Долазила је та нека будала, амерички шпијун, који је све време цртао небулозе на парчету папира: Чича Глишу који је на руци имао лисице и за њих закачену торбу, а други крај торбе другим лисицама закачен за моју руку, и један кључ. А на торби је писало: 5 милиона долара

Долазила је та нека будала, амерички шпијун, који је све време цртао небулозе на парчету папира: Чича Глишу који је на руци имао лисице и за њих закачену торбу, а други крај торбе другим лисицама закачен за моју руку, и један кључ. А на торби је писало: 5 милиона долара

У ексклузивној, првој исповести коју даје српским медијима, Соња Караџић-Јовичевић, ћерка хашког оптуженика и бившег првог човека Републике Српске Радована Караџића, открива детаље који су довели до крвопролића у Босни, а касније и до хапшења њеног оца.

Разговор водимо у паузи заседања Парламента Републике Српске, чији је Соња потпредседник. У једном тренутку у канцеларију улази посланик Странке демократске акције, са који се Караџићева ћерка срдачно поздравља. “Напишите да се ми у скупштини не делимо по вери и нацији, већ дружимо и уважавамо”, поручује насмејана.

Који минут касније, осмех се угасио јер се присећа првих дана рата у Босни и Херцеговини, који ће пресудно одредити даљи ток живота ње и њене породице:

Почетак рата: Из Сарајева сам изнела мачка и теткину тепсију

-После оне чувене свадбе која се означава као почетак сукоба у Босни и првих барикада у Сарајеву, ми смо наставили да живимо у свом стану све док једног дана нису дошли неки момци из безбедносне службе и одвели нас у хотел “Холидеј Ин”. Ништа нисам понела, ни ствари ни документа, једино ми је случајно остао индекс у торби.

Ти момци су дошли, поскидали сијалице у хаустору и рекли нам да кренемо. Покупила сам рођаку из Путинаца која је код нас студирала, умотала мачка у ћебе и ушла у кола. Возила сам татину ладу јер њега су ставили у нека друга кола. Нисам знала где идемо јер смо били у колони све док нисмо дошли у “Холидеј Ин”. Тада сам чула да су приметили да се иза наше зграде окупљају зелене беретке. Касније сам видела да ми је у ауту остала теткина тепсија, испоставиће се једина ствар коју сам понела у избеглиштво. Мама се после расплакала када је видела ту тепсију, у којој је својој сестри слала нешто, неку питу ваљда.

Истина о мојој пудлици, хеликоптеру и рањеницима

–У рату ми је изгинуло пуно пријатеља. Обично смо се окупљали за мој рођендан, а онда смо стално одгађали виђења јер је свако мало неко погинуо или био рањен. Тешко је било, живели смо без струје у избегличком смештају. Мишеви су нам шетали изнад главе, у тим баракама где смо живели када смо изашли из Сарајева, неком кампу извиђачком. И после неко прича да смо живели у луксузу. Чула сам све те разне приче, писало се и по медијима свашта, али није ме погађало јер сам знала да то није истина.

Причу о томе како сам избацила рањенике из хеликоптера да бих превезла пудлицу измислио је један београдски новинар

Једна од тих прича била је и она о пудлици. Да сам избацила рањенике из хеликоптера да би се до Пала повезла моја пудлица. Ништа од тога није истина, осим да сам тога дана када је настала та фотографија, ја са пудлицом испред хеликоптера, стварно била у Београду.

Све је измислио један београдски новинар који затекао на аеродрому са нама. Радован је имао теорију да преко њега опозиција смешта Милошевићу јер је то било пред саме изборе 1992. године, а ја нисам знала шта да мислим. Све ми је то било сулудо, констатује Караџићева.

Муслимани су нас разбили пропагандом

– Пропаганда са муслиманске стране је била страшна и они су озбиљно радили на томе. Све је ишло на то да се Срби представе као дивљаци, кољачи, силоватељи. Таква врста медијске припреме кренула је много раније. Још 1987-88. године ангажована је агенција Рудер и Фин, која је радила на томе да би Срби могли касније да се оптуже тачно по ставкама из Женевске конвенције.

Неке ствари нису прошле, као покушај са хемијским оружјем, или оптужбе да спремамо биолошко оружје. Ми нисмо имали хлеба да једемо, одакле нам хемијско оружје. И зато су кренули да подмећу силовања. То звучи страшно, али по статистикама силованих муслиманки испада да Срби нису ништа друго радили током рата него само силовали њихове жене.

Сукоби су почели у мају, а ми смо већ у јулу имали извештаје о страшним силовањима и наводне порођаје тих силованих жена. Немогуће, јер нико се не порађа за 3-4 месеца. Касније се сазнало да су се неке од њих породиле на приватним клиникама у Швајцарској и да су многа од те деце била црна или мелези. Али, о томе нико није писао.

 

Радован се дружио са Кољевићем, са осталима је био на “ви”

– Радован и Љиљана су се породично дружили са Николом Кољевићем. Виђали смо се на рођенданима и славама. Он је био из те екипе интелектуалног друштва мојих родитеља. Међутим, имао је личну трагедију да му је један син погинуо у Аустрији на скијању и он је годинама касније био депресиван и на крају је извршио самоубиство пред не знам коју годишњицу од погибије сина. Биљану Плавшић упознала сам када је долазила у странку, али са њом се нису приватно дружили, док сам генерала Младића срела тек за време рата.

Сећам се да улетео буквално ногом у неки објекат “Крајина” тамо на Палама, да је био строг и набусит какав је и данас. Били су он и његова жена Боса једном код нас на слави, али се нисмо приватно дружили. Јовицу Станишића сам видела три пута у животу, од тога два пута у Хагу, такође и Френкија Симатовића.

О односу свог оца са људима каже да је понекад био чудан за ове просторе…

-Радован је са свима био на “ви”, млађима и старијима. Он је са снајом био на “ви” све док се није удала за мог брата Сашу. Мама га је једном питала: Како можеш да будеш са Бранкицом на “ви” када нам живи у кући, доноси ти кафу, у тренерци шеташ пред њом… А он је одговарао: “Ако пређем на ти и зближим се са њом, а после они раскину, ја ћу да патим”.

Како је Холбрук натерао Милошевића да прода Радована

О оставци свог оца, Дејтонском споразуму и подизању оптужнице Хашког трибунала против свог оца Соња Караџић-Јовичевић каже да су то били повезани и узајамно условљени потези међународне заједнице.

– Американци су месецима пре Дејтона вршили притисак да Радован поднесе оставку на место председника РС. И не само то, него су од њега тражили да “заледи”, баш тако је била формулација, функцију председника СДС и да се не појављује у јавности. Да може само да се бави послом психијатра и да пише књиге, открива ћерка хашког оптуженика услове за потписивање Дејтонског споразума.

Сећам се те ноћи када је Радован потписао тај “споразум о повлачењу”. Јовица Станишић је ноћу слетео хеликоптером на Пале и донео тај папир да га тата потпише, па га однео назад

Она мисли да та идеја није могла да прође у најмању руку без прећутне сагласности Милошевића.

–Тешко да је то била Милошевићева идеја. То је била њихова идеја, али су тражили да је он подржи и спроведе у дело као “фактор стабилности на Балкану”, формулацију коју ће ускоро заменити оном “највећи кољач на Балкану”, када им више није био потребан.

Сећам се те ноћи када је Радован потписао тај “споразум о повлачењу”… Јовица Станишић је ноћу слетео хеликоптером на Пале и донео тај папир да га тата потпише, па га однео назад. Највећа ми је сатисфакцијашто смо доказали да тај папир постоји и што је на крају приликом изрицања пресуде и сам трибунал у Хагу то признао и узео као олакшавајућу околност – констатује Соња Караџић те додаје да у том споразуму није било никаквих пара нити резиденција, вила и станова, као што се причало.

-Једина претња је била гашење СДС и прогон од стране Хашког трибунала у случају да Радован прекрши споразум и опет се политички ангажује. Тај документ потписали су Холбрук, Милошевић и Радован, а као гаранти споразума су потпис ставили Биљана Плавшић, Никола Кољевић и Момчило Крајишник.

Караџићева кћерка сматра да су тада преварили њеног оца.

 

Долазила је та нека будала, амерички шпијун, који је све време цртао небулозе на парчету папира: Чича Глишу који је на руци имао лисице и за њих закачену торбу, а други крај торбе другим лисицама закачен за моју руку, и један кључ. А на торби је писало: 5 милиона долара

– До тада се Радован нормално кретао, пролазио пунктове СФОР-а. Међутим, само пар месеци после потписивања стигла је информација да је Холбрук наредио да се свим средствима иде на ликвидацију Радована Караџића, односно да се избегне свака могућност да он доспе у Хашки трибунал. Нисмо тада могли да проверимо ту информацију, па се тата склонио, за сваки случај. Крио се, мало на Палама, па мало у околини и онда у једном тренутку ни ми више нисмо знали где је. Прекинути су нам сви контакти и десет година нисам имала комуникацију са оцем, каже Соња.

ЛОВ: Американци су нудили да га ухапсе, па да му плате одбрану

Караџићева каже да је породица последњи пут видела Радована на рођендану њеног најстаријег сина 14. фебруара 1998. године.

-После тога је отишао у дубоку илегалу. Видео касету са тог рођендана имају све безбедносне структуре. Запленили су је одмах. Причало се да сам једино ја била у контакту са њим и волела бих да јесам, али нисам. Американци су вршили притисак на нас да нађемо неки линк до Радована и пренесемо му поруку да су спремни да дају пет милиона долара. Долазила је та нека будала, амерички шпијун, који је све време док ме је испитивао цртао небулозе на парчету папира.

Сећам се тог цртежа – Чича Глише који је на руци имао лисице и за лисице закачену торбу, а други крај торбе другим лисицама закачен за моју руку, и један кључ. А на торби написано 5 милиона долара. И нас двоје је требало да заједно идемо у Лихтенштајн, положимо те паре у сеф, онда ја узимам кључ и, кад се Радован преда, те паре опет заједно носимо код двојице америчких адвоката који су ослободили О Џеј Симпсона, а који су требали да преузму Радованову одбрану, која ће да кошта баш толико – пет милиона долара.

Просто нисам могла да верујем шта човек прича. Деветнаест месеци смо се натезали око тога. Ја сам им објашњавала да немам начина да му пошаљем било какву поруку јер немам комуникацију са њим, али ми није веровао. Одлазио је у Вашингтон на консултације, враћао се и све тако у круг.

Онда су почели невероватни притисци на нас. Једном су упали у кућу и одвели Сашу. Не знамо где је био, нити он зна, јер су му ставили панцир и капуљачу на главу и стрпали га у хеликоптер. Вратили су га после десет дана, јер су схватили да тек он ништа не зна. Мене су најчешће испитивали, снимали камером па после анализирали.

Односили ствари из куће, које некад врате, некад не. Често смо после тих претреса откривали да нам фали новац или злато. Нису то бог зна које паре, јер их нисмо имали, али дешавало се да су однели по 30 или 50 евра које су нашли у дечијој касици, можда су очекивали да ће наћи Радованове отиске, шта ли? Па тако након неког времена откријемо да нам фали нека гардероба, нешто од злата које сам добила за свадбу и које су деца добијала кад су били мали. Више пута се дешавало да узму мамину пензију.

Осећали смо се понижено и беспомоћно када гомила људи са пушкама уђе у кућу и вршља по нашим стварима, а ми затворени сви у једној просторији, ћутимо и дрхтимо – присећа се Соња ситуација кроз које су прошли током периода очевог скривања:

-Отворен је био телефон на који си анонимно могао да пријавиш све информације у вези са Радованом, његове јатаке, помагаче, доушнике и онда су се дошавале траги-комичне ситуације. Људи су пријављивали једни друге из пакости, комшије које се суде око међе, конкурентске фирме из исте улице, мужеви су пријављивали женине љубавнике и слично.

 

“Жао ми је, кад су ме већ продали, зашто то нису добро наплатили. Могли су много тога да добију за моју главу, да их уцене, да се изборе за народ, државу”

Ипак, и у тој десетогодишњој агонији она је нашла нешто позитивно.

–Очврснуле су нам породичне везе и схватили смо ко су нам прави пријатељи, а стекли смо и неке нове које у другачијим околностима највероватније никада не бисмо срели. Било је и оних који су окренули леђа и показали пшта су и ко су, јер људи се највише познају у невољи, лако је бити пријатељ када је све у реду.

Каже да их је много потресла и узнемирила недавно изречена неправоснажна пресуда од 40 година, али се нада да ће њен отац успети да је жалбом обори или бар умањи. Истиче да приликом тих сусрета у ћелији Хашког трибунала бивши председник Републике српске се никада није жалио нити кривио било кога.

-Само једном ми је рекао: “Жао ми је, кад су ме већ продали, зашто то нису добро наплатили. Могли су много тога да добију за моју главу, да их уцене, да се изборе за народ, државу”. Мислио је на оне који су га предали, на државни врх Србије, завршава свокју исповест Соња Караџић.

ПОРЕЂЕНЈА СА МИЛОШЕВИЋИМА СУ НЕУМЕСНА

Тих деведесетих година медији су породицу Радована Караџића често поредили са Слободаном Милошевићем и његовом супругом и децом.

– Не знам одакле то поређење. Није било баш ни једног основа, нити заједничког именитеља између нас, мене и Саше са једне, и Марије и Марка са друге стране. Мој Саша се никада није бавио бизнисом као Марко, нити сам ја лупала аутомобиле и дружила се с криминалцима као што се причало да је Марија радила. Нећу да грешим душу, не знам да ли је то истина, али истина јесте да нису имали на основу чега да нас пореде.

Ни наши односи у породици нису никада били као њихови. Наш отац никада није био председник државе у миру, да бисмо имали неке привилегије и живели на пиједесталу. Ми смо стално били у рату. Ја никада нисам имала ротације и обезбеђење, нисам излазила по сплавовима да би ме чували, каже Соња.

– Причали су и за радио станицу на Палама да је била моја, па можда одатле то поређење са Маријом Милошевић која је имала ТВ Кошаву. Само што радио станица није била моја, она је отворена 1996. године под патронатом СПЦ и уз благослов Патријарха Павла и никада динара није зарадила, објашњава и додаје да породицу Слободана Милошевића никада није упознала.

– Никада нисам срела Милошевићеву жену и децу. Њега јесам једном када је била скупштина на Јахорини, па су дошли он, Мицотакис и Зоран Лилић, да врше притисак на нас у вези са прихватањем Венс-Овеновог плана – сећа се свог првог и последњег сусрета са Милошевићем.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Радован Караџић, рат у БиХ, Соња Карадзић, Тања Јанковић