У прљавим политичким играма постоји једно правило: „Брани некога контрапродуктивно да би му ефикасно нанео штету“. То се сада дешава у вези са тзв. Студентском листом, макар када се ради о њеним капацитетима да постигне упечатљив изборни резултат.
Студентски покрет је добио подршку великог дела антирежимске јавности разочаране у опозиционе партије. Као и генерално у српском друштву, ту у оквир масе симпатизера превлађују више-мање патриотски настројени грађани. Но, када се ради о НВО, политичким, привредним и другим центрима утицаја који су подржали студенте, тамо доминирају евроатлантска уверења (или опортунистичке комбинације).
Циљ последњих је био и остао да инструментализују тзв. Студентски покрет, како би прикривени њим дошли у прилику да одлучују о државној политици Србије, упркос томе што су у раскораку са интересима и вредностима гро њеног народа. Делимично су и успели у обављању првог пакета планираних послова, што је кулминирало одстрањивањем већине ако не и свих наглашеније национално оријентисаних кандидата за посланике са тзв. Студенске листе.
Полазећи од тога, површински гледано, делује логично што „ботови“ и други активисти евроатлантске опције, хистерично бране још необјављену национално избледелу тзв. Студентску листу, односно нападају свакога ко објективно анализира дешавања у вези са њом, рушећи мит о њеном „сакралном“ карактеру ко код да се на њој налази или штагод она (не)заступала.
Међутим, ђаво се крије у малим стварима. Једно је промишљено пружање подршке ономе што се бар делимично доживљава као узурпирана листа, а друго је ирационално поступање и њој на уштрб. Баш тога је, наизглед парадоксално, све више.
„Браниоци“ онога што је постало ЕУ-НАТО „цензурисана“ тзв. Студентска листа, уместо да због већинског расположења опозиционе јавности то скривају, тиме се, поготово у сфери борбе коментарима на друштвеним мрежама и јутјуб каналима, јавно поносе. Уз то оне које дефинишу као опоненте фронтално нападају као русофиле, српске националисте, противнике НАТО пута.
Таквим приступом реално не доносе ишта тзв. Студентској листи, а кумулативно јој односе немало гласова, стварајући постепено представу да је она сада по мери фактора који Србији отимају Косово и Метохију, који заговарају слабљење ако не одмах и укидање Републике Српске, који нас стигматизују као геноцидан народ упркос истина да смо баш ми претрпели геноцид дугог трајања од 1941. до 1999 (па и друже).
Рећи да је стварно тако, било би озбиљно упрошћавање ствари. Студентски покрет је делом узурпиран – то је чињеница – али и даље је далеко од тога да у његовим оквирима, укључујући и очекивану изборну листу, доминирају они који мисле баш најцрње наведено. Што се од базе тзв. Студентског покрета иде навише, све већи број је прикривених анти-Срба, али далеко је од тога, и даље сам у то уверен, да су они и у првом ешелону постали преовлађујуће такви.
У питању је структура која је и за евроатлантске моћнике и даље непредвидљива. Имамо више мачака у џаку, и нико тачно не зна на чему је. Наглашенији национална Србија је љута што њене идеје, које су ипак много ближе већинском опозиционом бирачко телу, на листи нису персонално и програмски адекватно заступљене. Опет, евроатлантски бојовници се плаше да српски пламен ту ипак тиња те постоји опасност да се у неком моменту распламса и спали њихове планове о брзом окончању НАТО окупације Србије.
Ту се крије разлог за штеточинску „подршку“ тзв. Студентском покрету. Права намера је да њему у финишу перфидно буду сасечена крила као би била реализована стратегија индиректне ЕУ подршке Вучићу, који је обећао да ће у наредних годину-две дана обавити све преостале послове око признања Косова, укидања скупштинске одлуке о војној неутралности и спровођења нове фазе дистанцирања од Русије и Кине.
Евроатлантисти сада покушавају да убију две муве једним потезом: (1) да омогуће Алеку без Косова да још неко време продужи свој званични квислиншки посао; и (2) да добију време да тзв. Студентску листу која би постала највећа опозициона снага али док се ствари око ње не рашчисте не би преузела власт, до краја отму па припреме да када у Бриселу оцене да је за то куцнуо час, постане владајућа.
Све би ту било у складу са већ виђеним црногорским сценаријом, који је подразумевао да се пољуљаном Милу Ђукановићу 2016. помогне да се одржи на трону, што је он платио окончавањем увлачења Црне Горе у НАТО 2017. (без референдума на коме таква одлука очито тада не би прошла). После тога је истрошени монтенегрински диктатор пуштен низ воду (уз гаранције да неће одговарати), а власт су преузели они који су наставили да иду његовим спољнополитичким путем те да и даље воде идентитетску политику кидања српских корена.
Намера је да тако буде и у Србији. Зато се, у договору са Вучићем, подрива аутентична студентско-грађанска протесна прича и прави конструкција која би погодовала наставку владавине СНС картела док не дође тренутак да он буде замењен неком једнако геополитички подобном новом владајућом скаламеријом.
Патриотска Србија томе мора да се одупре. Али то може да постигне само тако што не би упала у постављену замку, већ би подржала оне који недвосмислено инсистирају на одбрани наших преосталих националних интереса те на истини о нашој прошлости, од Другог светског рата, преко доба титоистичке окупације, до одбрамбене борбе српског народа из времена „ратова за југословенско наслеђе“.
Да би ту постигли што веће резултате, важно је да се патриоте које су елиминисане са тзв. Студенске листе што пре организују – и било кроз шире национално удруживање или прихватањем борбе у више српских колона крену на изборе – те тако прошире „националну“ политичку понуду.
Боље би било да смо добили јединствену, (гео)политички избалансирану тзв. студентску изборну платформу, али ако већ то није случај, у реду је да се, пожељно је без међусобног нападања, у борбу против СНС картела иде и са упоредном националном а не само, условно речено, софт евроатлантском тзв. Студентском листом.
Како је то с правом истицао велики технолог власти, Ото фон Бизмарк, политика није егзактна наука већ вештина могућег. Само је битно да буде више националне користи него штете!
Драгомир Анђелковић, безцензуре
