

Реч је о опасној игри која се може вратити као бумеранг и може довести до новог јачања антисемитизма. Превише је социјалног гнева на улицама европских метропола, фрустрирана и маргинализована муслиманска мањина је све већа, и тло је све плодније за ескалацију социјалних, па и верских сукоба. Јефтине политичке манипулације су зато играње шибицом над буретом барута.