Пратите нас

  • Почетна
  • Актуелно
  • Ево колико је опасан! Др Алечковић анализирала Вучићев говор у Скупштини (ВИДЕО)

Ево колико је опасан! Др Алечковић анализирала Вучићев говор у Скупштини (ВИДЕО)

ДЕЛИТЕ

Клинички неуропсихијатар проф. др Мила Алечковић говори о стварним и самопроглашеним жртвама политичког прогона, одговорности бивше власти, повратку људи из иностранства и задацима нових посланика: „Не одговарајте на провокације — причајте о програму за Србију.”

YоуТубе поглавља:

00:00:00 — Ко је жртва после промене власти?
00:03:13 — Ђорђе Вишекруна, судски поступак и Оливер Ивановић
00:06:25 — Алечковић о тврдњи да је прислушкивана
00:09:06 — Стварне жртве, манипулација и лажно кајање
00:15:05 — Како Алечковић тумачи Вучићев говор у Скупштини
00:30:47 — Савети новим посланицима: не наседајте на провокације
00:40:35 — Без култа личности: стручност пре порекла
00:45:08 — Повратак људи из иностранства и безбедност
00:49:45 — Покајници, помагачи и лична одговорност
00:58:10 — Медији, политичка организација и питање забрана
01:02:18 — „Револуција” без насиља и улога стварних жртава
01:08:18 — Процедура, стрпљење и политичка зрелост

После парламентарних избора и почетка конституисања новог сазива Народне скупштине, Србија се суочава са питањем које не може да се реши политичким паролама: ко је био изложен прогону, ко је учествовао у злоупотребама, а ко сада покушава да сопствену одговорност представи као положај жртве? О томе је у интервјуу за „Србин.инфо – канал Центар” говорила проф. др Мила Алечковић, клинички неуропсихијатар.

Алечковић упозорава да је време између изборне промене и формирања нове извршне власти посебно осетљиво. За њу политичка промена има смисла само ако се утврђују чињенице, поштују поступци, омогући повратак људи који су напустили Србију из страха и у парламенту успостави разговор о јавним пословима уместо личних увреда. Њене оцене о конкретним људима, прислушкивању и кривичним делима у овом тексту преносимо као њене тврдње и тумачења, а не као судски утврђене чињенице.

Између изборне победе и нове извршне власти

Дејан Петар Златановић је разговор отворио питањем како је могуће да се као жртве истовремено представљају људи који тврде да су трпели последице претходног система и политичари који су до избора били на власти. Подсетио је и на сопствених 50 дана у притвору због изговорене речи. Алечковић одговара да се у јавном говору мора разликовати стварно искуство страдања од употребе улоге жртве као политичке тактике.

Она овај период назива „интеррегнумом”: нови посланици су ушли у Скупштину, али нова извршна власт и институције од којих зависе безбедност и правосуђе још нису успостављене. Управо због те празнине, сматра она, најважније је сачувати стрпљење, уздржаност и јасну свест о томе шта је већ промењено, а шта тек треба урадити.

На почетку интервјуа пренела је поруку Ђорђа Вишекруне, који, према њеним речима, живи у иностранству и окупља људе који себе сматрају жртвама претходног режима. Навела је да је рочиште у његовом предмету померено са 14. децембра на 12. јануар. Његово мишљење да је избор јануарског датума повезан са празницима пренела је као његову претпоставку; разлог одлагања није документован у разговору. Алечковић је поменула и разговор са Мирославом Ивановићем, братом убијеног Оливера Ивановића. Према њеном сведочењу, он очекује да ће се открити ко је наредио убиство. Њена порука је да се јавна очекивања морају претворити у доказе и поступке који могу да издрже проверу.

Тврдња о прислушкивању: „Хоћу доказ”

Гошћа је испричала да јој је председник Демократске странке Срђан Миливојевић рекао да има доказе да је простор у којем борави озвучен. Она каже да је сумњу имала и раније, али наглашава разлику између личног уверења и материјалног доказа. Према њеним речима, жели професионалну проверу када буду успостављени услови да се случај пријави надлежнима. Из те личне приче извела је шире питање: колико је грађана, новинара и политичких актера можда било под незаконитим надзором? Алечковић управо зато инсистира да се сумње испитају, да се сачувају докази и да се утврди индивидуална одговорност.

Ко је стварна жртва, а ко тражи заклон у тој улози?

По Алечковић, људи који су били део претходног система нису једна категорија. Међу њима, каже, могу бити особе које су биле уплашене, зависне или под озбиљним притиском. Постоје, међутим, и они који су знали шта раде, рачунали на корист и свесно учествовали у кампањама против других, а сада себе представљају као прогоњене. То је њена анализа мотива и понашања, а не утврђивање кривице појединаца.

Она прави сличну разлику између искреног кајања и накнадног изговора да је неко „морао” да ради за власт. Као повод за ту тему помиње јавне исповести бивших сарадника и ботова, укључујући причу Момчила Марјановића. Упозорава да страх, претње породици, степен самосталности, новчана корист, спремност да се изнесу докази и прихвате последице не смеју да се ставе у исти кош.

Алечковић у интервјуу нуди и своје стручно тумачење начина говора људи који тврде да су били приморани на нечасне послове. Такве психолошке процене без појединачног испитивања нису доказ да је неко починио дело или да је његово кајање лажно. Кључно мерило за јавну одговорност остају проверљиве радње, докази и поступак пред надлежним органима.

Питање које Алечковић постављаЊен опис могуће ситуацијеШта би требало проверити
Да ли је особа трпела притисак?Страх, претње или зависност од надређенихПоруке, сведочења, околности и могућност да одбије налог
Да ли је неко свесно учествовао?Корист, планирање и упорно понављање штетних радњиКонкретне радње, ток новца, налогодавце и последице
Да ли је кајање искрено?Признање без избегавања личне одговорностиСарадњу у утврђивању чињеница и прихватање законских последица
Ко тврди да је жртва?Од личног страдања до политичког представљањаПојединачне доказе, без колективне пресуде

Вучићев говор и механизам који Алечковић назива „пројекцијом”

Знатан део интервјуа посветила је говору Александра Вучића поводом почетка рада новог сазива парламента. Издвојила је његове нападе на нове посланике и њихове медије, алузије на насиље, хапшења и „секиру”, примедбе о кашљању у сали и коментаре о скупштинском ресторану. Она то тумачи као пример онога што назива „пројекцијом у огледалу”: политичар, по њеној оцени, противницима приписује методе које Алечковић повезује са претходном влашћу.

Гошћа сматра да је у том наступу видљив страх од губитка моћи, који се, по њеном тумачењу, претвара у вербалну агресију и представљање себе као жртве. Њене психолошке квалификације Вучића представљају њен јавни суд; интервју није клиничко испитивање те особе. Оптужбе које износи о криминалним везама и насиљу захтевају посебне доказе и не могу се извести из саме анализе говора.

Златановић је у том делу разговора оспорио и представљање хране у скупштинском ресторану као главног проблема нових посланика. Навео је да је, према његовим сазнањима, храна тамо скупља и лошија него у неким другим јавним институцијама и похвалио запослене у Скупштини. То је његово запажање, док је за Алечковић пресудно да се дебата у Скупштини не сведе на исмевање људи и њихових личних прилика.

Посланицима: време за говор и програм за Србију

Њен најконкретнији савет новим посланицима јесте да противницима омогуће право на реч, али да не дозволе да свака провокација постане дневни ред. Ако уследе личне увреде, каже, треба сачекати да говорник заврши у предвиђеном времену, а затим прећи на економију, правосуђе, полицију и решења за грађане. „Не одговарајте на провокације” њена је порука, уз позив на мирноћу и поштовање правила расправе.

Према њеном мишљењу, они који су навикли на агресивне политичке наступе могу покушати да образоване нове посланике увуку у личне обрачуне. Она зато тражи чврсте живце, суздржаност и доследно враћање расправе на програм. Подсећа да и посланици поражене стране представљају део бирача и имају право да говоре; ограничење времена и одговор на суштинска питања треба да важе за све. За Алечковић, достојанство Скупштине враћа се тиме што посланици објашњавају шта ће урадити, у којем року и ко ће за то бити одговоран. Ако се једна страна задржи на личним нападима, а друга доследно говори о јавним пословима, грађани ће, верује она, сами уочити разлику.

Без новог култа личности и повластица по пореклу

Алечковић упозорава нову већину и на опасност од самозадовољства. Образовање и углед, каже, нису гаранција да неко неће подлећи сујети или изградити нови култ личности. Нови представници треба да буду скромни, јасни и подложни истим мерилима као други грађани.

Као пример начина представљања кадрова говорила је о Иванки Поповић, коју лично цени и сматра стручном и моралном особом. Противи се, међутим, томе да се било чија кандидатура правда славним прецима или угледном породицом. Исто тако, човек не би смео да добије место само зато што потиче из сиромаштва. „Људе представљајте по ономе по чему су компетентни”, поручила је, додајући да породични углед повећава обавезу јавног службеника, а не његово право на функцију.

Она подржава и став да се поступци против могућих налогодаваца не смеју заменити искључивим кажњавањем ситних извршилаца. То, наглашава, не ослобађа помагаче од одговорности. За свакога треба утврдити шта је урадио, под којим околностима и са каквом намером.

Људи који чекају повратак у Србију

Златановић је питао како да издрже овај прелазни период људи који су отишли из земље, а тврде да су били изложени прогону. Поменуо је Ђорђа Вишекруну и узбуњивачицу из Крушевца Мају Јакишић, уз своје оптужбе на рачун ранијих носилаца власти. Наводи о појединачним претњама, дроги и кривичној одговорности изнети у питању нису документовани у транскрипту и захтевају засебну проверу.

Алечковић саветује тим људима да не журе са повратком док институције које могу да гарантују њихову безбедност не почну да функционишу. Очекује да ће се, након формирања извршне власти и постављања одговорних људи у полицији и правосуђу, створити услови за повратак без страха и понижења. Подсећа да је повратак дијаспоре шира тема од заштите људи који себе сматрају политичким избеглицама: Србији су, каже, потребни и знање и искуство свих који желе да допринесу њеном опоравку.

Између опроштаја и одговорности

Гошћа сматра да искреном покајнику треба оставити простор да призна шта је урадио и помогне у утврђивању истине, али да признање само по себи не брише последице. Као пример је навела човека који је јавно говорио о свом учешћу у рушењу у Савамали и рекао да прихвата одговорност. Њена поента је да јавност не сме да награђује пуку исповест док стварни пострадали чекају истину и правду.

Посебно инсистира на разлици између налогодавца и помагача. Неки су, по њеним речима, организовали злоупотребе, други су им помагали из користи, страха или привржености вођи. Таква разлика може бити важна за разумевање догађаја, али правне квалификације, евентуалне казне и забране припадају надлежним органима, уз појединачне доказе и право на одбрану.

Алечковић се у интервјуу заложила за забрану медија које сматра инструментима пропаганде, као и за забрану политичке организације коју назива „сектом”. То су њени политички захтеви, не постојеће одлуке. Свака мера према медију или политичкој организацији захтевала би конкретан законски основ, доказе и поступак који штити слободу изражавања и удруживања.

ОбластШта Алечковић предлаже или очекујеПитање за институције
Народна скупштинаЈеднако време за говор, мирно вођење седница, расправа о програмуКако ће се примењивати пословник и обезбедити права свих посланика?
Полиција и правосуђеСнажни и одговорни руководиоци; истраге засноване на доказимаКо проверава наводе о надзору, претњама и злоупотребама?
Повратак из иностранстваБезбедан и достојанствен повратак након успостављања институцијаКо може да гарантује заштиту и преиспита спорне поступке?
Одговорност за злоупотребеУтврђивање улоге налогодаваца и помагачаКако обезбедити појединачну одговорност и право на одбрану?
Избор кадроваСтручност, карактер, скромност и воља за радКоји су јавни критеријуми и како се мери учинак?

„Праведни реванш” без освете

Када говори о „револуцији”, Алечковић прецизира да не мисли на насиље већ на дубоку промену институција и друштвеног понашања. Израз „праведни реванш” користи за захтев да стварне жртве добију истину и правду, уз изричито разликовање од освете. Људи који су претрпели притвор, претње, нападе или одузимање деце, по њеној оцени, могу да дају неопходну снагу институционалној промени. Њихова искуства не смеју да замене доказни поступак. Зато истовремено одбацује позиве на тренутна масовна хапшења. Каже да би нова власт таквим приступом поновила образац против којег је наступила. Поступци морају да иду по процедури, али не смеју ни бесконачно да трају. Између осветничке журбе и одуговлачења, по њој, потребно је наћи меру.

Ко ће прихватити тежак посао?

Као три кључне области у првом раздобљу нове власти Алечковић издваја полицију, правосуђе и економију. Сматра да институцијама требају људи са знањем, карактером, вољом и отпорношћу на увреде и притисак. Поред стручности, тражи да кандидати јавно кажу за коју су функцију спремни и шта би на њој урадили; самоистицање такве одговорности, по њој, није разлог за стид.

Своје искуство са ранијим залагањем за министарство дијаспоре помиње као пример колико су важни мотивација и јасна намера да се ради. Ипак, позива да се будући министри обавежу на материјалну, кривичну и моралну одговорност за рад. Новим посланицима саветује да не обећавају превише и да прихвате јавну контролу, јер ће се неизбежно суочити и са грешкама и са нестрпљењем грађана.

Вратити нормалност: ни очараност ни разочарање

Алечковић упозорава публику да нове представнике не проглашава спасиоцима. „Немојте бити ни очарани, па нећете бити разочарани”, поручује. Треба им дати шансу, али пратити одлуке, тражити резултате и реаговати на грешке. Политичка зрелост, према њој, подразумева стрпљење и трајну будност грађана.

У завршници разговора говорила је и о међународним реакцијама на промену власти. Сматра да су дипломатске честитке израз интереса и протокола и да нова власт мора да их тумачи трезвено, без очекивања личне искрености страних званичника. Критиковала је ранију подршку коју је, по њеној оцени, Вучић добијао од различитих спољних актера, укључујући и руску званичну политику. То што страни лидери сада поздрављају нове представнике за њу је знак да се промена више не може игнорисати, али не и доказ да ће туђе владе радити у интересу Србије.

Сажетак њене поруке стаје у четири захтева: истина о људима који су заиста страдали, индивидуална одговорност заснована на доказима, пристојан парламент који расправља о решењима и власт која не прави нови култ личности. Тако се, по Алечковић, у политички живот могу вратити ред, нормалност и поверење.

Извор: Србин.инфо – Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић

News Gallery
Говор за памћење: Доктор из Косовске Митровице на студентском скупу: „Србији ће сванути када ова власт падне“ (ВИДЕО)
Медији: Вучић разматра одржавање председничких избора пре ванредних парламентарних
Ломпар или Ђокић
Студенти поручили: Вучићева издаја Космета остаће забележена у историји! Генерације ће памтити издајнике нације!
Јовановић (Нови ДСС): Неће бити реакције државе на наводе о Кокези јер нема правде и реда
Сулуда бајка о томе како ЕУ „помаже“ Србији
Срби на Космету ће од 15. марта бити странци на сопственој земљи
Вучић у суботу планира режиран напад на брата Андреја? Сто јунака са Кошара за стан једног клошара
Повратак на врх