YоуТубе поглавља:

00:00 Вучићев спортски подкаст и освајање медијског простора
12:56 Смрт Ратка Младића, испраћај и однос државног врха
26:18 Сумње и неразјашњена питања о смрти Ане Младић
33:22 Избори и борба за утицај на студентско-народну листу
49:20 Кузовић: Вучићева кампања, протести и зашто не треба чекати вођу
1:02:04 „Пегаз” и наводи о шпијунирању студената
1:11:23 Партијска држава, уништена привреда и раст дугова
1:19:49 „Фактор плус”, расипање гласова и одбрана изборног резултата
1:34:56 Народна побуна, привилеговане професије и положај пензионера
1:43:15 Газиводе и непроверени наводи о сукобу Вучића и Вучевића
1:47:01 Медијски рат против студентске листе и опасност производње дронова
1:56:14 Кесић, Нова С и позив на новинарску солидарност

Напомена о сатници

У новом издању емисије „Прелиставање”, заједничког пројекта медијских кућа „Србин.инфо” и „Центар”, Дејан Петар Златановић и оснивач покрета „Сабор”, проф. др Душко Кузовић, отворили су више питања која се, по њиховој оцени, спајају у једну тему: може ли Србија из садашње политичке кризе изаћи само изборима или је неопходна дубља промена система, институција и јавног живота. Разговор је вођен уочи могућег расписивања избора и великог студентског пленума, у атмосфери појачаних спорења око састава и будућности студентско-народне листе.

Аутори емисије нису се ограничили на дневнополитичке вести. Од Вучићевог спортског подкаста и отказаног скупа у Новом Саду, преко опроштаја од генерала Ратка Младића, дошли су до питања изборних истраживања, контроле бирачких места, државног надзора над грађанима и положаја новинара. Иако су се у појединим оценама разликовали по нагласку, заједнички закључак био им је да промена једног човека није довољна ако преживе механизми политичке контроле, страха, корупције и медијске неслободе.

Уредничка напомена: Наводи о појединцима, тајним договорима, службама, прислушкивању, смрти чланова породице, изборним злоупотребама и инцидентима у државном врху представљају ставове, сумње или информације које су Златановић и Кузовић изнели у емисији. Они у овом чланку нису представљени као судски или независно потврђене чињенице. Свако ко је поменут има право да одговори на изнете тврдње.

Вучићев подкаст као слика кризе власти и медија

Златановић је емисију отворио освртом на спортски подкаст Александра Вучића са кошаркашким тренером Мирославом „Мутом” Николићем. По његовом мишљењу, појава председника државе у улози спортског коментатора, у тренутку дубоке политичке кризе, протеста, отказивања скупа у Новом Саду и неизвесности око избора, показује одсуство мере и покушај да се пажња јавности склони са суштинских проблема. Такав формат оценио је као знак да систем пуца, али је упозорио да само слабљење власти не гарантује бољи исход ако се не промени начин на који држава функционише.

Златановић се осврнуо и на тврдњу из подкаста да је покојни кошаркашки тренер Душко Вујошевић требало да буде гост, али да је био спречен болешћу. Он је изразио сумњу у ту верзију, подсећајући да је Вујошевић био јавни противник Вучићеве политике и да после смрти не може да потврди или демантује оно што му се приписује. За Златановића је тај детаљ пример ширег проблема: политичког присвајања људи, догађаја и симбола које Вучићева власт покушава накнадно да уклопи у сопствени наратив.

Кузовић је рекао да подкаст није гледао јер сматра да јавност већ превише времена посвећује Вучићу. Поставио је питање како један председник, који истовремено гостује на телевизијама, отвара објекте, држи конференције и састаје се са страним званичницима, уопште има времена за редовно снимање подкаста. Иронијом о „двојнику” желео је да истакне несразмеру између медијске свеприсутности председника и стварног обављања државних послова.

По Кузовићевој оцени, власт је најпре потчинила велики део телевизијског и штампаног простора, па је публика уточиште потражила на Јутјубу и другим интернет платформама. Отварање подкаста он зато тумачи као покушај да се политичка доминација прошири и на простор у који су се грађани склонили од контролисаних медија. Корене агресивног и увредљивог јавног говора видео је у политичкој школи Војислава Шешеља, оцењујући да су Шешељ, Томислав Николић и Вучић нанели дубоку штету политичкој култури и језику јавне расправе.

Опроштај од генерала Ратка Младића и питање државног односа

Велики део емисије посвећен је смрти генерала Ратка Младића и доласку његових посмртних остатака у Београд. Златановић је говорио о људима који су стајали поред пута и у тишини испраћали колону, оцењујући да је тај призор показао колико се осећање дела народа разликује од понашања државног врха. Подсетио је на раније изјаве некадашњег тужиоца за ратне злочине Бруна Векарића о улози тадашње власти у хапшењу Младића и оценио да је Вучић годинама настојао да своју политичку прошлост прилагоди тренутним потребама.

Златановић је поновио да се противио изручењу држављана Србије и српских официра страним судовима, без обзира на то да ли је реч о Слободану Милошевићу, Ратку Младићу или неком другом оптуженом. Његов став је да су, ако је постојала основа за кривичну одговорност, поступци морали да се воде пред домаћим судовима. Изручења је назвао националном срамотом, јер је држава, по његовом мишљењу, тиме показала да није способна или није вољна да сама суди својим грађанима.

Иако је навео да се раније није слагао са појединим Младићевим југословенским и официрским погледима, Златановић је оценио да је генерал имао пресудну улогу у одбрани српског народа западно од Дрине и опстанку Републике Српске. Због тога је сматрао да је заслужио државну сахрану и присуство највиших државних и црквених представника. Ћутање државног врха и очекивано одсуство патријарха и дела епископата означио је као срамотно и као одрицање од човека кога велики део народа доживљава као свог команданта и заштитника.

У емисији су пренети најављени термини комеморације, изложења ковчега и сахране. Златановић је објаснио да лично неће ићи на јавни испраћај, јер не жели да учествује у, како је рекао, медијском и безбедносном „циркусу”, нити да својим присуством привуче камере ка људима из дијаспоре који би због тога могли имати непријатности од стране својих државних органа, који по њему, нажалост, Ратка Младић сматрају за ратног зликовца, а не генерала, који је заштитио српски народ западно од Дрине од новог геноцида. Најавио је да ће гроб посетити касније, приватно, и позвао оне који поштују Младића да то учине мирно и достојанствено.

Златановић је посебно критиковао образложење да је Вучићев сусрет са председником Узбекистана био заказан месецима унапред. Позивајући се на раније јавне најаве путовања, изнео је уверење да је термин промењен како би председник избегао сахрану.

Неразјашњене сумње о смрти Ане Младић

Најосетљивији део разговора односио се на смрт Ане Младић, генералове ћерке. Златановић је подсетио на гласине које су деведесетих година кружиле у медицинским и безбедносним круговима: да њена смрт можда није била самоубиство, већ убиство повезано са тадашњим службама или криминалним структурама. Он је изричито нагласио да те наводе не може да потврди и представио их је као дугогодишњу, никада до краја разјашњену сумњу.

У том контексту поменуо је и могућу везу са сукобима генерала Младића и паравојних формација повезиваних са Жељком Ражнатовићем Арканом. Златановић је рекао да су те јединице учествовале у борбама, али је додао да су појединци из њиховог окружења, према његовом уверењу, обављали и „прљаве послове” за режим.

Кузовић је позвао гледаоце да размотре тренутак у којем је генералова ћерка страдала и питао да ли је циљ могао бити да се Младић у пресудној фази рата психички сломи или уклони са фронта. Пренео је сећања њених колега са Медицинског факултета, који су је описивали као тиху, скромну и вредну студенткињу и који, како је навео, нису веровали у званичну верзију. Питао је и зашто институције Србије и Републике Српске деценијама нису понудиле уверљив и коначан одговор.

Кузовић је ту тему проширио на општији образац притиска на политичаре, официре и јавне личности преко њихових породица. По његовој оцени, службе и криминалне структуре често покушавају да децу утицајних људи увуку у зависности, скандале или друге проблеме како би родитеље контролисале и одвукле им пажњу. Његова порука била је да јавност не прихвата механички сваку званичну верзију, већ да тражи доказе и одговоре, посебно када се породична трагедија касније користи у политичким и ратним тумачењима.

Избори, студентски пленум и борба за контролу листе

Другу велику целину емисије чинила је могућност да избори буду расписани у кратком року. Златановић је говорио о року до којег би, према тадашњим најавама, избори морали бити расписани да би се одржали крајем октобра, као и о пленуму на којем би студенти требало да разговарају о листи. Нагласио је да коначан састав не треба очекивати пре формалног расписивања избора, јер би прерано објављивање имена кандидатима оставило више времена да буду изложени притисцима, дискредитацији или куповини.

Истовремено, Златановић је упозорио на оно што назива покушајем бивших функционера Демократске странке и људи из пословно-политичких кругова да преузму утицај над студентском листом и самом ДС. Именовао је адвоката Зденка Томановића, бивше функционере Душана Петровића, Бојана Пајтића и Горана Јешића, као и људе које повезује са Мирославом Мишковићем и Братиславом Гашићем. Тврдио је да су њихови представници на састанку у Грчкој разматрали модел транзиције сличан црногорском — комбинацију дела студентске листе, опозиције, СПС-а и „здравог дела СНС-а”, уз подршку Запада.

Ове наводе Златановић је представио као своја сазнања и поновио да га нико од прозваних због њих није тужио. Изнео је и низ политичких и пословних примедаба на рачун поменутих актера, укључујући питања њихове имовине, односа са крупним капиталом и одговорности бивше власти за приватизације и задуживање странака. Посебно је критиковао покушај да се људи који су већ учествовали у власти сада представе као нова лица и спасиоци студентског покрета.

Златановић је истовремено одбацио идеју да критика појединих актера аутоматски значи напад на студенте. Направио је разлику између режимских медија, који студенте нападају да би их уништили, и јавне расправе чији је циљ да покрет на време препозна и уклони слабости. По његовом мишљењу, највећи ризик је да у листу буду уграђени људи који би после избора сачували кључне механизме старог система, а затим разочарали грађане који су очекивали стварну промену.

Као позитиван пример навео је професорку Биљану Стојковић. Иако се са њом идеолошки не слаже о низу националних и спољнополитичких питања, похвалио је њену доследност и храброст у одбрани студената. Закључио је да је за заједничку борбу важнија јасна морална граница од формалне поделе на левицу и десницу: доследан идеолошки противник, по његовом суду, прихватљивији је од наводног националисте који издаје сопствене принципе.

Кузовић: Избори нису довољни ако систем остане исти

Кузовић је оценио да Вучић непрекидно води изборну кампању и да проблеме не решава, већ их одлаже и прикрива новим медијским догађајима. По његовом мишљењу, власт више не може да добије поштене изборе и зато мора да рачуна на неуређен бирачки списак, медијску неравноправност, притиске и расипање опозиционих гласова. Као илустрацију пада подршке навео је, по њему, слаб одзив на скуп у Ужицу и отказивање скупа у Новом Саду.

Он је упозорио да грађани не треба да чекају Русију, Доналда Трампа, Европску унију или било ког домаћег вођу да реши њихове проблеме. Његова теза је да се Србија може ослободити само колективним деловањем људи који су спремни да преузму одговорност у својој улици, граду и професији. Поруку је сажео реченицом да „пут до слободног Призрена најпре води преко слободног Београда”.

Кузовић је објаснио и зашто не верује у модел једног спасоносног лидера. У систему који, по његовој оцени, располаже службама, криминалним групама, медијима и финансијским притисцима, истакнути појединац може бити уклоњен или дискредитован за неколико дана. Зато је позвао грађане да политичку борбу не посматрају као ријалити у којем чекају следећег јунака, већ као питање сопственог опстанка.

И он је говорио о настојањима да се студентска листа ослаби. Навео је три механизма: непрестано лицитирање датумом избора, пласирање имена наводних кандидата који изазивају отпор у јавности и убацивање компромитованих људи под изговором да су дугогодишњи противници власти. Према Кузовићевом тумачењу, режимски и поједини интернет медији намерно производе конфузију, рачунајући на умор грађана који немају времена да сваку информацију проверавају.

Преглед кључних ставова двојице аутора

Тема	Дејан Петар Златановић	Проф. др Душко Кузовић
Вучићев подкаст	Покушај скретања пажње са политичке кризе и знак слабљења система	Продор власти на Јутјуб после освајања традиционалних медија
Ратко Младић	Заслужио државни испраћај; изручење Хагу било је национална срамота	Држава није заштитила генерала и његову породицу нити разјаснила трагедију
Студентска листа	Подржати је, али спречити преузимање од старих политичко-пословних структура	Не дозволити медијским манипулацијама и „убацивању” имена да сломе поверење
Избори	Кључни су контролори, излазност и одбрана резултата на дан гласања	Сам изборни дан није довољан без ширег самоорганизовања грађана
„Пегаз”	Скандал који је превазишао границе Србије и ослабио међународну позицију власти	Употреба сајбер-оружја доказује да институције штите режим, а не грађане
Економија и држава	Инфлација и недостатак новца смањују способност власти да купује лојалност	Пренадуван апарат и задуживање гуше производњу и подстичу исељавање
Медији	Потребна је професионална солидарност и заједничка одбрана права новинара	Контролисани медији и сензационализам претварају борбу за опстанак у ријалити
Дронови за Украјину	Производња у Србији може земљу учинити учесником и метом у рату	Спољни послови власти угрожавају безбедност грађана и државни суверенитет

„Пегаз” и тврдње студената о шпијунирању телефона

Златановић је посебну пажњу посветио конференцији студената који су саопштили да је на њиховим телефонима откривен шпијунски софтвер „Пегаз”. Нагласио је да су, према њиховим речима, добили упозорења компаније „Епл” и да су техничке налазе представили јавности. За њега је пресудно то што су причу пренели велики светски медији, јер је питање надзора над студентима тиме престало да буде само унутрашња политичка тема.

По Златановићевом тумачењу, власт је овим случајем можда прешла границу коју ни њени спољни покровитељи не могу лако да занемаре. Поређењем са афером „Вотергејт” желео је да покаже да злоупотреба државног апарата ради политичког надзора може постати важнија од самог садржаја прислушкиваних разговора. Оценио је да би тај скандал могао додатно да ограничи политички рок трајања Вучића и смањи спремност страних партнера да га безусловно подржавају.

Златановић је изнео и бојазан да власт планира контролисану завршницу: да распише изборе, прогласи победу чак и ако је резултат споран, купи део домаће и међународне подршке, формира привремену владу до председничких избора и Експа, а затим покуша да избегне одговорност. То је представио као своју политичку процену, наглашавајући да грађани зато морају унапред да припреме контролоре и механизме за одбрану изборне воље.

Кузовић је подсетио да се „Пегаз” званично третира као сајбер-оружје и питао у чему је суштинска разлика између напада ватреним оружјем и незаконитог продора у нечији телефон помоћу таквог система. Испричао је да је после привођења на информативни разговор пре две године дао свој телефон на стручни преглед и да су на њему, како је рекао, пронађени забрињавајући трагови. Сматра да тај случај тада није добио пажњу јер није припадао ниједном страном или домаћем центру моћи.

За Кузовића, студентско откриће није политички „сахранило” само Вучића већ и полицију, БИА, тужилаштво и судство, пошто ниједна од тих институција није одмах понудила јасан одговор. Позвао се на члан 2, став 2 Устава Србије, према којем сувереност потиче од грађана, и закључио да институције које штите режим уместо државе губе јавни легитимитет. Ироничним поређењем са поквареним хлебом и непруженом услугом питао је зашто грађани плаћају систем од којег не добијају законску заштиту.

Анкете, расипање гласова и одбрана изборног резултата

Златановић је анализирао истраживање агенције „Фактор плус”, у којем је, према подацима прочитаним у емисији, листа СНС-а имала 47 одсто, студентска листа 31,5, СПС 4,9, а више опозиционих листа резултат око или испод изборног прага. Он је оспорио веродостојност такве пројекције, наводећи ранија одступања агенције и њену, по њему, финансијску зависност од државе и компанија које послују са државом. Заложио се за забрану објављивања предизборних анкета три или четири недеље пре гласања, јер сматра да оне обликују, а не само мере расположење бирача.

Његова теза је да Вучићу одговара велики број листа које неће прећи цензус. У том сценарију, значајан проценат „расутих” гласова накнадно би повећао број мандата најјаче листе. Златановић је оценио и да власт пред изборе настоји да разједини десницу, док слабије леве странке подстиче на уједињавање, како би контролисала ко ће прећи праг и каква ће бити структура будуће скупштине.

По његовој процени, између 24 и 28 одсто грађана још не зна да ли ће гласати или за кога ће се определити, па ће исход зависити од излазности и одлука донетих на сам дан избора. Уверен је да је већина друштва против власти када би избори били поштени, али упозорава на неуређене спискове, могуће злоупотребе гласања у Републици Српској и Црној Гори, као и на ризик да гласачко право добију или буду злоупотребљени људи чији је статус споран. Све те тврдње изнео је као политичка упозорења која захтевају проверу и контролу.

Златановић је похвалио студенте због, како је рекао, озбиљне обуке контролора широм Србије, посебно у Београду. Његов закључак је да се власт први пут суочава са политичком опцијом способном да покрије готово сва бирачка места и обезбеди подршку људима који чувају кутије и записнике. Ипак, упозорио је да би Вучић, чак и после пораза, могао да прогласи победу и да кроз дуге судске поступке исцрпљује протест, па је као примере поменуо спорне локалне процесе у Нишу и Зајечару.

Инфлација, дугови и слабљење механизма куповине лојалности

Златановић сматра да је инфлација постала један од највећих политичких проблема власти. Раст трошкова живота, по његовој оцени, значи да више нису довољне плате, привилегије и коруптивне погодбе којима је раније купована лојалност делова полиције, администрације и локалних структура. Упитао је припаднике система да ли заиста верују да Вучић у наредних пет година може да им обезбеди приходе и заштиту на коју су навикли.

Он је оценио да председник у кампањи више нема велике фабрике и инвестиције које може уверљиво да најави, па говори о локалним путевима, бандерама, канализацији и спорту. Велике корпорације, по његовом мишљењу, постају опрезније јер нису сигурне да ће будућа власт наставити субвенције или прикривати евентуалну корупцију. Отказивање скупа у Новом Саду тумачио је и као последицу недостатка новца и људи потребних за одбрану власти на терену.

Кузовић је ову тему поставио шире. По његовој оцени, власт је уништавала приватну привреду, ширила администрацију на основу партијске лојалности и задуживала земљу за пројекте чија је цена вишеструко увећавана. Систем је грађанима остављао избор између исељавања, прикључивања државном апарату и економске зависности од режима, док је производни део друштва постајао све мањи и оптерећенији.

Кузовић је тврдио да власт посебно привилегује професије које тешко могу да напусте земљу и чији положај зависи од домаћих институција. Питао је да ли је праведно да поједини правосудни функционери имају далеко већа примања од лекара, инжењера и људи који непосредно стварају нову вредност, ако истовремено правни поредак не штити грађане. Његова теза није била усмерена против сваког запосленог у тим професијама, већ против модела у којем материјалне привилегије обезбеђују институционално ћутање.

У том контексту Кузовић је поменуо и писма која је Вучић слао пензионерима, подсећајући их на новчане помоћи и обећани раст пензија. Оценио је да нормална пензија треба да износи најмање 70 одсто просечне плате и да одговорност за пражњење пензионог фонда и прекомерно задуживање не сносе пензионери. По њему, једнократне исплате не могу да надокнаде дугорочно урушавање куповне моћи и социјалне сигурности.

Шта су аутори означили као главне ризике и одговоре

Ризик или проблем	Како је описан у емисији	Предложени одговор
Преузимање студентске листе	Утицај старих странака, крупног капитала и људи блиских систему	Јавна провера кандидата, плебисцитарна подршка листи и одбрана њене самосталности
Изборна крађа	Неуређени спискови, гласови испод цензуса, притисци и спорни записници	Обучени контролори на сваком месту и брза, организована одбрана резултата
Институционални надзор	Наводи о употреби „Пегаза” против студената и критичара	Независна истрага, одговорност служби и враћање институција грађанима
Медијска манипулација	Контролисане телевизије, лажна имена на листи и сензационализам	Провера извора, професионална солидарност и јачање независних медија
Економско исцрпљивање	Инфлација, дугови, пренадуван апарат и субвенционисани послови	Заштита производње, транспарентност уговора и једнак правни поредак
Производња дронова	Могуће снабдевање Украјине из погона у Србији и ризик од одмазде	Објављивање уговора и прекид послова који Србију увлаче у рат
Исељавање младих	Одлазак стручних људи користи и режиму и земљама које добијају радну снагу	Самоорганизовање и стварање услова да млади могу да живе и раде у Србији
Угрожавање Срба на КиМ	Рушење капеле и српских кућа уз ћутање Београда	Повезивање борбе за КиМ са ослобађањем институција у Београду

Наводи о Вучевићу и распадању система изнутра

Пред крај емисије Златановић је пренео информацију добијену од извора кога је назвао Тоша. Према том непровереном наводу, на састанку у Вучићевом кабинету разговарало се о политичкој ситуацији у Новом Саду, а Милош Вучевић је уверавао присутне да је град под контролом и да ће најављени скуп бити успешан. Извор је, како је рекао Златановић, тврдио да се Вучић због таквог улепшавања стварности разбеснео, ошамарио Вучевића и избацио га из просторије.

Златановић је више пута нагласио условност те приче — „ако је истина” — али је оценио да се она уклапа у шири утисак да је председник тек обиласком Србије схватио колико су га локални функционери лагали о расположењу грађана. По његовом мишљењу, Вучић је знао за корупцију у сопственом систему и сам у њој учествовао, али није разумео колико су поједини сарадници постали богати, самостални и неспособни да га заштите када се суочио са незадовољством народа. Управо та комбинација корупције, лажних извештаја и пада лојалности, сматра Златановић, изазива панику у врху власти.

Кузовић је додао да режим покушава да „окрњи” народну и студентску страну сталним психолошким операцијама. Посебно је упозорио на аналитичаре који свакодневно наводно знају више о студентској листи од самих студената и који на њу намерно стављају имена непопуларна код већег дела јавности. Сврха је, по његовом тумачењу, да грађанин изгуби поверење пре него што је званична листа уопште представљена.

Дронови, Украјина и страх да Србија постаје мета

Златановић се вратио и на питање најављене производње дронова у Србији у сарадњи са израелским партнерима. Позивајући се на пожар у фабрици у Пољској која је, како је наведено у емисији, производила беспилотне летелице за Украјину, упозорио је да Русија објекте из којих се снабдева украјинска војска може сматрати легитимним метама. Из тога је извео закључак да фабрика код Београда не би представљала само економски пројекат, већ безбедносни ризик за раднике и становништво.

Његов став је да власт таквим пословима Србију увлачи у рат без јавне расправе и без јасног одговора коме ће произведено оружје бити испоручивано. Затражио је транспарентност уговора, власничке структуре и крајњих корисника. Иако је говорио о могућности руске одмазде, није изнео доказ да је било који погон у Србији означен као конкретна мета; реч је о његовој процени ризика на основу ширег ратног контекста.

Током разговора стигла је и информација да албанске сепаратистичке власти на Газиводама руше капелу Свете Тројице и преостале српске куће. Златановић је ту вест повезао са последицама Вучићеве политике према Косову и Метохији, саставном делу Србије који се налази под окупацијом албанских сепаратиста, и оценио да ћутање дела грађанске јавности о насиљу над тамошњим Србима на крају омогућава да се исти модел безакоња пренесе у Београд и Нови Сад. Заједничка порука аутора била је да се одбрана Косова и Метохије не може одвојити од борбе за слободне институције у централној Србији.

Као још један знак политичке дефанзиве, Златановић је навео Вучићеву поруку да би промена власти грађане наводно приморала да иду на концерте Марка Перковића Томпсона и узвикују усташке покличе. Одговорио је да су се у јавности већ појавили снимци деце појединих функционера СНС-а на таквим концертима, док се обични грађани Србије, како је рекао, таквог понашања гнушају. Оценио је да власт, пошто више нема убедљив развојни резултат који може да понуди, покушава да бираче задржи претњама и страхом од противника.

Од случаја Кесић до позива на новинарску солидарност

У завршници емисије Златановић се осврнуо на престанак емитовања емисије Зорана Кесића на телевизији Нова С. Нагласио је да због тога не ликује, иако Кесић и део грађански оријентисаних медија нису показивали солидарност када су „Србин.инфо”, његови сарадници и други алтернативни новинари били изложени притисцима и хапшењима. Пожелео им је добродошлицу на Јутјуб, али не као подсмех, већ као упозорење да медијска репресија пре или касније стиже до свих.

Златановић је позвао новинаре окупљене у УНС-у, НУНС-у и оне који нису чланови удружења да разговарају о минималном заједничком интересу. По његовом мишљењу, идеолошке разлике не морају да нестану, али новинари морају заједно да бране право на рад, егзистенцију, синдикално организовање и слободу од политичких и корпоративних притисака. Оно што се данас дешава једној редакцији, сутра се може догодити свакој другој.

Тај позив проширио је и на друге професије. Као што новинари морају да штите новинаре, тако би архитекте, инжењери, грађевинци, лекари и радници требало да бране професионалне стандарде и права својих колега. Кузовићева теза да одлазак стручних људи истовремено одговара домаћем режиму и богатим земљама које добијају већ образовану радну снагу уклопила се у закључак да Србија највише губи када грађани одустану од борбе за сопствену државу.

Завршна порука: народна листа, али без новог старатеља

Златановић је јасно позвао на подршку студентско-народној листи, наглашавајући да је она већ прерасла оквир универзитета јер се побуни придружио велики део народа. Истовремено је молио гледаоце да не клону ако пленум, избори или нека кадровска одлука не испуне сва очекивања. Политичка борба, по њему, не сме зависити од једног датума, једног имена или једне листе, јер власт рачуна управо на брзо разочарање и повратак грађана приватном животу.

Кузовић је завршио позивом људима да престану да траже вођу и да сами доносе одлуке. Упозорио је да су све кључне приче већ испричане и да ново откриће само по себи неће променити земљу ако грађани остану пасивни. „Лопта је у вашем делу терена”, поручио је, представљајући политичку борбу не као избор између телевизијских личности, већ као одлуку да ли ће човек бранити своју породицу, професију, град и државу.

Заједничка нит овог „Прелиставања” јесте неповерење према свакој промени која би заменила врх власти, а задржала исте посреднике, медијске механизме, тајне договоре и економске интересе. Златановић и Кузовић зато траже истовремено јединство и будност: јединство људи који желе смену система, али и будност према онима који би народну енергију употребили за повратак старих структура. Њихова порука је да Србија не сме да добије новог старатеља уместо слободних институција.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић