U javnosti se danima ponavlja ista slika sa prijema kod Aleksandra Vučića. Odbojkašice Srbije ćute. Pokunjene su. Gledaju ispod oka. Ne smeju se. Ne aplaudiraju. Kolutaju očima dok predsednik govori. Na mrežama su od tog ćutanja napravljene heroine. Selektor Zoran Terzić tu sliku nije porekao kao atmosferu. Porekao je da iza nje stoji stav. Rekao je da mu nijedna njegova igračica nije prišla i rekla da ne želi na prijem i da neće uzeti pare koje im je država dodelila kao nagradu za bronzanu medalju.

„Da je jedna to rekla, ja bih rekao svaka čast na ubeđenju, nema problema. One su bile pokunjene ne zbog nekakvih političkih ubeđenja. Kakva, ubeđenja, molim vas! Već zbog toga šta će im okruženje i neki drugi reći što su došle na prijem kod predsednika“, rekao je Terzić.

Ta rečenica mnogo više govori od aplauza koji nije postojao. Selektor ne kaže da su devojke htele da budu tamo. Kaže da nisu smele da ne budu, jer nisu htele da izgube novac. Hrabrost bi, po njegovom kriterijumu, bila samo javno odbijanje i nagrade i protokola. Sve ispod toga svodi na strah od okoline. Dakle, ne na politiku vlasti, nego na politiku komentara. To je zgodna konstrukcija. Skida odgovornost sa onoga ko zove na prijem i prebacuje je na one koji će sutra pitati zašto su otišle.

Posle bronze u Istanbulu prijem je održan kao obavezni epilog. Vučić je čestitao i nazvao ih ponosom Srbije. Terzić je rekao da će uvek igrati samo za zemlju i citirao Novaka Đokovića. To su rečenice za kamere. Iza njih stoji državni novac. Nagrada za medalju nije privatni poklon predsednika. To je isplata iz javnih fondova. Ko uzme novac, a na prijemu ćuti, nije izvršio otpor. Obavio je posao i ostavio lice za mreže. Može se razumeti nelagoda. Ne može se od nelagode praviti ustanak.

Tu pada i najneprijatnije poređenje. Ljudi iz državnog sektora godinama se voze na mitinge vlasti. I njima je često muka. I oni gledaju u pod. I oni znaju da će im sutra neko reći da su se prodali. Niko ih zbog toga ne proglašava herojima. Poruka koja im stiže je grublja i češća: prestanite da se prodajete režimu za platu, dodatak, sigurnost radnog mesta. Zašto bi onda ćutanje na prijemu bilo moralni čin, a ćutanje na mitingu samo kalkulacija? Razlika nije u osećanju. Razlika je u tome kome javnost dozvoljava da to osećanje nazove hrabrošću.

Ako je Terzić iskren, njegove igračice nisu odbile ni salu ni novac. Odbile su samo da glume sreću ispred Vučića. To je ljudski. Nije politički podvig. Podvig bi bio da je jedna rekla ono što selektor sam postavlja kao uslov: ne idem, ne uzimam nagradu. Dok se to ne dogodi, prijem ostaje isti mehanizam kao i miting. Država plaća. Vlast se slika. Gosti se prave da ih nema. A sutra svi glume da je ćutanje bilo stav.

Može još jednostavnije – neka se svaka od njih ako joj je bilo neprijatno iza Vučića javno izjasni i podrži srpske studente. Jednostavno je.

(Srbin info)