YоуТубе поглавља:

00:00 Увод и минут ћутања за генерала Ратка Младића
08:43 Златановић: Изручење Хагу и опомена српским официрима
15:22 Хашки трибунал, Сребреница и прећутане српске жртве
30:25 Срби православци, католици и муслимани — борба за идентитет
45:05 Кузовић: Србију нису сломили оружјем, већ су је „напали миром”
52:44 Непал као опомена: брана „Сврачково” и опасност за Ариље
1:06:54 Зашто су Срби и Руси исти цивилизацијски круг
1:13:06 Боцан-Харченко, Вучић и српско оружје у Украјини
1:17:08 Кузовић тражи велики ресет и „другу републику”
1:23:20 Избори, корупција и слом српског фудбала
1:32:14 Донације спасле „Србин.инфо” — Ван Дам и албански орао
1:41:52 Гашић против Вучића, Маја Јакишић и борба за студентску листу

У новом издању емисије „Прелиставање”, заједничког пројекта медијских кућа „Србин.инфо” и „Центар”, Дејан Петар Златановић и проф. др Душко Кузовић отворили су низ тешких друштвених, историјских и политичких питања. Емисија је почела минутом ћутања поводом смрти генерала Ратка Младића, некадашњег команданта Главног штаба Војске Републике Српске, који је 27. августа 2026. године преминуо у Хагу. Вест о смрти потврдили су и Међународни резидуални механизам за кривичне судове и породица, док је у јавности одмах отворена расправа о условима његовог лечења и годинама проведеним у притворској јединици.

Обојица аутора емисије оценила су да се Младићева смрт не може посматрати одвојено од начина на који је ухапшен, изручен и лечен. Златановић је изнео став да Младић није само „преминуо”, већ да постоји основ за политичко и морално питање да ли је дугогодишњим одбијањем лечења ван Хага практично доведен до смрти. Кузовић је, са друге стране, поручио да после генерала остаје „срамота изручења, издаје и небриге”, као и обавеза да се утврди ко је учествовао у његовом проналажењу и предаји.

Младић, Хаг и одговорност политичких режима

Кузовић је подсетио на ранију изјаву Бруна Векарића да је Александар Вучић помогао у лоцирању Ратка Младића и затражио да се утврди да ли је та тврдња истинита. Он је Младића представио као официра који је, у тренутку када су многи окретали главу, прихватио ризик и стао у одбрану народа у Републици Српској. Према Кузовићевим речима, однос према Младићу истовремено показује и однос државе према ратним ветеранима, инвалидима и породицама људи који су бранили своја огњишта.

Златановић је нагласио да је од почетка био против изручења било ког држављанина Србије страном или међународном суду, без обзира на то да ли је реч о Слободану Милошевићу, Ратку Младићу, Војиславу Шешељу или неком другом оптуженику. Његов став је да је сваки поступак требало водити пред домаћим судовима, по Уставу и законима Србије. Као посебан парадокс навео је да су у хапшењу или политичком притиску за изручење, према његовој оцени, учествовали људи који се данас представљају као водећи српски патриоти.

Говорећи о Младићевој ратној улози, Златановић је указао и на његову рану везаност за југословенску и комунистичку идеологију, али је оценио да је током рата постао командант војске која је заштитила српски народ западно од Дрине од новог масовног страдања. Истовремено је критиковао режим Слободана Милошевића и безбедносне структуре, за које тврди да су слабиле српски отпор, уводиле санкције Републици Српској и на крају остављале војнике и полицајце без заштите. Зато је садашњим официрима и полицајцима поручио да не верују да ће их власт којој служе заштитити када више не буду потребни.

Спор око Хашког трибунала, Сребренице и српских жртава

Аутори су оштро критиковали начин на који су поједини западни медији известили о Младићевој смрти. Кузовић је питао зашто се, уз непрестано понављање броја жртава Сребренице, истом снагом не говори о стотинама хиљада Срба протераних из Републике Српске Крајине, Славоније, делова Босне и Херцеговине, као и са Косова и Метохије — саставног дела Србије под окупацијом албанских сепаратиста. Његова порука била је да право на другачији суд о Младићу не сме да буде изговор за прећуткивање српских жртава.

Златановић је Хашки трибунал назвао политичким и селективним судом, основаним да највећи део кривице за ратове деведесетих припише Србима. Навео је да су Сједињене Америчке Државе финансијски подржавале тај суд, иако не прихватају да њиховим држављанима суде међународни кривични судови. По његовој оцени, Немачкој је одговарало да се историјска пажња са њених злочина у два светска рата помера ка Србима као новом колективно обележеном кривцу.

У делу емисије посвећеном Сребреници, Златановић је навео сведочења Хакије Мехољића, Ибрана Мустафића и Сефера Халиловића, као и документарни филм „Сребреница — издани град”. Према његовој интерпретацији тих извора, постоје питања о политичком жртвовању енклаве, повлачењу појединих команданата и деловању јединица повезаних са службама безбедности. Истовремено је изричито рекао да су све три стране у Босни и Херцеговини, када су за то имале прилику, протеривале друге народе са територија које су контролисале.

Кључни захтев који је формулисао јесте да српско друштво мора да тражи целу истину — ко је планирао, ко наредио, ко извршио, а ко политички искористио сваки злочин. Тиме би се, по његовом мишљењу, утврдило колико су у догађаје биле укључене званичне институције, а колико структуре „дубоке државе” које су деловале ван јавне контроле.

Српски идентитет шири од верске припадности

Златановић је велики део излагања посветио историјском раздвајању православних, католичких и муслиманских Срба. Говорио је о улози Аустроугарске и верских институција у стварању нових националних идентитета, потискивању ћирилице и удаљавању становништва истог језичког и културног порекла. Као пример је навео Дубровник, у коме се значајан део становништва некада изјашњавао као Срби католици, као и Босну и Херцеговину, где је назив „Бошњак”, према његовом тумачењу, од територијалне постепено претваран у националну одредницу.

Он је оценио да српски идентитет не сме да се сведе само на православно порекло, већ да мора да обухвати и наслеђе Срба муслимана и Срба католика. То, како је нагласио, не значи стварање нове Југославије нити наметање идентитета било коме, већ истраживање заједничке прошлости и обнављање културног самопоуздања. Подсетио је да се велики део грађе о српској историји чува у Дубровачком архиву, на Светој Гори, у Гази Хусрев-беговој библиотеци, Ватикану и, вероватно, у цариградским архивима.

Кузовић је ту анализу наставио оценом да непријатељи Србије у XX веку нису успели оружјем да реше „српско питање”, па су после 1945. године покушали да српски идентитет потисну миром, економским обећањима и културним преобликовањем. Раздвојио је достигнућа социјалистичке државе у економији, безбедности и инфраструктури од процеса слабљења националног идентитета. Као последице је навео страна имена домаћих предузећа, губљење особености у архитектури, музици, књижевности и свакодневном животу.

Златановић је нагласио да се залаже за јаку Србију изнутра — засновану на Уставу, праву, моралу, економији и државној одговорности. Одбацио је идеју да Срби поново граде заједничку државу у којој би се одрицали сопствених интереса ради народа који не деле српски идентитет. Према његовој визији, културна сарадња са суседима је пожељна, али се државни савези могу градити само на јасној лојалности, обостраном интересу и слободно исказаној вољи становништва да имају, пре свега, рсрпски идентитет.

Брана „Сврачково”: страх за Ариље и питање ко контролише воду

Следећа велика тема била је катастрофа у Непалу и упозорење да би пуцање великих брана у Србији могло да произведе сличне последице. Златановић је пренео поруку Зорана Ђајића да је Непал опомена за Ариље и отворио питање бране „Сврачково” на Великом Рзаву. Навео је да се објекат гради од 2012. године, да су рокови више пута померани и да би будуће језеро требало да има око 27 милиона кубних метара воде.

Као лично искуство описао је јаловишно језеро код Криве Феје, завичаја породице његове мајке, где су због рудника потопљене куће и премештано гробље. Према његовим речима, евентуално попуштање бране угрозило би Криву Феју, Врањску Бању и Врање таласом отровне воде. Тиме је поставио питање колико се у Србији контролишу бране, јаловишта и дугорочне последице пројеката који непосредно угрожавају људе.

Кузовић је рекао да је „Сврачково” годинама извор бриге у Ариљу и Пожеги и подсетио на раније грађанске протесте. Према његовој процени, више од 15.000 становника Ариља налазило би се у зони ударног таласа, који би могао да достигне и простор изнад цркве Светог Ахилија. Он није тврдио да је лично прегледао градилиште, али је навео да снимци и коментари стручних људи изазивају озбиљне сумње у квалитет извођења радова.

Посебно је питао зашто се гради нова брана ако Пожега, Чачак и Горњи Милановац већ добијају воду из система „Рзав”. По његовој оцени, проблем је настао зато што је број потрошача политичким одлукама прошириван изнад првобитно планираног капацитета, док се сада од Пожеге наводно тражи да смањи свој удео. Кузовић је упозорио и на тврдње мештана да се у систем убацује вода из загађеног Скрапежа, уз јасну ограду да за то нема личне доказе.

Русија, српско оружје и критика амбасадора Боцан-Харченка

Говорећи о односу Србије и Русије, Златановић је оценио да блискост два народа није само политичка, већ језичка, верска, културна и цивилизацијска. Као пример је навео Русе који живе у Београду и који се, како каже, временом све више приближавају српском начину живота. Пренео је и разговор са немачком професорком историје уметности, која је после обиласка српских манастира оценила да Срби и Руси припадају веома блиском цивилизацијском кругу.

Управо зато је оштро критиковао руског амбасадора Александра Боцан-Харченка због интервјуа у коме је бранио политику Александра Вучића као суверенистичку и засновану на националним интересима. Златановић је затражио да руски државни органи испитају имовину амбасадора и порекло сваког евра и долара, износећи сумњу да је његова политика у Србији нанела штету и српским и руским интересима. Нагласио је да нема доказ за корупцију, али да тражи институционалну проверу.

Посебно је замерио амбасадору што, према његовој оцени, релативизује чињеницу да је муниција српског порекла стизала у Украјину и могла да буде употребљена против руских војника и цивила. Златановић је поручио да дипломатски статус мора да буде поштован, али да не сме да спречи јавну критику и захтев да Москва утврди да ли њен представник ради у складу са руским државним интересима.

Кузовић: Србији је потребан велики ресет и „друга република”

Кузовић је потом отворио питање да ли је постојећи систем уопште могуће поправити или Србија мора да изведе темељни институционални прекид. Државну администрацију описао је као „паразитски организам” који троши снагу привреде и људи који нешто производе, док занатлије, предузетници и стручњаци све чешће гасе послове и напуштају земљу. Према њему, козметичке реформе само продужавају живот механизму који је изгубио сврху.

Предложио је разговор о „другој републици” или новом уставном и административном поретку, по узору на државе које су после великих криза изводиле институционални ресет. То би, како је објаснио, подразумевало утврђивање стварно потребног броја запослених у јавном сектору, нова правила избора кадрова и повратак само оних људи који су неопходни и способни да служе грађанима. Циљ би био очување државе, пензионог система и услова у којима млади не морају да одлазе.

Пропадање спорта као слика пропадања државе

Златановић је у завршној трећини емисије указао на пад српског клупског и репрезентативног фудбала. Као доказ је навео резултате Црвене звезде и Партизана, пораз репрезентације од Албаније и све слабији положај српских клубова у Европи. По његовој оцени, клубови се не воде ради спортског успеха, већ ради прања новца, трговине играчима и брзе зараде људи повезаних са влашћу.

Навијачима је поручио да престану да трпе пропадање клубова и да од руководстава траже одговорност. Кузовић је додао да уништавање домаћег спорта није само питање новца: када грађани престану да гледају домаће клубове, прелазе на стране лиге и заједно са спортом усвајају и туђе културне моделе. Као супротан пример издвојио је Новака Ђоковића и друге спортисте који су се под српским именом изборили за светски успех.

Читаоци помогли „Србин.инфо” да опстане

Златановић се затим захвалио читаоцима и гледаоцима чије су донације омогућиле редакцији да настави рад. Навео је да је до тренутка снимања пристигло око 350.000 динара директних уплата и још приближно 2.000 долара преко платформи, односно укупно око 560.000 динара, уз напомену да ће коначан обрачун објавити када све уплате легну. Та средства, како је објаснио, покривају садашњи месец, док ће септембар и даље бити финансијски тежак.

Он је помоћ читалаца представио као доказ да солидарност није нестала и да се исплати остати слободан и храбар. Најавио је и могућност позитивне промене у раду медија, али без изношења детаља док договор не буде сигуран. Порука гледаоцима била је да је „Србин.инфо” преживео непосредну опасност захваљујући својој публици, али да борба за дугорочну одрживост није завршена.

Ван Дам, Косово и Метохија и „златно доба” пред светским ратом

Кузовић је критиковао снимак на коме Жан-Клод ван Дам рукама показује симбол двоглавог орла, који албански националисти користе као политичку провокацију. Питао је зашто је после таквог геста био прихваћен или промовисан у Србији и да ли му је за долазак плаћено. По његовој оцени, држава троши новац на спектакл и познате госте док многа деца немају топле домове, нове уџбенике, одећу и обућу.

Он је упозорио да се у светским медијима све отвореније говори о почетку трећег светског рата, док власт у Србији наставља да промовише „златно доба” и Експо. Питао је како ће та манифестација помоћи пољопривреди, здравству, образовању, привреди и опстанку становништва. У том контексту, Косово и Метохију је посматрао као саставни део Србије под окупацијом албанских сепаратиста, а симболичке гестове јавних личности као део ширег политичког притиска на српски народ.

Гашић, Вучић, Маја Јакишић и борба за студентску листу

У последњем делу емисије Златановић је анализирао снимак разговора Братислава Гашића и Александра Вучића у Крушевцу. По његовом тумачењу говора тела и тона, Гашић је наступио самоуверено и показао да се односи у врху СНС-а мењају, односно да Вучић више нема потпуну контролу над свим деловима сопственог система. Златановић је то повезао са ранијим тврдњама о састанцима чији је циљ био стварање „здравог дела” СНС-а и СПС-а који би после пада Вучића сачувао суштину постојећег поретка.

Позвао је грађане да подрже Мају Јакишић, новинарку и сарадницу „Србин.инфо”, за коју тврди да је изложена судском прогону након извештавања о корупцији и великој заплени марихуане у околини Крушевца. Златановић је изнео тврдњу да је циљ њеног упућивања у затвор да буде ућуткана и позвао на окупљање испред Председништва Србије, 1. септембра, од 10:00 часова.

Посебно је упозорио да бивши функционери и крупни пословни интереси покушавају да преко својих људи утичу на студентски покрет и будућу изборну листу. Именовао је Душана Петровића, Бојана Пајтића, Зденка Томановића и Мирослава Мишковића, тврдећи да се настоји да промена власти прође без испитивања порекла имовине, корупције и злоупотребе државних ресурса. Прозванима је остављена могућност да на ове наводе одговоре, а Златановић је затражио да свако — из садашње или бивше власти — пред судом оправда начин стицања имовине.

Кузовић је емисију закључио оценом да није довољно непрестано „гасити пожаре” широм Србије, већ да треба открити и зауставити „палиркуће” које кризе производе. Зато је поновио позив на оштар пресек, преуређење државне управе и формирање „друге републике”. Цело издање „Прелиставања”, са свим аргументима, спорним тврдњама и одговорношћу аутора за изговорену реч, погледајте у видео-прилогу.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петаар Златановић