Ја сам се увек руководио својим политичким инстинктом и мислим да сам доносио најбоље могуће одлуке не само за странку, него и за државу. И у овом случају осећам да је политички добро не због власти, него да је добро за Србију да се сарадња са Вучићем настави. Ја не видим бољу алтернативу.

Ја сам се увек руководио својим политичким инстинктом и мислим да сам доносио најбоље могуће одлуке не само за странку, него и за државу. И у овом случају осећам да је политички добро не због власти, него да је добро за Србију да се сарадња са Вучићем настави. Ја не видим бољу алтернативу.

Никада ми није било јасно да ли је неформални приступ у комуникацији Ивице Дачића одраз његовог карактера или се ради о осмишљеној стратегији. И после више од три сата разговора о прошлости, садашњости и будућности не знам шта да мислим о дилеми са којом сам и дошао на интервју у кабинет министра спољних послова Србије.

Колико смо близу формирању владе?

– То је питање на које би било боље да одговори премијер јер он најбоље зна колико је времена потребно да се конципира нова влада, да се напише целовит и свеобухватан експозе који припрема. Такође, постоји и читав низ билатералних и мултилатералних обавеза које премијер има и које на неки начин диктирају ту динамику. То је била посета кинеског председника, па Вучићева посета Швајцарској, онда је морао да одложи посету Белорусији због тога што иде у Торино да би се решавао проблем “Фијата”.

Онда је 4. јула наставак Берлинске иницијативе, односно Самита Европске уније и земаља западног Балкана, тако да овде није реч о неком кашњењу како то неко злонамерно из опозиције говори. На крају крајева, зашто је битно да ли ће то бити дан пре или касније?

Евидентно је да ће се радити о влади континуитета. Кога бисте ви осим СПС-а прижељкивали у новој влади Александра Вучића?

– Не желим да изгледамо као неко ко ће делити лекције и солити памет премијеру. Он најбоље зна шта му је неопходно за тај концепт. Кад је реч СПС-у, ми смо још на почетку рекли да смо за наставак наше политичке сарадње.Морам да нагласим да су промене у Србији почеле 2012. године када је направљена коалиција СНС и СПС и да Србија 2016. изгледа много другачије него 2012, да су постигнути велики резултати. Стање и положај Србије су неупоредиви данас и 2012. године, ми смо данас најближе ЕУ у односу на цео тај процес који је вођен.

Такође је отпочет низ веома тешких тема као што је дијалог са Приштином у Бриселу, који је омогућио да се на неки начин откочи наш процес европске интеграције и Србија је постала предвидив партнер, није никога лагала као што је то радила у последњој години Тадићеве власти. Ми смо тада имали ситуацију да су чак и земље које су биле пријатељски настројене према Тадићу дошле у ситуацију да кажу да нисмо предвидив партнер зато што Тадић нешто обећа пред изборе, а кад се изборизаврше нема никаке реализације.

И следећа ствар која је тешка а која је започета и где су постигнути резултати је економска сфера, односно стабилизација јавних финансија. Ми политичари смо субјективни па је можда добро да се чује став оних који то гледају са стране, а то су међународне финансијске институције и организације и сама њихова оцена је да су постигнути изванредни резултати. За то су биле неопходне политичка воља и политичка сагласност актера тог времена.

И додатно, наша спољнополитичка позиција је чврсто на својим ногама, ми не седимо на више столица у исто време, свима је јасно штахоћемо, а то је да будемо члан Европске уније, али с друге стране хоћемо да будемо најбољи могући пријатељ са Русијом, Кином и другим земљама са којима имамо не само традиционално пријатељство, већ и озбиљне економске интересе. Такође желимо да ресетујемо своје односе са САД и да се у региону позиционирамо као фактор стабилности.

Мислим да смо у свему томе постигли велике резултате и да бисмо до 2020.године, колико мандатар планира да функционише влада, могли да остваримо још боље резултате. Ко ће још бити део тог тима је на премијеру да одлучи. Мислим да је веома важно, а то важи и за моју странку, да сви будемо посвећени и да делимо одговорност, да нема удараца с леђа или с бока и да тај тим функционише као да је то наш дипломски рад, да тако кажем. Ми немамо ништа против да тај тим буде проширен колико он мисли да треба.

Да ли заправо турбуленције на глобалном плану захтевају што ширу коалицију и неку врсту јединства?

– Предуслов за све ово што сам малопре говорио јесте политичка стабилност. Ви знате да постоји латинска изрека „дивиде ет импера”, односно „завади па владај”. Ми смо у региону имали једну такву ситуацију и ако погледате данас видећете да скоро свуда око нас влада политичка нестабилност. То се одражава и на регионалну стабилност. Интерес појединих земаља је одсуство политичке стабилности и постојање влада које могу лако да буду дестабилизоване. Ми то не смемо даа дозволимо.

За која министарства СПС данас има спремљење програме и кадрове? Хајде да то сведемо на ниво политика. Које су то политике којима бисте ви ушли у одређена министарства и рекли: „Ја сам 100% сигуран да ће ово да да добар резултат”?

– Политика коју кандидујемо има мало другачији наслов, који гласи: “Ми смо сто одсто сигурни да ћемо дати све од себе за добар резултат”. Зашто то кажем? Зато што овај брод који треба да заплови има свог капетана и само је на њему да одлучи који му морнар за шта треба. Кандидовати се сам за било шта код таквог капетана какав је Вучић значи само једно – истог тренутка си се кандидовао за искрцавање. А ја сам превише мудар морнар, политичар, да бих нешто слично урадио. Осим тога, и јесте моје, и сваког другог кога он позове, ако нас позове, да просто дамо све од себе на сваком задатку.

Да ли је у овом тренутку потребна државна или национална политика?

– Па нема државне политике без националне политике и ту треба правити дистинкцију са националистичком политиком за коју у овој Србији више нема места. Мислим да ми често мешамо све те појмове – државу, нацију, интересе, национализме – а резултат свега тога је недостатак, о чему самвише пута говорио, неке озбиљне, заједничке политике која би се огледала у томе шта је наше Начертаније за 21. век и државно и национално. Имамо низ важних тема које се тичу српског народа као што је Косово, као што је БиХ, као што је Хрватска, као што је Црна Гора.

То су све питања која се одражавају на регионалну стабилност. Зато мислим да би било добро да пробамо у будућности да расправимо те теме и да имамо државну политику која ће штитити наше националне и државне интересе. Наравно, ти интереси српског народа не смеју да буду супротстављени интересима свих других грађана Србије који нису Срби. И зато ме радује што се у влади присутни представници националних мањина. Од изузетног значаја је да сви они осећају ову државу као своју и да то не буде тема коју ће неко злоупотребљавати.

Ево имамо пример да пријатељска држава као што је Румунија веома често питање националне мањине, односно влашко питање, користи као једну врсту мерила за наш напредак у европским интеграцијама. Имате и Бугарску која се тако понаша. С друге стране питање српског народа у Хрватској не наилази на такву пажњу у оквирима европских институција. Ово што Вучић ради на том плану је у најбољем интересу Србије и све док је то у интересу Србије за нас се уопште не поставља питање да ли треба да сарађујемо с њим или не.

Да ли то значи да сте спремни да таквој политици дате мањинску подршку чак и кад не бисте били део владе?

– Знате, то је питање већ неких претпоставки али генерално ја не могу да мењам своју политику ни политику СПС-а сходно томе да ли сам на власти или у опозицији. Не могу да будем као Демократска странка која је док је била на власти подржавала преговоре са Приштином, чак је Тадић променио Јеремићеву идеју за резолуцију у Генералној скупштини и пребацио преговоре из Уједињених нација у Европску унију, а онда када су почели и када сам ја потписао Бриселски споразум, онда су малтене рекли да смо ми издајници.

Ја не могу да се тако понашам, и ако не будем на власти и ако немам функцију ја нећу мењати своју политику и пљувати на оно што сам заједно са Вучићем радио. С друге стране, много је тема око којих се може тражити консензус.

Да ли је то начин да од Србије направимо земљу у којој је економија важнија од политике?

– Сви кажу да би то било спасоносно решење. Међутим, мора да се дође до тог нивоа. На пример, Велика Британија је изашла из Европске уније, Норвешка и Швајцарске нису чланице ЕУ. Исланд је одустао од чланства, али разлика је огромна јер ми нисмо ни Норвешка, ни Швајцарска које би много више давале пара Европској унији и другим земљама него што би добијале из европског буџета. Исланд је проценио да му се не исплати да уђе у Европску унију због риболова јер нису могли да се договоре. Србија би добијала више из буџета Европе него што би давала.

И ако једна Хрватска добије за пет или седам година не знам колико тачно, добије 10-ак милијарди евра само за развојне пројекте, онда је бесмислено постављати питање да ли је то нама у интересу или не. А опет, та Норвешка и Швајцарска су огромни донатори Европске уније иако нису чланови и не добијају ништа из ње али улажу у један европски систем зато што ту живе, део су једног европског простора и имају интерес у томе. С друге стране, моје је убеђење је да је Србија у великој мери већ постала држава у којој је економија важнија од политике.

Погледајте уосталом који су приоритети премијера и владе. Економија, економија, економија. Такође, погледајте како политика сада, за разлику од толико година уназад, није могла да утиче на мере штедње и сређивање државне касе. Тај резултат, чињеница да политика више не дели паре како јој се прохте, већ да је успостављен ред, е па тај резултат се често заборавља и не спомиње када се говори о влади. А каква је држава у којој је економија важнија од политике, ако не управо таква.

Перцепција јавности је да су политичке странке постале предузећа, да је понестало идеологије па се и у свету и код нас рађају те грађанске иницијативе као одговор на кризу политике?

– Ја мислим да је то карикирање саме суштине вишепартијског система. Ја сам иначе против тога да се ниподаштава вишепартијски систем. Људи можда заборављају да је деценијама уназад борба за демократију у Србији и другим комунистичким земљама водила кроз борбу за вишепартијски систем. С друге стране, Черчил је говорио да зна све слабости вишепартијског система (демократија), али да није измишљен бољи. Ми смо имали безпартијски систем или једнопартијски у време социјализма и сви су били против тога. Постојала је идеја Кардеља о безпартијском плурализму али не верујем да би то данас могло да опстане.

То је у ствари ово што ви сада говорите, што спомињете да се кандидују појединци, да као не постоје странке, али то је све фарса. Зашто је то фарса? Иза свега тога стоје одређени политички интереси. Нико не учествује у томе из филантропских разлога. Једном је један од лидера ДОС-а када сам га питао: „Па добро, доносите сад закон о информисању, па јесте ли се за то борили?”, рекао: „Па нисмо се ми борили за демократију него за власт.”

Овде сад имате поплаву разних иницијатива које су уствари одраз немоћи опозиционих странака да победе СНС, СПС и друге на изборима и покушавају то да ураде кроз неке методе које су успеле у другим земљама. То је одраз безидејности опозиционог дела политичке сцене. Ако погледате зашта се они сада залажу, видећете да су против Вучића. Шта су програмски нешто понудили што је другачије?

Демократска странка, односно Пајтић, недавно је активирала чланство у НАТО алијанси као тему.

– Демократска странка је била креатор те политике неутралности. На њихову жељу је и Коштуничина влада донела ту декларацију о војној неутралности Србије. Такође, да ли треба да вас подсетим да геј прајд у време Тадића и ДС-а није био дозвољаван ни у Београду ни у Новом Саду. Но, није само у томе проблем.

Већи је проблем за ДС и остатак опозиције то што се они разних ствари сете тек када изгубе изборе, што им је све, од политике до идеја, наврат-нанос и што очигледно ништа не знају о бирачима у Србији, онима којима треба да се обраћаш ако си политичар. А идеја коју је Пајтић изнео о истополним браковима и о НАТО-у имају исте шансе да успеју у Србији колико и да неко ко се зове Дража Михаиловић, а тврдокорни је православац, победи на изборима у Хрватској или на Косову.

Имате ли нешто против истополних бракова?

– Нисам ја рекао да сам против. Ја говорим о безидејности и бесмислености опозиционих политика. Те политике креирају одређене групе људи које немају своје упориште међу нашим грађанима. Добили смо информацију преко наших дипломатских мрежа да се многе арапске земље, многе земље у свету жале на Србију јер се меша у њихове унутрашње послове.

На мој упит о чему се ради, реч је увек о истим организацијама које се баве извозом револуција и које обучавају опозиционаре да руше власт. Учествовали су у арапском пролећу, сада учествују у Македонији, а што је симптоматично, учесници протеста из Македоније учествују и у протесту у Новом Саду због РТВ. Хоћу да кажем да је организација свих тих протеста измишљање пиштаљки, шерпи, лонаца и паткица…да је то постао добар бизнис. Оно што у контексту тога желим да им поручим јесте да је свака врста политичког изјашњавања овде завршена на изборима где су грађани јасно рекли шта мисле о политикама и шта мисле о носиоцима тих политика. И нема продужетака.

Били сте и министар полиције и министар спољних послова, ко је најбољи полицајац а ко је најбољи дипломата у Србији?

– Ја високо ценим полицију, мој отац је био милиционер, ја сам шест година био министар унутрашњих послова, имао сам уважавања за све захтеве полиције, нисам сигуран да су ми добро вратили. Неки од њих су учествовали у паковању разних афера против мене, не радећи полицијски посао него служећи интересима политичке странке која је тада била мој коалициони партнер, Демократске странке. Али о полицији увек говорим све најбоље и мислим да има доста квалитетних људи.Када је реч о дипломатији такође мислим да има доста квалитетних дипломата, веома сам задовољан начином на који смо радили око ОЕБС-а, то је радио амбасадор Шаховић.

Њега заиста ценим али се бојим да истакнем било које име да не бих запоставио неког. Потребне су реформе и у полицији и у дипломатији, потребан је нови закон о спољним пословима. Потребно је дадође и до подмлађивања дипломатског кадра зато што постоји 20% шефова дипломатско-конзуларних представништава који су у пензији. То не може тако да опстане.

А да ли Србија има спремљену нову гарнитуру младих дипломата који могу да на један потпуно другачији начин бране наше интересе?

– Они се још не налазе на тим местима али о томе водимо рачуна и водићемо рачуна у наредном периоду да дипломата схвати да није ту да би имао удобан живот у иностранству него да би најбоље служио интересима земље.

Зашто је опозван Лопандић?

– Није адекватно реаговао. А онда се, што је изричито забрањено, обратио медијима без моје сагласности и писмо које је послао мени, премијеру, председнику и Јадранки Јоксимовић послао је и медијима. То је непримерен акт и он је погрешио, али не желим да се о томе расправља. Влада Србије је ту да доноси кадровске одлуке и о постављењу и о опозиву. Лопандић и свако други је постављен и опозван на исти начин и тачка.

Моје је мишљење било да је направљен озбиљан пропуст а то је да је три недеље Лопандић знао за изложбу о Степинцу а није информисао Министарство спољних послова. Није његово да размишља о томе да ли треба да обавештава министарство, његово је да обавести, а шта ће се тим поводом предузети је на министарству да одлучи. Не кажем да је то било намерно али је то професионални пропуст.

Како коментаришете учествовање страних дипломата у политичком животу Србије? Последњи случај је везан за присуство особа запослених у Амбасади САД на протестима. Неки од наших саговорника, попут господина Мејера који је радио за ЦИА и господина Кесића који је у Америци, рекли су нам да Србија није у фокусу америчке спољне политике и да се неретко деси да се амбасадори понашају као слободни стрелци. Како бисте ви то прокоментарисали?

– Пре свега начин функционаисања дипломатско-конзуларних представника у свету је углавном дефинисан Бечком конвенцијом из ’61. године. Том конвенцијом је одређено да дипломате не треба и не смеју да се мешају у унутрашње ствари земаља у којима су акредитоване. Међутим, ми смо сами за то криви зато што смо ту праксу годинама и деценијама уназад толерисали. С друге стране, оно што важи за мале земље обично не важи за велике.

У овом конкретном случају кад је реч о САД евидентно је да тај поступак може да се тумачи као мешање у политику што мислим да није добро и директно је у супротности с нашим заједничким настојањима да се остваре што бољи односи између САД и Србије. У том смислу је важнода те односе што више развијамо.Баш зато, иако је било разлога да се упути и протестна нота,ми смо ишли на вербалну комуникацију како бисмо разрешили све те проблеме и како не бисмо предузели ниједан корак који би могао да значи нарушавање наших односа које је премијер Вучић успоставио.

Колико је данас Србија способна да се брани од таквих дипломатских игранки?

– То Србија тешко може да спречи зато што то је манир понашања великих сила свуда у свету. Али овде је питање да ли је реч о дипломатама или су неки други који се зову дипломате и то је широм света увек исто питање.

Да се вратимо на оно што је можда и највећа тековина влада СПС и СНС, а то је Бриселски споразум.Ви сте га већ споменули и рекли да је он откочио европски пут. Где је запело у инплементацији Бриселског споразума?

– Па запело је у Приштини, запело је у томе што је у Приштини присутна озбиљна политичка нестабилност и Албанци са Косова су то вешто користили. Суштина Бриселског споразума је у заједници српских општина. Они су проценили да то њима штети, односно да то на неки начин дозвољава већу кохезију, повезаност Срба на Косову и Метохији и стално се труде да на неки начин опструишу њено формирање. С друге стране ни Европска унија није показала много чврстине у томе да натера Приштину да се инплементира Бриселски споразум и последње што је било договорено пре избора је да се разговори наставе после формирања владе.

Видећемо како ће се даље ситуација одвијати. Веома је важно, и то је услов свих услова за нас, формирање заједнице српских општина. Али то не сме да баци сенку на Бриселски споразум, односно на идеју преговарања и договарања. Ми другу идеју немамо. Не зато што нисмо способни да смислимо неку другу идеју, него зато што смо све друге идеје потрошили у протеклим вековима, зато што су дијалог и сарадња једини начин да сачувамо стабилност на Косову. Нама је витални интерес да сачувамо Србе који тамо живе и да сачувамо њихова права и њихову везу са Србијом.

И то радимо у једном статусно неутралном смислу, ми се боримо на сваки могући начин против злоупотребе тих преговора за јачање косовске независности. Где год можемо боримо се против пријема Косова у међународне организације, негде успемо, негде не, зависи од тога какви су програми и статути тих организација, зависи и од односа снага у тим организацијама. Често се крше сами статути тих организација, као што је реч о УЕФА, али ми се боримо.

Споменули сте БиХ и Републику Српску. Како вам данас изгледа тај простор и како тумачите последње изјаве Ћамила Дураковића?

– Па мислим да је за Србију веома важно да је Дејтонски споразум гарантовао не само Републику Српску, већ и начин функционисања БиХ и да промене Дејтонског споразума могу да уследе само договором сва три народа и оба ентитета. Ми немамо никаквих интереса да дестабилизујемо Републику Српску ни да дестабилизујемо БиХ, наставићемо добре односе са Републиком Српском али ћемо наставити грађење добрих односа и са БиХ у целини.

Овакве изјаве Дураковића или Бакира Изетбеговића нису продуктивне, оне нас враћају уназад и могли бисмо да се такмичимо у томе, али ја сам ваљда разумео да треба да идемо напред и ако смо се тако усагласили онда ајде да будемо практични, да радимо само оно што ће нас водити напред. Ово је удварање укусу публике.

Пред изборе који су тамо за неколико месеци…

– Тако је. А удварање укусу публике ништа добро не доноси чак ни у позоришту.

Какви су заправо наши односи са Хрватском? Иво Јосиповић их је недавно окарактерисао као љубав и мржњу.

– Мислим да што пре треба да побегнемо из тог односа љубави или мржње и да пређемо у зону интереса. Ми ни да се волимо ни да се мрзимо не можемо у континуитету, али зато можемо у континуитету да имамо заједничке.интересе.

А шта је донео ново сусрет Грабар-Китаровић и премијера Вучића?

– Ја би волео да је тај сусрет затворио једно поглавље наших односа којим је доминирала мржња која је обично долазила са хрватске стране. Мислим да председница Колинда разуме потребу спуштања тензије између Хрватске и Србије. Тако да је то добар корак за будућност.

Колико је добра вест за Србију то што је у релативно кратком временском периоду премијер Вучић успео да се сретне и са председником Русије и са председником Кине? Да ли нам то отвара неке нове перспективе и да ли је у складу с тим европски пут једини пут за Србију?
– Европски пут није једини за Србију али је најбољи, ја не видим други пут. Наша улога није да лажемо људе и да их водимо ко Домановићев вођа и да кажемо: „Е, нећемо у Европску унију, идемо у Евроазијску унију”, а нико нас тамо не зове.

Како мислите нико нас тамо не зове?

– Ја сам лично питао председника Путина кад сам био премијер, пошто се у Србији о томе много прича, да ли уопште такве опције постоје, а он каже: “Ја не знам зашто то уопште спомињете, то није реално.” Такође сам га питао да будемо чланови Брикса, а он каже: “Какав Брикс, ви нисте развијени.” Ми смо по рођењу Европљани и ми можемо да будемо у Европској унији или да не будемо нигде. Ако бирамо да не будемо нигде, морамо да знамо да је свет данас такав да је немогуће функционисати у изолацији.

Добитник сте признања Европљанин године. Како се данас у овим новим условима када је Европа пред изазовом осећате поводом тога?

– То признање сам добио када је Србија добила визну либерализацију јер је моје министарство, Министарство унутрашњих послова, одиграло једну од кључних улога. Видите колико је тешко држати пажњу јавности јер већ су сви то заборавили. Заборавили су да су до пре неку годину сви морали да ваде визе за путовање у Европску унију. Данас је то већ постало нормално.

Ја сам у том моменту добио то признање, међутим пријатељ ми је још тада рекао да свако ко ради са Европском унијом на крају постане антиевропљанин, због бирократије, због њиховог односа према земљама које нису чланице Уније. Ја сам изгризао усне колико се суздржавам да некоме нешто не кажем. Кад се балтичке земље истресају над нама, када оне треба да нам држе лекције, ја се увек сетим речи тог пријатеља.

Како се суздржавате у условима када Хрватска која практично нема владу и Велика Британије која напушта ЕУ блокирају отварање поглавља?

– Суштински гледано Велика Британија мислим да неће правити проблеме. Они се сада баве другим темама. Хрватска није против Србије, она је против Европске уније. Хрватска има проблем што њене ставове и њене захтеве према Србији не прихвата Европска комисија. То је одраз незрелости политике хрватске владе јер да не буде никакве дилеме, а то сам рекао и када ме је премијер позвао на састанак са председницом Колиндом.

Хрватска једнострано одбија да учествује у разговорима са Србијом. Они не желе да разговарају. Ми смо формирали радне групе о појединим темама пре више година. Групу за границу, на пример. А ондаХрватска од 2012. године није изабрала чланове комисије за решавање питања граница. Па шта онда хоће? Они желе да се сад поставе као старији брат. Ми нећемо да дозвољавамо да нас Хрватска понижава, нити смо их било шта молили, нити смо звали, нити нас то интересује.

Ако ЕУ у условима кад јој прети распад не жели да искаже добродошлицу највећој земљи на Балкану, онда је то већ много дубљи проблем него што су односи Хрватске и Србије. Значи тај проблем мора да реши Европска унија, не може да га реши Србија.

Шта за Србију значи “брегзит”?

– Тешко је предвидети последице. Ја мислим да је сада на нама да урадимо свој део посла, а то је да хармонизујемо наше законодавство, да водимо преговоре о поглављима, а политичке одлуке ће доносити Европски савет када за то дође време. Они који данас саветују Вучића да треба да распише референдум у ствари не желе добро Србији. Пазите, може се расписати референдум о свему, на референдуму се може донети потпуно недемократска одлука о разним темама.

Појасните то.

– Покушавам да схватим шта би требало да буде референдумско питање. “Да ли бисте у Европску унију или у руску или евроазијску?” То је као кад је Милошевић донео одлуку да уђе у федерацију Русије и Белорусије без икаквих разговора са Русијом или Белорусијом. Кад је реч о референдуму, били су избори и на тим изборима као и три пута пре тога политичке опције које подржавају европски пут добиле су двотрећинску већину. После једних од њих нисмо у парламенту имали ниједног посланика против Европске уније. Тако да је то бесмислено као тема.

Кампању за останак у ЕУ у Великој Британији су водили Камерун и Корбин, ко вам је симпатичнији од њих двојице?

– Мислим да је Камерун направио велику грешку што је расписао референдум. Велика Британија је увек имала велику дозу резерве према европској идеји и никада није била у пуном капацитету члан ЕУ. Нису прихватили евро, нису прихватили шенген. Нису ни били међу оснивачима ЕУ, али сада се поставља питање и њиховог територијалног интегритета и биће веома занимљиво како ће сада оправдати неке своје потезе на унутрашњем плану, а признали су једнострано проглашену независност Косова. Ми смо увек говорили о принципима, ако се изгубе принципи онда изузеци постају правило. Ја немам посебну симпатију на енглеској политичкој сцени, мислим да су ми сви подједнако антипатични.

А жалили сте се што британски премијер неће у Србију?

– Увек сам истицао то да Велика Британија треба да буде фактор овде на Балкану и да је то њој увек припадало. Па Срби су увек слушали Радио Москву и Радио Лондон. Тај Радио Лондон сада нешто крчи. Када изађете из кацеларије британског државног секретара, министра спољних послова, имате велику слику, Британика која заштитнички под својим скутима штити Србију и Белгију. То је било пре сто година, где смо сад? Можда смо ми криви, али и они су.

И друго, да ли је могуће да неко жели да има добре односе се Србијом, а да је последњи британски премијер који је био у Србији била Маргарет Тачер? И то сам Камеруну рекао, и не само њему, рекао сам свима редом где год сам ишао, и принцу Чарлсу и свима.

И шта они кажу?

– Па они се чуде, смеју се. Нема шта да се смејете, знате зашто је то тако? Зато што су њихови кабинети, а нарочито они у форин офису пуни људи са Балкана који су у Лондон дошли из других југословенских република. И онда политиком према Србији управљају Бошњаци и Хрвати. Али то је проблем Британаца.

Јел’ би им отпевали неку песму?

– „А сад адио”. Да не заборавим, ја сам са Кетрин Ештон рецимо имао сјајну сарадњу. И знам да она не подржава овакву политику Велике Британије. Она је за останак у ЕУ.

У Грчкој и у Шпанији имамо раст екстремне левице, како ви као неко ко је левичар уопште гледате на тај одговор левице на кризу, прво економску, онда мигрантску, а данас и на кризу ЕУ?

– Па мислим да политичке идеологије уопште не одговарају добро на кризе и да све политичке опције имају кризу идентитета. То се односи и на десницу и на левицу. Ви сада имате ситуацију да те неолибералне снаге или народњачке снаге, значи десница, веома често левим методама одговарају на кризу, а то значи државним интервенционизмом.

Опет с друге стране социјалдемократија се бори да не буду социјалисти утописти, односно оно што обећа може реално да се испуни. А трећа страна је левица попут Сиризе, Подемоса, која нема тај проблем шта ће да каже али има проблем када дође на власт шта ће да се уради. Мислим да свима фали концепт и питање је да ли се одговор може наћи у само једном од концепата. Или треба да се тражи заједнички одговор.

Да ли је тај државни интервенционизам у тренуцима велике економске кризе заправо доказао да ни капитализам, односно тај неолиберални модел није једини победнички систем на свету?

– Па наравно, од тога се одустало у свету, цео тај систем још 60-их, 70-их година, а нарочито сада је доживео низ промена. Када је администрација Барака Обаме у условима кризе одлучила да интервенише и помогне предузећима, банкама, грађевинској индустрији, онда сте мислим у “Њузвику” имали наслов “Сада смо сви социјалисти”. Кад Обама каже – здравствена заштита за све, па која је то идеја, чија је то идеја? То је левичарска идеја.

Хоћу да кажем да су све странке деценијама уназад, не само у Србији него у читавој Европи и свету, много запоставиле тај унутарстраначкирад у смислу тражења решења за кризе који би онда додатно моделирао доминантне идеологије. Потребна нам је одржива идеологија. Ви сад имате код нас, на пример, ЕУ која са великом диоптријом гледа да ли држава даје помоћ предузећима, а кад је била криза у ЕУ, сећате се да је Аустрија спасла банке од пропасти.

Хајде да се дотакнемо избора у САД, ко је ваш фаворит? Да ли бисте пре гласали за Доналда Трампа или за Хилари Клинтон?

– Па ја не бих да се мешам у њихове унутрашње ствари, али пошто се и они мешају у наше онда не бих волео, не бих желео да остане без трага то да Трамп очигледно има много другачије ставове према Србији од званичног америчког естаблишмента. Ја сам у добрим односима и са Трампом и са Хилари Клинтон, сарађивао сам са обома.

Ми морамо да нађемо неки заједнички интерес, чини се да наш проблем лежи у томе што су то државе које веома ретко мењају своју државну политику, нарочито спољну. И што у тим министарствима углавном раде исти људи који су радили и пре двадесет година, и ту се у односу према Србији мало тога променило.

Да ли би у том дефинисању заједничког интереса било добро да почнемо од борбе против тероризма?

– Па ми смо имали веома добру сарању и она и даље траје. Ја сам се четири, пет пута састајао са директором ФБИ, и старим и новим, и са директорком ДЕА, ми смо заједно спроводили разне акције и то јесу теме где се гради међусобно поверење. Нарочито је важна борба против тероризма, дељење информација. Србија је постала један од партнера који је респектабилан, исто тако када је реч о борби против различитих облика криминала, од трговине наркотицима, трговине оружјем, људима, итд.

А колико је перманентна нестабилност на Балкану довела до тога да поједине земље постају уточиште за терористе?

– Е, то је озбиљан проблем. На пример, у Бечу је био скуп о борби против тероризма, ја сам ту рекао на конференцији за штампу да је то све лепо што је организован скуп, али да десет година уназад ми упозоравамо Аустрију да је она центар за вехабизам на Балкану. Нарочито део око Салзбурга. Мало шта је предузето, такође ИСИЛ постоји већ десетак година, а кренуло се у борбу против њега тек недавно.

Што се тиче БиХ, па јавна је тајна, на то смо упозоравали, постоји списак држављанстава које су тадашње власти дали муџахединима који су се борили у БиХ, они и дан-данас тамо живе. Да ли је то неко проверавао? Мислим да су тек сада почели тиме да се баве. И да је то један од разлога и ФБИ-јевог присуства тамо и ЦИА. Један од директора је недавно био тамо, да не говоримо о Албанији и Косову.

Да ли то значи да наше информације имају статус кредибилних?

– Па да, али нажалост тек када је то постао проблем западних земаља. Док је само нас то ударало по глави није их толико занимало. И мислили су да су те информације лажне, лажиране у нашу корист.

Из СПС-а у последње време долазе дисонантни тонови, прича се о различитим струјама. Шта је заправо проблем у оквиру СПС-а и да ли га уопште има?

– Мислим да не постоје никакве струје, да постоји пуно јединство око тога какве даље политичке кораке треба да предузимамо. Наша обавеза је да делимо одговорност за све оно што влада ради. И то је наш једногласни закључак, а то да ли кадровски неко има једне или друге захтеве то су већ ствари нижег значаја. Што се мене тиче, ја сам изабран за председника и ја ћу проверити да ли уживам поверење на следећој седници главног одбора. Ко мисли да може да ради тај посао боље од мене, слободно.

У том контексту, у каквим сте односима са Ружићем?

– Знате, ја сам са свима у професионалним односима да можемо да разговарамо о свему док се одлука не донесе. Кад се одлука донесе, онда смо сви у обавези да то поштујемо, и Ружић, и ја, и било ко други.

А како сте задовољни са Сашом Антићем, његовим радом у Влади и у странци?

– Па Александар Антић је мој дугогодишњи сарадник, ја мислим од самог почетка у младим социјалистима. Мислим да је добро обављао посао мог заменика, пошто сам ја предложио и увео тај систем ротације потпредседника који ће се мењати на шест месеци. У случају Антића то је продужено због избора који су били. Следећа на реду ће бити Славица Ђукић Дејановић, она ће то практично сада преузети од првог јула. Мислим да је Александар Антић успешно обављао и посао министра, али важније од тога шта ја мислим је шта мисли премијер.

Да ли нешто замерате Дијани Вукомановић?

– Ја и ако имам нешто да јој замерим рећи ћу то њој, нећу сигурно вама. Дијана је моја школска другарица.

А шта на све то каже ова стара гарда предвођена господином Мркоњићем? Како они данас виде СПС?

– Они кажу: “Нећеш нас се лако отарасити.”

Коме највише верујете у партији?

– Себи. Све слушам, сваку идеју… Али доношење одлука је мој посао јер ја сам изабран да водим партију. И не могу да се руководим тренутним мишљењима појединих људи, нити појединачним интересима. Зашто, рећи ћу вам. Две одлуке су биле веома тешке за мене, са дугорочним последицама и по Србију и по партију. Прва је да идемо у коалицију са ДС-ом, апсолутна већина је била против. Ја сам преузео одговорност, након тога смо дуплирали наш резултат, али зато што смо добро радили.

Друга је била одлука око СНС-а. А онда сам исте оне које сам једва убедио да идемо са ДС-ом морао да убеђујем да идемо са СНС-ом. Ја сам тада поднео оставку, написао сам писмо и поднео оставку јер се тумачило у јавности да ја хоћу да идем са СНС-ом да би био премијер. Ато није био разлог. И хајде да погледамо објективно, када неко хоће данас да ме напада кажеда смо изгубили гласове у односу на 2012, то значи лоша је одлука. А шта је с другим странкама, па то што смо ми успели да сачувамо наших једанаест посто колико имамо од избора до избора, то је резултат који је вредан пажње.

Јер су друге странке готово нестале са политичке сцене пред тим цунамијем који се зове Александар Вучић. И ако погледате, да смо донели другачију одлуку 2008. да идемо са радикалима и Коштуницом, за земљу би било лоше и то би све пропало у наредних неколико месеци јер је тада дошло до сукоба на релацији Шешељ – Николић. С друге стране, шта би било да смо са Тадићем направили власт, а да СНС буде у опозицији.

То није није било одрживо. Ја сам се увек руководио својим политичким инстинктом и мислим да сам доносио најбоље могуће одлуке не само за странку, него и за државу. И у овом случају сада осећам да је политички добро не због власти, него да је за Србију добро да сенаша сарадња са Вучићем настави. Ја не видим алтернативу за Србију.

Често сте и ви и СПС на мети тих афера које се пласирају у медијима, како оцењујете ниво медијских слобода и медије у Србији данас?

– То је увек трик питање, наравно сваког кога питатеће вам рећи: “Ја сам апсолутно за слободу медија.” Дрво је слободно да расте до неба али не расте до неба, постоје неке границе. Границе када су медији у питању су права других људи, одговорност за истинитост информације. Ми у медијима имамо једну велику неодговорност за написану или изговорену реч.

Премијер Вучић са разлогом истиче колики број напада је био на њега, али могу да кажем да ни моје име не заостаје превише. Држава је донела законску регулативу и за њу је добила позитивне оцене од ЕУ. И ја ту више ништа не могу да учиним. Еснаф и тржиште треба да регулишу ту сферу.

Како објашњавате то да су резултати ове последње владе често боље оцењени у иностранству него код нас?

– То је доказ тога да ми веома мало полажемо на своје национално достојанство. Испод части свакога је да своју земљу, па и своју владу, критикује у иностранству. То често раде наши политичари из опозиције. С друге стране, тачно је да се најтеже речи о српској влади управо пишу овде у Београду и да су људи у иностранству веома често изненађени. Сад кад је био кинески председник питао нас је „о чему се ради овде” око оних демонстрација. „Око неких објеката, грађевинских дозвола.” То је веома тешко тешко објаснити људима.

Па како ви објашњавате догађаје у Савамали, то рушење?

– То је глупост. Сви представници власти су осудили начин на који су ти објекти порушени. И надлежни органи сада воде одређене истраге. А сви би да се петљају у те истраге и да пресуђују. То је неприхватљиво. Исто као што је врло јасно да патка као симбол има своју историју и да ови који се окупљају око тог симбола заправо покушавају да попуне празнину насталу код ових наших опозиционара. Али ОК, нека они демонстрирају а ми ћемо да радимо, па када дође време за изборе онда нека грађани одлуче да ли су за шетаче или за раднике који покушавају да реше економске проблеме и да учврсте међународну позицију Србије.

Већ знам какав ће одговор грађана Србије бити. Исти као и на прошлим изборима. Једноставно, Србија је политички сазрела и неће им проћи та ујдурма са патком. Ми смо од 2012. као локомотива вукли ово друштво у реформе. А знамо, Домановић је писао о томе да су Србија и Балкан мртво море и да ко год помоли главу горе они га повуку доле. Сада је питање колико ћемо ми успети да идемо даље, односно колико је та локомотива која вуче јака и способна да тера даље. Ја сам убеђен да коалиција која нас је довела довде има и снаге и знања и енергије да нас повуче на следећи ниво развоја, ниво који ће грађанима обезбедити европски животни стандард.

Коју књигу сад читате?

– „Фактор Черчил” Бориса Џонсона.

Који вас је филм последњи одушевио?

– Ја сам престао да гледам филмове јер немам толико времена у континуитету и прешао сам на документарне, историјског карактера.

Позоришна представа коју сте недавно гледали?

– Гледао сам своју ћерку Андреу, играла је страшило у представи „Чаробњак из Оза”.

Који концерт нипошто не бисте пропустили?

– Свој концерт.

За кога навијате на Европском првенству у фудбалу?

– За Исланд, то сам рекао пре него што је почело првенство. И имам сведоке.

Чиме бисте се бавили да нисте политичар?

– Па не знам чиме бих се бавио јер ја сам се за то школовао од малих ногу. Одувек сам знао да ћу се бавити неким јавним послом, новинарством или политиком. Неки кажу да сам промашио професију, да је требало да певам. Сад не знам да ли тиме хоће да кажу да сам лош политичар или да сам добар певач.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Александар Вучић, Бранко Ружић, Брегзит, Дејвид Камерон, Драгана Миленковић, Ивица Дачић, Кетрин Ештон