Режим Александра Вучића спрема грубу изборну крађу чији главни правац не иде преко класичног убацивања листића, него преко људи који званично имају пребивалиште у Србији и право гласа, али се налазе на привременом раду у иностранству. Таквих је стотине хиљада широм Европе, Америке и Аустралије. Највише их је управо у местима у која Вучић сада иде са шаторском кампањом. Зато и иде тамо: машина већ зна где су куће празне, а имена и даље стоје у списку.
Напредњачка мрежа годинама ради од врата до врата. У селу попут Тополовника у општини Велико Градиште или Сумраковца у општини Бољевац у бирачки списак може бити уписано, рецимо, 500 људи, а у месту да борави свега стотинак. Остатак има легитимне личне карте, али је ван земље. Пошто власт контролише граничне прелазе и изборни процес у иностранству, зна ко се пријавио да гласа у конзулатима, а ко неће гласати ни тамо ни овде. Ти „празни“ гласови постају сировина за фалсификат.
За одсутне се штампају нове личне карте на њихова имена, али са фотографијама „ћаци-лојалиста“. Карте се деле тим људима, па они иду од бирачког места до бирачког места. Један човек може имати пет-шест личних карата и гласати пет-шест пута. Нешто слично већ је рађено на локалним изборима у општини Кула, у Руском Крстуру, где је део Русина пријављен у Србији, а живи у Канади. Шема најбоље ради далеко од великих градова, тамо где миграције највише празне села, а контрола најслабија.
Доказивање је готово немогуће управо зато што би идентитет морао да утврди МУП – иста служба која такву карту и издаје. Лажна карта се исто вече или сутрадан уништи. Чланови бирачких одбора могу да препознају да особа са те карте живи у иностранству и да фотографија не одговара, али немају како да то процесуирају док полиција стоји у средишту самог инжењеринга. УВ лампе и спреј који треба да покажу да је неко већ гласао такође нису препрека: технологија је стара деценијама, хемикалија са једног бирачког места скине се другом и на следећем месту нема флуоресцентног трага.
Аксиом је јасан: Вучић ће изборе красти и прогласиће победу без обзира на стварни исход. Већ се у јавности кува сценарио да у изборној ноћи изађе и саопшти да је добио око 48 одсто. Тај број није случајан. Није 60, јер то више нико не би поверовао после месеци протеста. Није ни 40, јер би то значило пораз. Четрдесет осам је број који треба да изгледа као „тесна, али легитимна победа“, довољан да се у режијским медијима прода као воља народа, а довољно близу прага да се касније може преговарати о коалицијама и „стабилности“. Ко верује да ће власт која гази кривични закон, закон о јавним набавкама и закон о градњи изненада поштовати само изборни закон, не разуме ко управља државом.
Истраживања јавног мњења власти познају. Знају да већина више не жели овај режим. То их не занима. Криминална структура не пита за вољу грађана него за контролу институција. Зато се крађа не припрема као импровизација, него као операција: МУП издаје карте, гранични прелази дају списак одсутних, бирачки одбори ћуте, а у изборној ноћи се саопштава унапред скуван проценат.
Шта треба урадити? Прво, што масовније изаћи и гласати против власти. Сваки глас који остане код куће олакшава шему са празним кућама и туђим лицима. Друго, после затварања биралишта у 20 часова остати на местима и учествовати у бројању, да се утврди права слика на терену пре него што записници оду у центар. Треће, исто вече изаћи на улице. Студенти и грађани не смеју да чекају јутро и „званичне резултате“, јер званични резултат управо и јесте производ шеме. Порука изборне ноћи мора бити јасна: резултат заснован на нерегуларним изборима се не признаје.
„Но пасаран“ овог пута не сме да буде парола за сутра, него одговор исте ноћи. Ако се изађе тек кад се бројке унесу у систем, битка је већ изгубљена у процедурама. Ако се остане на биралиштима и на улицама одмах после 20 часова, настаје политичка криза коју режим више не може да реши саопштењем о 48 одсто.
Три корака иду један за другим и ниједан се не сме прескочити: не веровати Вучићу шта год саопштио; масовно гласати против власти; масовно изаћи на улице после избора. Ако било који од та три корака закаже, он остаје. Ако се сва три одрже, пад не зависи од његове добре воље, него од тога што украдени број више нема ко да призна.
(Србин инфо)
