YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00 Увод: Интервју прелази у отворену дебату
01:04 Одложен Вучићев скуп, прислушкивање студената и избори
02:56 Да ли стране силе имају право да утичу на Србију
08:17 Како мала држава брани интересе и гради унутрашњи договор
17:58 ЕУ и НАТО: Државни интерес, бомбардовање и национални инат
25:43 НВО, страни новац и Вук и Доситеј као два модела развоја
38:17 Костић брани Вукову реформу и критикује српски павиљон у Венецији
48:29 Паразитска елита, дијаспора, плагијати и Синиша Мали
55:47 Народни дух, студенти, идентитет и самопоштовање
01:05:05 Нација, народност, гастарбајтери и прихватање туђих вредности
01:15:22 Могу ли избори променити Србију и зашто је лустрација ризична
01:30:03 Добротвори САНУ, донације и завршна порука

Интервју је од почетка био замишљен као нешто између класичног новинарског разговора и отворене дебате. Златановић је најавио да неће само постављати питања, већ ће на поједине одговоре узвраћати сопственим аргументима, како би се јасније видело где се ставови двојице саговорника поклапају, а где разилазе. Тако је током више од сат и по времена отворен широк круг тема: од односа Србије према великим силама и суседима, преко Европске уније и НАТО-а, до Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, студентског покрета, плагијата, лустрације, ратних профитера и културе добротворства.

Ненад Костић је доктор хемијских наука и професор који је каријеру провео на америчким универзитетима, а САНУ га на свом званичном сајту води као члана ван радног састава Одељења хемијских и биолошких наука. Он себе у јавним наступима назива „академиком у оставци”. У овом разговору наступио је као заговорник космополитизма, владавине права и отвореног друштва, али и као оштар критичар режима Александра Вучића, домаћег конформизма, корупције и пропадања институција.

Одложени скуп у Новом Саду и питање страног утицаја

Повод за први део разговора биле су актуелне вести од 2. септембра: одлагање најављеног скупа Александра Вучића и СНС-а у Новом Саду, тврдње студената да су били прислушкивани софтвером доступним државним органима и незванична информација јавног сервиса о датуму ванредних парламентарних избора. РТС је заиста објавио да би избори највероватније могли бити одржани 25. октобра, уз напомену да се тек очекује њихово формално расписивање.

Златановић је поставио питање шта је навело Вучића да одложи новосадски скуп: страх да власт неће имати довољно организованих присталица за сукоб са далеко бројнијим грађанима или притисак председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен пред њен долазак у Београд. Његова кључна дилема била је да ли је прихватљиво да страни званичник одређује шта ће се радити у Србији чак и када би последица тог мешања била спречавање насиља.

Костић је одговорио да државе неминовно утичу једна на другу и да свака влада поступа у складу са интересима своје земље или савеза. Као амерички држављанин, рекао је да је раније полушаљиво предлагао да народи на чији живот америчка политика снажно утиче добију бар делимично право гласа на изборима у САД. Навео је пример Ирака и идеју да би глас његових грађана могао вредети десет одсто гласа америчког бирача, управо зато што одлуке Вашингтона имају последице далеко изван америчких граница.

Према Костићевом ставу, ако Европској унији не одговарају нереди у Србији јер жели мир и статус кво, она има право да своје захтеве изнесе српским властима. Вучића је током емисије погрдно називао „Курјачићем”, док је врх ЕУ и НАТО-а, позивајући се на оцену једног данског мировног активисте, описао појмом „какистократија” — владавина најгорих. Нагласио је да нема илузију да Урсула фон дер Лајен или било који страни лидер делује у интересу Србије: они раде за своје државе, а трагедија Србије је, по њему, што њено руководство не ради у интересу сопствене земље.

„Јаки раде шта хоће, мали шта морају”

Костић је подсетио да се судбина Балкана вековима обликовала под утицајем великих сила. Србија је у XИX веку лавирала између Аустрије, Османског царства и Русије, а смена Обреновића и Карађорђевића често је пратила промену доминантног страног утицаја. Зато је, по њему, неуверљива реторика власти да Србији „неће командовати страни амбасадори”. Када Ана Брнабић тврди да Вучић странцима „све саспе у лице”, Костић каже да то разуме као знак да је стварност управо супротна.

Изнео је и сопствену спекулацију да велике силе могу ограничавати Вучићев маневарски простор подацима из заплењене Скy комуникације. Костић је тврдио да у тој преписци постоје подаци о криминалу, дроги и трговини који се односе на људе из власти и њихово окружење. Ово је Костићева тврдња изнета у интервјуу; он у емисији није приложио документа која би је доказала, па суд о њеној утемељености остаје читаоцима и надлежним институцијама.

На питање како би се понашао да одлучује о судбини Србије, Костић је иронично рекао да не жели да буде државник и да би му прва реакција била да се „убије” ако би се нашао на таквом положају. Потом је озбиљно објаснио да мала држава мора реално процењивати где се њени интереси поклапају или сударају са интересима већих сила. Позвао се на Тукидида и реалистичко начело међународне политике: „Јаки поступају како хоће, а мали како морају.”

Његов први задатак био би, како је рекао, да развије добру сарадњу са другим државама, посебно са суседима, и да придобије подршку и симпатије околних народа. Оценио је да је власт, упркос реторици о „српском свету”, удаљила део Срба у Хрватској, док Србе на Косову и Метохији користи за пропагандне пароле, а у стварности их је, према његовим речима, „отписала”. Костић је затим говорио о потреби сарадње са Хрватском, Албанијом и властима у Приштини на Косову и Метохији — окупираној јужној српској покрајини коју је он у том делу разговора назвао „Косовом” — како би се поправио положај Срба који тамо живе. Његова оцена је да од свађа, вређања и пркоса државног врха највећу штету имају управо Срби ван централне Србије.

Златановић: Договор унутар Србије мора претходити наступу према свету

Златановић је на то узвратио да код грађанско-демократске опције уочава склоност да најпре говори о односима са иностранством, а да недовољно истиче неопходност унутрашњег договора. Његов став је да Србија прво мора пронаћи најмањи заједнички именитељ међу људима различитих идеологија: границу до које могу заједно да бране државне и националне интересе без позивања треће силе да решава њихове домаће спорове.

Он је оценио да ни један човек, ни једна странка, па ни једна идеолошка страна не може сама одбранити укупне интересе државе. Као услов отпора колонијалним утицајима навео је унутрашњи консензус: друштво мора договорити шта је заједничко и шта се у односу према иностранству не сме доводити у питање, без обзира на поделе у домаћој политици.

Костић се са основом тог става сложио. Рекао је да државник достојан тог имена мора прво уређивати сопствено друштво, јер у границама суверене земље има највећа овлашћења и одговорност. Као користан пример навео је америчко начело да партијске и идеолошке разлике престају „на обали океана”, односно да држава према спољном свету наступа јединствено. Србија је, према њему, толико неуређена да се њени унутрашњи сукоби непрестано преливају у спољну политику.

Упозорио је, међутим, да велике империје нису модел за малу Србију и да географија трајније одређује међународни положај државе него њен тренутни режим. Као пример је навео социјалистичку Југославију, која је унутар земље била репресивна, али је водила, по његовој оцени, успешну политику мирољубиве коегзистенције. Исто тако је Кину и Иран описао као унутрашње репресивне државе које су у међународним односима углавном уздржане, а Русију после распада СССР-а као земљу која је до скоро водила кооперативнију политику од Совјетског Савеза. Говорећи о Ирану, Костић је изнео оцену да та држава није напала никога два века, а да су је сада напале Америка и Израел.

ЕУ, НАТО и сукоб рационалног интереса са историјским искуством

На директно питање да ли Србија треба да уђе у Европску унију и НАТО, Костић је направио разлику између осећања обичног грађанина и одговорности државника. Грађанин, каже, има право да после бомбардовања 1999. одбаци НАТО једном емотивном реченицом. Подсетио је да је у Америци јавно протестовао против бомбардовања — на телевизији, радију, у школама, црквама и на универзитету. Државник, међутим, не сме одлуку заснивати само на повреди и инату, већ мора израчунати шта држава и народ добијају, а шта губе.

Костић је упитао зашто су готово све државе у окружењу приступиле НАТО-у или томе тежиле и да ли је могуће да су „сви они луди, а само ми паметни”. По њему, инат се у Србији сувише често представља као принципијелност. Као историјски пример прагматичног помирења навео је Француску и Немачку: после три рата између 1870. и 1945. оне су већ тринаест година након Другог светског рата изградиле сарадњу из које су настале Европска заједница за угаљ и челик, потом Европска заједница и данашња ЕУ.

Његов јасан став је да жели да грађани Србије живе у систему владавине права, а такве системе претежно препознаје у земљама Европске уније. Као практичан показатељ навео је правац емиграције: људи из Србије одлазе у средњу, западну и северну Европу, Северну Америку и Аустралију, чиме сопственим животним избором показују у каквом уређењу желе да живе.

Златановић је узвратио да та слика није потпуна. Позвао се на чињеницу да политичке елите понекад доносе стратешке одлуке супротно вољи становништва, наводећи улазак Црне Горе у НАТО без референдума и македонско искуство са референдумом и накнадном парламентарном одлуком. Његов став је да значајан део грађана не одбацује Запад због неспособности да се такмичи, већ зато што страхује да би чланство у западним структурама могло значити преумљење, губљење културног идентитета и прекид историјских, духовних и културних веза са Русијом.

Два погледа на Исток, Запад и самопоуздање грађана

Костић је пренео мишљење адвоката Срђе Поповића да у Србији дуго постоје два главна политичка табора: русофилски, окренут Истоку, и прозападни, окренут Европи. Према Поповићевом тумачењу које је Костић цитирао, људи који верују да могу успети у отвореном и такмичарском друштву више теже Западу, док они који желе сигурност, државну бригу и мање ризика више нагињу Истоку. Костић је нагласио да то није представио као сопствену научну пресуду, већ као Поповићево мишљење.

Златановић је ту поделу оценио као претерано поједностављену. Рекао је да би се истом логиком могло тврдити да део прозападног сектора живи од страних пројеката, спољног новца и увозничких интереса, док део људи окренутих Русији жели да сачува оно што сматра својим. За њега није спорно преузимање добрих знања и институција са било које стране, већ услов да Србија због тога не изгуби сопствену историјску и културну основу.

Питање	Ненад Костић	Дејан Петар Златановић
Страни утицај	Неизбежан је; задатак државника је да га мери интересом земље.	Унутрашњи договор мора претходити ослањању на трећу силу.
ЕУ и НАТО	Одлуку треба заснивати на добити и губитку, не само на емоцији и инату; ЕУ везује за владавину права.	Упозорава на одлуке елита против воље народа и могући губитак идентитета и суверености.
Западна средства и НВО	Страно финансирање није само по себи зло; важно је шта се тим новцем ради.	Део пројектног сектора види као средство страног утицаја, привилегија и културног преумљења.
Идентитет	Променљива самосвест и лично осећање припадности; није фиксиран пореклом.	Разликује политичку нацију од дубље и спорије народности, језика, памћења и начина мишљења.
Студенти	Најродољубивији део друштва јер ризикује ради општег добра.	Пример органског усвајања светског знања ради обнове сопствене државе.
Промена власти	Очекује напредак, али не нагли преображај; сумња у способност система за поштену лустрацију.	Упозорава да некажњена неправда нагомилава бес и може довести до накнадне, изопачене одмазде.

Невладине организације: користан пренос знања или систем зависности

Костић је испричао да је за модел опстанка кроз оснивање невладиних организација први пут чуо од своје некадашње докторанткиње Тијане Жарковић, ћерке једног од оснивача недељника „Време”. Како је пренео њено објашњење, људи оснују организацију, укључе се у неки пројекат, „нешто радуцкају” и добијају новац. Признао је да је то у Србији вероватно честа појава, али је одбио закључак да је свако страно финансирање по дефиницији штетно.

Његов аргумент је да је Србија велики део културног, просветног и научног напретка примала из развијенијих средина. Подсетио је на Доситеја Обрадовића, који је путовао Европом и доносио идеје, и Вука Караџића, који је најважнији део рада обављао из Беча. Као космополита, Костић жели да Срби примају утицаје од других и истовремено утичу на друге народе. Венецијанско бијенале, на коме се сусрећу уметници из стотинак земаља, навео је као пример плодне међународне размене.

Признао је да свака интеграција и реформа доносе и губитке. Португалци, Шпанци и Грци страховали су за свој идентитет приликом уласка у ЕУ; Болоњска реформа је нешто одузела старом универзитетском моделу; Вукова језичка реформа прекинула је непосредну разумљивост дела старије књижевности. Ипак, Костић сматра да се мора гледати цео биланс: Вуковом реформом добијени су модерна писменост, Бранко Радичевић и језичка основа на којој је стварана новија књижевност. По њему, није разумно оплакивати само изгубљено, а занемарити оно што је добијено.

Вук или Доситеј: срж спора о органској модернизацији

Златановић је управо у разлици између Доситеја и Вука видео суштину расправе. Доситеј је, по његовом тумачењу, самоиницијативно отишао у Европу, стекао знања и вратио се да их угради у сопствено друштво. Није дошао као извршилац спољног пројекта, већ као човек кога је домаћа средина позвала да цивилизацијске тековине прилагоди српском историјском развоју. Зато његов рад, иако просветитељски и модеран, није произвео раскид са српским идентитетом.

Вуков пут Златановић види другачије. Истакао је улогу Јернеја Копитара, цензора и чиновника Хабзбуршке монархије за јужнословенске књиге, и шири интерес Беча да културном политиком утиче на Јужне Словене после очекиваног слабљења Османског царства. По његовом ставу, Вукова реформа није спорна због сакупљања народног језика и књижевности, већ зато што је постала део геополитичког пројекта који је Србе и Бугаре културно удаљавао и припремао за раздвојене политичке путеве.

Златановић је нагласио да није против утицаја Европе, Русије или било које друге културе. Његов критеријум је органски континуитет: преузето знање треба да ојача друштво, а не да га колонизује, претвори у вазала или натера да заборави шта је било. Указао је да су бројни образовани Срби из Хабзбуршке монархије већ били способни да модернизују Кнежевину Србију и да би се слична језичка и културна реформа вероватно појавила и изнутра, без спољног управљања.

Костић је одговорио да је Копитар био образован словеначки лингвиста, љубитељ словенских култура и драгоцен Вуков сарадник, можда достојан и статуса коаутора речника из 1818. године. Потврдио је да је Вук био финансиран и подржан из бечког круга, али је одбацио представу да је сваки „пројекат” подмукла субверзија. За њега су такви процеси израз додира цивилизација: понешто се губи, али отвореност често ствара квалитетнију и виталнију националну културу.

Модел развоја	Основна одлика	Ризик или добит према саговорницима
Доситејев модел	Појединац сам стиче светско знање и прилагођава га потребама свог народа.	Златановић га види као органски и пожељан пут; Костић као пример корисног међународног утицаја.
Вуков модел	Реформа настаје уз снажну помоћ и финансирање спољног културног центра.	Златановић упозорава на геополитичко преумљење; Костић истиче добит за језик, писменост и књижевност.
Пројектна модернизација	Промене се подстичу страним фондовима, организацијама и институционалним условима.	Може донети знање и владавину права, али и зависност, привилегије и губитак самосталног правца.
Студентски модел	Генерација отворена свету користи доступно знање да поправи сопствено друштво.	Оба саговорника у студентима виде наду и пример развоја који не захтева бекство од сопствене средине.

Костић о српском павиљону у Венецији: „То је брука”

Костић је као негативан пример државне културне политике навео наступ Србије на 61. Венецијанском бијеналу. Србију 2026. представља Предраг Пеђа Ђаковић пројектом „Преко Голготе до Васкрса”, што потврђује и званична страница Бијенала. Костић је тврдио да за Ђаковића пре избора нису чули бројни домаћи уметници и професори, да је уметник добио државно признање од Вучића и да је његов избор израз политичког укуса власти, а не најбоље процене струке.

Изложбу је оценио као безидејну и немаштовиту, док му је истицање државне заставе испред павиљона деловало нападно и неприкладно у простору у коме се национална култура доказује квалитетом уметности. Посебно је критиковао пратећи материјал са фотографијама српских жртава геноцида у Независној Држави Хрватској, Јасеновца, херцеговачких јама и страдања на Козари. Није негирао жртве, већ је поставио питање да ли је светска изложба савремене уметности право место и начин да се национални идентитет представи превасходно кроз најстрашније историјске патње.

Поредећи српски павиљон са заједничким наступима Чеха и Словака, као и Скандинаваца, Костић је закључио да се родољубље не доказује махањем заставом и политичким памфлетом, већ стваралачким делом које може да разговара са светом. Његова коначна оцена била је: „Ја мислим да је то брука.” Ово поглавље верно преноси Костићев лични и стручни суд о изложби; читаоцима и стручној јавности остаје да оцене његове аргументе и саму поставку.

Паразитска елита и људи који су Србију просвећивали из иностранства

Златановић је одговорио да је управо актуелна власт пример елите коју спољни центри подржавају, а која затим домаћу културу користи за сопствену моћ. Поновио је да Србија мора препознати оно што је у њеном развоју органско, послати људе у свет да уче и омогућити им да се врате, али без претварања образовања у средство за привилегије, корупцију и служење туђим интересима.

Позвао се на Арчибалда Рајса и његову критику дела српске интелигенције која је знање користила као карту за положај и личну корист, а не за врлину и изградњу институција. Према Златановићу, најзначајније српске научнике често је најпре препознавао свет, док су код куће остајали у запећку јер је политички утицајна постајала паразитска интелектуална елита.

Костић се са тим делом сложио и подсетио да су културни токови у Србију снажно долазили преко Војводине. Навео је Матицу српску и задужбину Саве Текелије, основану да школује даровиту сиромашну децу у Пешти, као пример родољубивог добротворства. Подсетио је и на генерацију српских студената школованих у Француској и Швајцарској после Првог светског рата, која се враћала јер је Србија тада имала углед и будила осећање припадности.

Плагијати, Синиша Мали и „култура незамерања”

Као савремени пример корисног деловања дијаспоре, Костић је навео откривање плагираних доктората. Тврдио је да је Универзитет у Београду у једном десетогодишњем периоду доделио десет пута више доктората него у упоредивом раздобљу неколико деценија раније, што не види као доказ наглог научног процвата, већ као знак урушавања критеријума.

Посебно је поменуо професора Рашу Карапанџу и друге научнике из иностранства који су анализирали докторат Синише Малог. Костић је рекао да је Мали „гротескно плагирао” докторски рад и да су матични факултет и етичка тела годинама развлачили очигледан случај. Према његовој оцени, проблем није био недостатак знања у Србији, већ „култура незамерања”: људи су видели шта се догодило, али су ћутали, док су исељеници, оснажени професионалним окружењем у ком живе, били спремни да истрају.

Костић је своје искуство емиграције описао веома лично. Србију је напустио 1978. као двадесетпетогодишњак и на америчком универзитету за неколико месеци упознао више људи који су му импоновали него током много година у завичају. Америчке колеге и грађани прихватили су стране студенте и помагали им. Зато је питао зашто у Србији толико људи пристаје да сарађује са, како је рекао, „окупационим режимом”, да се понижава за ситан новац, улази у аутобусе, маше заставама и кличе властима.

Његов закључак је да се у Србији систематски убија добар народни дух. Улизиштво, полтронство, кукавичлук, масовно лагање и примање и давање мита не смеју се прогласити националним особинама које треба чувати. Костић подржава утицај са било које стране ако тај утицај помаже да се такве појаве искорене.

Студенти као органски спој светског знања и домаће одговорности

Златановић је оценио да човек без унутрашњег упоришта и јасног идентитета постаје лак плен манипулације. Његова бојазан је да се модернизација у Србији сувише често нуди под условом: да би прихватио ново, човек мора заборавити оно што је био. Такав захтев производи отпор не само туђем наметању већ и модерности као таквој, јер људи стичу утисак да развој подразумева одрицање од најквалитетнијег дела сопственог наслеђа.

Као супротан пример навео је студенте. Данашња генерација је путовала, одрастала уз интернет и има приступ светском знању какав претходне генерације нису могле ни замислити. Ипак, студенти то знање не користе да побегну од Србије, већ да у њој обнове државу и друштво. Златановић је ту видео савремени „доситејевски” модел: органско прихватање онога што је у свету боље без одбацивања сопствене средине. Посебно је указао на парадокс да обнову друштва не воде професори и установљене интелектуалне елите, већ ученици и студенти.

Костић се снажно поистоветио са студентским покретом. Рекао је да у данашњим студентима препознаје себе од пре 55 година, када као млад човек није желео да гради каријеру у друштву обележеном култом личности, величањем маршала, завишћу и суревњивошћу. Према његовој слици, студенти стоје на прагу друштва, виде да је оно прљаво и одбијају да у њега закораче пре него што очисте обућу — односно пре него што покушају да поправе заједнички дом.

За Костића су студенти родољубивији од плаћених учесника партијских скупова који узвикују националне пароле. Родољубље се, по њему, мери ризиком и жртвом за опште добро, а не гласноћом поклича и величином заставе.

Нација, народност, идентитет и самопоштовање

Овде су се поново показале дубоке разлике. Костић је рекао да идентитет није непроменљива етничка категорија. Позвао се на антропологију и социологију које националну припадност виде као лично осећање и самоодређење, а не као механички збир порекла, језика, религије и традиције. Као пример је навео породице у Црној Гори у којима се рођена браћа и сестре изјашњавају различито — једни као Срби, други као Црногорци — као и исељенике који су временом постали потпуно Американци.

Његова формулација је да идентитет представља самосвест човека који расте, еволуира и усваја ново. Оно што власт мора уништити да би човека подјармила, сматра Костић, није толико етнички идентитет колико самопоштовање. Људи које убацују у аутобусе, понижавају и излажу порузи могу и даље вербално истицати српство, али ако су изгубили самопоштовање, са њима се може чинити готово све.

Златановић је предложио разликовање нације и народности. Нација је, према његовом ставу, политичка лојалност држави чији пасош човек носи и може се мењати са историјским околностима. Народност траје спорије и дубље: чине је језик, историјско памћење, културни обрасци и начин на који човек спознаје свет. Позивајући се на разлике између источњачког и западњачког односа према стварности, говорио је о слојевима идентитета који се могу мењати и онима који се наслеђују и не могу једноставно бити избрисани.

Као пример неуспеле интеграције навео је део југословенских гастарбајтера у Немачкој и Швајцарској: они су физички напустили село, али нису суштински ушли у нову културу; нису прихватили њене институције и навике, а истовремено су изгубили позитивни дух старог завичаја. Златановић је тај положај описао као стање „ни на селу ни у граду” и поново га повезао са својом поделом на доситејевски, органски развој и вуковски модел реформе вођене спољним пројектом.

Костић је узвратио причом из 1987. године, када је у препуном возу од Загреба до Београда видео гастарбајтере из Швајцарске како ћутке трпе што је продато више карата него што има места. Иако су живели у уређеној земљи у којој би путник са картом имао седиште и право да се побуни, они ту грађанску навику нису пренели кући. Слично је видео код појединих универзитетских људи који су провели годину или две на америчком усавршавању, а затим се вратили са причама о наводном непотизму и сујети које његово вишедеценијско искуство америчких универзитета не потврђује.

Костић је као позитивну промену сопственог идентитета навео прихватање професионалне културе у којој је срамота лако се увредити. Док се у домаћој култури повређеност често приказује као одбрана части, на америчком универзитету су и стварне увреде третиране као неспоразуми који треба рационално разрешити. За 22 године на једном великом хемијском факултету, рекао је, само два пута је видео да је неко отворено показао да се увредио.

„Практичан лексикон” као приручник за поправку друштва

Костић је најавио да приводи крају књигу „Практичан лексикон политике, идеологије, историје”. Око 260 одредница пише делом енциклопедијски, а делом колумнистички, са темама од нације, народности и демократије до будизма, хришћанства, ислама, јудаизма, конфучијанства, капитализма, либерализма и национализма. Текстове намерава да обогати цитатима аутора из различитих култура и цивилизација.

Циљ му је да књига не буде само збир апстрактног знања, већ употребљив приручник који ће читаоце забавити, поучити и подстаћи да поправљају друштво у ком живе. Костић је рекао да се нада да ће рукопис завршити у наредних неколико месеци.

Избори неће преко ноћи променити Србију

У завршници је Златановић питао може ли један изборни дан постати историјска прекретница, упоређујући га са великим револуцијама и стварањем југословенске државе 1918. године.

Костић је одговорио да не верује у нагле промене. Историјски процеси имају различита трајања — од географских и цивилизацијских токова који трају миленијумима, преко вековних промена, до кратких политичких догађаја. Од предстојећих избора очекује известан напредак, али не и тренутно преображење земље.

Своју резерву објаснио је историјским примером Београда под аустроугарском окупацијом од 1916. до 1918. Позивајући се на сведочанства Борисава Станковића и Стевана Јаковљевића, описао је како је део београдске елите сарађивао са окупатором, богатио се снабдевањем војске и живео раскошно док су српски војници били на Солунском фронту. По ослобођењу су новине тражиле лустрацију, суђења, па и вешања, али се од великих казни углавном одустало.

Према Костићевом излагању, ратни профитери су новац уложили у фабрике и банке и постали финансијери Народне радикалне и Демократске странке. Политичке везе су их заштитиле, закони о испитивању незаконито стечене имовине били су изиграни, а судски предмети одуговлачени до застарелости. Тако су многи задржали положај и уградили имена у установе и традиције међуратног Београда.

Зато је Костић скептичан према позивима на лустрацију после пада садашње власти. Он сматра да је српско правосуђе кадровски, професионално и морално неспособно да је спроведе правично и страхује да би се поступак претворио у освету. Лоша лустрација би, по њему, могла још више разочарати грађане и ослабити веру у владавину права. Као упозорење навео је искуство Северне Македоније, где се, према његовој оцени, покушај лустрације претворио у политичку одмазду и на крају био напуштен.

Златановић: Кад законска правда изостане, долази изопачена одмазда

Златановић је одговорио пословицом да је Божја рука спора, али неизбежна. Његов став није био оправдавање комунистичког терора после Другог светског рата — изричито је рекао да су тада страдали и многи невини — већ упозорење да деценијама некажњена неправда нагомилава бес. Ако законита правда изостане, друштво на крају може добити сурову и изопачену одмазду која не разликује криве од невиних.

Према Златановићу, део елите који је после Првог светског рата избегао одговорност касније је, заједно са потомцима и читавим друштвеним слојем, захваћен комунистичком конфискацијом и репресијом. Он то није представио као праведан судски поступак, већ као историјску последицу неправде која раније није разрешена. Додао је да богати, ако су разумни, морају део стеченог да враћају заједници, док друштво истовремено мора штитити законито стечену имовину.

Костић се успротивио поређењу законске одговорности са комунистичким обрачуном. Комунисти, по њему, нису одузимали имовину зато што су сви богати били корумпирани или ратни профитери, већ зато што су идеолошки били против буржоазије и нису желели економски моћне политичке ривале. Он не очекује и не жели стрељања и вешања; био би задовољан када би бар део људи за које су новинари већ прикупили доказе добио правично суђење.

Посебно је похвалио КРИК, Истиномер и друге истраживачке новинаре, тврдећи да су обавили велики део посла који тужилаштва нису. Србија, каже, има много судија у односу на број становника, али количина кадрова не помаже ако су на врху система људи попут Владана Петрова и Загорке Доловац. И ова оцена је Костићев став из интервјуа, јасно приписан њему.

Седамдесет један добротвор некада, седам после 1945.

За крај, Костић је предложио гледаоцима да уђу у Палату САНУ и погледају две мермерне плоче код портирнице. На једној је, како је рекао, 71 име добротвора Српске краљевске академије, док је на плочи са приложницима после 1945. свега седам имена. Тај однос десет према један види као доказ драматичног слабљења осећаја да имућан и успешан човек дугује нешто заједници.

Подсетио је да је Јеврем Обреновић поклонио свој плац за Ботаничку башту, док данашњи моћници, према његовој оцени, присвајају јавне парцеле и паркове ради градње. Костић је и сопствену помоћ Србин.инфо — модел у ком је до износа од 500 долара удвостручавао донације читалаца — објаснио жељом да буде користан. Исти принцип примењује помажући ликовним уметницима да путују на резиденције и изложбе у Паризу, Сингапуру, Бечу и Грацу.

Разговор Костића и Златановића није завршен потпуним слагањем, али је открио важан заједнички темељ. Обојица одбацују затвореност, корупцију, полтронство и претварање образовања у привилегију. Костић нагласак ставља на владавину права, размену са светом, самопоштовање и космополитску културу. Златановић инсистира да прихватање светског знања мора бити органски наставак домаћег развоја, без колонијалне зависности и одрицања од народног идентитета. У том пресеку налази се и могући одговор на главно питање емисије: Србија може постати модерна демократска заједница ако од света преузима оно што је чини слободнијом и способнијом, а истовремено сама одлучује шта жели да сачува и куда жели да иде.

Извор: Србин.инфо/Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић