Председник Ћацистана Александар Вучић, човек кога све већи број грађана и интелектуалаца сматра највећим издајником у новијој историји ове земље, данас је бесрамно напао професора Филолошког факултета Мила Ломпара.
У свом обраћању Вучић је Ломпара назвао „лажним националним интелектуалцем“ који „увек води антидржавну политику, али прикривено“. Посебно је истакао да такви људи „све ће урадити против Србије“, а да притом „подржавају независно Косово, акцију Олуја и друге акције против Срба“.
Ове речи долазе из уста човека који је годинама систематски издавао српске националне интересе.
Вучић је онај који је потписивао споразуме у Бриселу и Вашингтону којима је фактички признавао институције самопроглашене државе Косово. Он је тај који је годинама ћутао или релативизовао злочин Олује, док је истовремено градио „добре односе“ са Загребом. Он је политичар који је српску војску и полицију повукао са Косова и Метохије, омогућио стварање косовских безбедносних снага и годинама избегавао да јасно каже да Косово никада неће бити признато.
Исти човек који данас оптужује Ломпара за „подршку независном Косову“ управо је тај који је својом политиком допринео да Косово буде све ближе пуној међународној легитимизацији. Исти човек који говори о Олуји као о нечему што „Ломпар подржава“ годинама је избегавао да обележава годишњице те трагедије на начин који би одговарао жртвама и прогнанима.
Професор Мило Ломпар је деценијама јавно, доследно и без компромиса бранио српске националне интересе, критиковао издају и упозоравао на последице политике која се води. Управо због тога данас постаје мета напада човека који је све што је могао – издао.
Када Александар Вучић оптужује друге да раде против Србије, многима у земљи звучи као да говори о себи. Уједно је Вучић показао и кога и које политичке опције се највише плаши. Не само професора Ломпара, већ и Ломпарове идеје да се студентска листа сачињена како од демократских, тако и од националних снага, без подела и идеологије, супротстави шефу картела Александру Вучићу.
Зашто сматрам да је професор Ломпар у праву?
Пише: Владимир Вујовић, нспм
Политички живот савремене Србије већ деценијама, уз одређене временске одреднице, које представљају само изузетке који такво стање, заправо, потврђују, пати од дубоке, системске парализе, која се смишљено одржава из једног те истог центра моћи. Пажљив правно-политички поглед на природу актуелног режима јасно дефинише ову власт као специфичан спој унутрашње институционалне анархије и спољнополитичког вазалства. Реч је о режиму који је заправо отелотворење перманентне „обојене револуције одозго”, једног наопаког, антивредносног система који перфектно и перфидно испуњава све кључне геополитичке циљеве страног фактора (од предаје институција државе Србије на Косову и Метохији до пасивног саучесништва у слабљењу Републике Српске), док за домаћу употребу симулира патриотизам и национални набој.
Насупрот оваквом инжењерингу, грађанска опозиција, заробљена у сопственим догмама и често везана за неолиберални западни парадигматични оквир, годинама показује неспособност да разуме дубинску везу између социјалне неправде и сатирања правне државе и владавине права унутар земље и урушавања националног суверенитета. У том вакууму, појава студентског покрета као неукаљане, моралне силе која захтева суштинску одговорност система, пренела је тежиште борбе тамо где га режим најтеже контролише – међу младе и слободне људе.
У таквим условима, предлог професора Мила Ломпара о формирању паритетног националног-грађанског састава јединствене студентске изборне листе долази као истински искорак ка државотворном расуђивању правца и динамике борбе та промену ове власти и у том смислу представља дуго ишчекивано освежење. Овај предлог не доживљавам као пуки партијски компромис или компромис две идеолошко-интересне формације, већ га видим као дубоко промишљену, далекосежну и преко потребну националну синтезу. Када се сагледа кроз призму одбране уставног поретка и заштите српских државних и националних интереса, Ломпарова формула се показује као једини могући лек, који би у овој фази подмукле и поодмакле терминалне болести српског политичког организма могао да буде делотворно употребљен против колонијалне управе, која деценијама паразитски живи на вештачки продубљиваним поделама нашег народа, а своје главне циљеве остварује у пољу порицања и поништавања српских националних права и интереса.
Таквим се предлогом стварају идејни предуслови за превазилажење идеолошке, или боље речено квази-идеолошке кочнице која Србију држи у својеврсном заробљеништву више деценија уназад. Штавише, овде бих подвукао свој став да и данас, готово 40 година после њеног одржавања, у српској политици, јавној и тајној, заправо и даље ведре и облаче идеолошко-политички баштиници и наследници две супростављене бољшевичке струје са чувене Осме седнице ЦК СКС из 1987. године. Милошевићеве и Стамболићеве. Први и даље злоупотребљавају националне наративе да би се одржали на власти, без икакве свести о обавези да у складу са њима и поступају, с тим што се, за разлику од својих претходника, на томе нису задржали. Наиме, пошто су сада постали и свесни агенти западних интереса, они су у свом практичном политичком деловању отишли слоновским корацима даље, па сада нетремице остварују антинационалне циљеве, потпуно супростављене српским државним и националним интересима. Други отворено заступају антисрпску политику, базирану на културно етаблираној квази-идеји о српској кривици, до детаља развијеној у време титоизма и доследно примењиваној до данас. Та два табора, оба по својој природи наследници бољшевизма и самим тим дубоко антисрпског и недемократског става, под пресудним утицајем и новчаним подстицајем споља, пре свега са запада, своје утицаје у пољу српских националних интереса и демократског уређења српског друштва укрштају на негативан начин, њиховим напуштањем, издајом и поништавањем, односно порицањем и потпуним потирањем.
Свака аутентична побуна грађана у претходних четрнаест година завршавала се неуспехом управо зато што је режим користио опробану матрицу: грађанске протесте би лако етикетирао као „антисрпске” и инспирисане из страних амбасада, док би сваки национални бунт дезавуисао као „екстремистички”, „ретроградни” или „насилан”. Власт опстаје управо тако што контролише оба пола политичког спектра, држећи Србију у стању трајног унутрашњег грађанског рата ниског интензитета. Заједно са влашћу, на положајима привилеговане јавне моћи моћи и неупитног утицаја остаје и другосрбијанска формација, било у виду формалног учешћа у овој власти, било у заштићеном положају критичара власти са оних позиција, које овакву власт националне симулације, иза које стоји бескрупулозна издаја свега српског, не могу да угрозе ни за педаљ, а камоли заиста озбиљно.
Предлог о паритетној студентској листи, у којој би грађанске вредности (правна држава и владавина права, бескомпромисна борба против корупције, независност правосуђа и поштовање процедура) биле математички и суштински изједначене са националним начелима (стриктно поштовање Устава Србије и Резолуције 1244, заштита Републике Српске и очување српског културног идентитета и интегралности), могао би представља директан ударац у срце овакве стратегије режима, овдашњих квази-грађаниста и њихових колонијалних господара са запада, који су прави творци те стратегије. Овакав паритет 50%:50% на изборној листи онемогућава власт, њене трабанте у земљи и заједничке им спонзоре споља да употребе своје омиљено пропагандно оружје. Када наступе заједно, они којима су на срцу владавина права и они којима је на срцу Косово и Метохија шаљу поруку коју ова власт тешко да може да преживи: борба за државу и национална права српског народа је нераздвојива од борбе за правду. Као што држава не може да се брани у условима правне анархије и корупције која доводи до урушавања надстрешнице у Новом Саду и губитка људских живота, тако ни установе не могу да се граде уколико се одричемо сопствене територије и сународника изван граница Србије. Штавише, када се ствари промисле са овако постављене стајне тачке, онда постаје белодано јасно да су безаконо и коруптивно деловање, који су узроковали пад настрешнице непосредна последица суспензије Устава и сатирања правне државе и владавине права, како би се створили услови да се у њиховом одсуству несметано спроводи основни циљ ове власти, а то је одрицање од очувања Косова и Метохије у саставу Р. Србије. Ломпаров предлог управо то препознаје и због тога засужује најснажнију могућу подршку државотворне и национално одговорне јавности.
На овом месту бих истакао да и даље остајем код става да су избори под овом влашћу постали главно оруђе режима за пацификацију народног беса. Кад год би се десио аутентични народни револт, власт би пребацивала терен у институционалне лавиринте и изборне кутије које у потпуности и превентивно контролише кроз медијски монопол, уцене запослених и предизборни и изборни инжењеринг. Запад жмури на непоштене и незаконите изборе у Србији, јер зна да режим у тим условима сигурно побеђује, чиме добија лажни легитимитет за наставак колонијалних уступака. Истовремено, западни центри моћи не дозвољавају грађанској опозицији да пређе границе које би угрозиле њихове виталне геополитичке интересе на Балкану. Они желе опозицију која је у потпуности усклађена са евроатлантским наративом, што српски народ природно одбија убедљивом већином. Увођењем Ломпаровог паритетног модела студентска листа би могла да направи тај нужан радикалан раскид са овом колонијалном симулацијом. Овај блок би тиме суштински одбио да буде део „евроатлантског консензуса“, који нам се намеће као једина алтернатива. Овим би била послата јасна порука да циљ борбе није пука козметичка смена једне вазалне гарнитуре другом, већ рестаурација пуног државног суверенитета. То значи изградњу установа, које одлуке доносе у Београду, Бањалуци и Косовској Митровици, а не у Бриселу или Вашингтону. Тако би формирање студентске листе по Ломпаровом паритетном моделу могло у потпуности да промени динамику изборне утакмице. Она се у таквом саставу не би појавила као класична партијска опција која пристаје на симулацију демократије, већ као покрет, који је махом успео да задржи оптималан ниво моралне веродостојности, чиме би могли да избегну да буду увучени у замке, у које се у ранијим изборним циклусима опозиција, пре свега прозападна, хватала.
Позитивни потенцијал Ломпаровог предлога могао би да лежи и у томе што паритет на листи делује као савршен штит против две подједнако опасне претње. Са једне стране, на такав се начин спречава колонијална злоупотреба. Наиме, стриктно присуство националног чиниоца на листи онемогућава да студентска енергија буде искоришћена од стране одређених прозападних кругова за спровођење квази-промена, чији би крајњи циљ био само привидна смена колонијалних гувернера, уз наставак убрзане издаје државних и националних интереса. Са друге стране, пак, тако би се затворила врата могућности режимске инфилтрације. Грађански део паритета, са својим инсистирањем на процедурама, транспарентности и институционалној одговорности, могао би да онемогући убачене елементе и лажне патриоте које контролише УДБА да преузму покрет и обесмисле га кроз деструктивно деловање. Паритет би, дакле, требало да буде пројектован као двоструки сигурносни вентил, који чува аутентичност борбе за правну и суверену државу.
Један од најдубљих државотворних аргумената који иде у прилог Ломпаровом предлогу јесте чињеница да он лечи Србију од хроничног слепила јавности за суштинску повезаност наших националних проблема. Више пута до сада сам наглашавао да су Косово и Метохија, Република Српска и Црна Гора спојени судови. Власт која у Београду тргује српским институцијама на Косову и Метохији зарад сопственог опстанка, сутра ће идентично трговати суверенитетом Бањалуке, или борбом за конститутивност српског народа и српски идентитет Црне Горе, чим из иностранства стигне такав налог. Ломпаров паритетни модел директно решава овај проблем унутар студентске платформе. Она више не дозвољава да се питања од највишег државног значаја третирају као дефокусирање са економских или других тема. Национални део паритета требало би да у деловање, па и програм листе, уведе компоненту јасног обавезивања на одбрану Устава Р. Србије, заштите сународника у региону и апсолутног одбацивања свих противуставних споразума, који се тичу Косова и Метохије.
Са друге стране, грађанско крило листе подсећа и доказује да је корупција највећи савезник националне издаје. Суспензија Устава и живот у неуставном поретку, слабљење установа, правосуђа и свеопште урушавање правног система управо су омогућили да се одлуке о судбини Косова и Метохије доносе тајно, изван Скупштине и изван институција државе Србије. Спајањем ова два елемента у паритет 50:50, даје се на увид јавности целовита дијагноза српске пропасти и, што је најважније, целовита формула за излазак из ње. Тиме би грађански активизам добио своју историјску дубину и дојам национално одговорног деловања, а национални покрет свој израз у пољу правне државе и владавине права.
Посматрано из угла будућности Српства, Ломпаров предлог има далеко ширу димензију од пуког изборног инжењеринга за један изборни циклус. Он представља нацрт за нову српску политичку културу, или прецизније, идеју и праксу новог политичког деловања у условима непрекинутих и једнако сурових колонијалних претензија великих сила на овај простор. Деценијама уназад, колонијална управа нас је учила да пред нама стоје само два избора, међусобно супростављена, наравно: или да будемо модерни грађани света који не маре за државну територију, јединствену националну културу и претке, или задрти полусвет, готово оријенталан по њиховом виђењу, који презире установе савремене државе и људска права. Ова погубна дихотомија десетковала је интелектуални и биолошки потенцијал народа и државе. Садашњи режим је управо у том међупростору градио своју позицију непогрешивог арбитра, што једино и зна да ради.
Студентска листа, која би била састављена на паритетним основама, руши ову лажну дилему. Она би показала да савремена, на поштовању и строгој примени Устава заснована, правно уређена, економски праведна и институционално јака Србија може да постоји само ако је суверена, слободна и свесна свог историјског трајања и територијалног интегритета, са разумевањем шта тај интегритет сада чини, а шта треба да га сачињава у будућности. У дејству, то би, на пример, могло да значи да студенти права који инсистирају на Уставу једино заједно са колегама са техничких факултета, који бране нашу земљу од предаје страним рударским корпорацијама, чине јединствен ткивни склоп српске алтернативе. Овај проблем не смемо посматрати изоловано као питање „зелене агенде“ или процедуралне екологије. Еколошка девастација Јадра или Рађевине је директна последица губитка националног суверенитета. Страна корпорација се понаша бахато у Србији само зато што је Србија претходно колонизована. Национални део паритета на студентској листи због тога уноси кључну исправку: борба за чист ваздух и воду је заправо примарни чин националне самоодбране и борбе за суверену државу која штити свој народ, а не стране корпорације.
Тако посматрано, то више није математички збир две супротстављене идеологије, већ стварање нове српске државотворне синтезе, којом би се понудио излаз из зачараног круга колонијалне пропаганде. Највећа грешка претходних деценија била је илузија да демократизација Србије мора значити њено национално развлашћење. Међутим, ствари стоје потпуно супротно, јер само национално свесна и суверена Србија може бити истински демократска и слободна држава. Стога, када би прихватили овакав Ломпаров предлог, студенти би показали да су разумели и решили кључну загонетку српске политичке стварности: слобода појединца основни је услов за слободу нације, а постојање слободне националне државе у њеном пуном територијалном и институционалном капацитету предуслов за постојање било каквог правног поретка, те заштиту и пуно остваривање појединачних људских и грађанских права.
Оно што је веома важно, предлог о оваквом паритету на студентској листи вратио би веру у могућност успостављања правне државе која своју снагу не црпи из милости страних амбасада, већ из аутентичне воље сопственог народа. Западне амбасаде у Београду деценијама финансирају и одржавају мрежу такозваних „грађанских“ организација и медија чији је једини задатак да сваку артикулацију српског државног интереса прогласе за ретроградни национализам. Циљ овог колонијалног културног инжењеринга јесте да створи јавно мњење које ће без отпора прихватити фактичку и правну независност лажне државе Косово, потпуно утапање Републике Српске у унитарну Босну и Херцеговину под патронатом Високог представника, прекид историјских, економских и духовних веза са традиционалним савезницима изван западног круга.
Прихватањем Ломпаровог предлога, студенти би у свој програм унели и јасну, а свакако нужну, антиколонијалну поруку: КиМ је Србија, а Српска је уставна обавеза Београда. Према мом виђењу, такав предлог садржи у себи и извесну дозу неопходне критике западног колонијализма, што је од животне важности за опстанак српске државе и народа. Ко колонизацију и садашње стање у Србији посматра само кроз призму унутрашње демократије, тај не види суштину геополитичке трагедије кроз коју пролазимо. Права слобода Србије и целог Српства почиње тамо где се колонијална управа завршава – у слободној свести и државотворној непоколебљивости њене истинске интелектуалне елите, која мора да буде заступљена на студентској листи.
Када се сагледа у доброј вери и са часним намерама у смислу делотворне борбе за промену ове власти, а посебно са становишта потребе за вођењем државотворне и национално одговорне политике у постојећим условима, свакоме добронамерном је више него очигледно да предлог професора Ломпара заслужује значајну пажњу и снажну јавну афирмацију где год је то могуће. По својој садржини, он представља једну од ретких прилика за истински преокрет. Наравно, уколико студентски покрет то прихвати и на томе истраје. У таквом исходу, Српство ће се можда и обрести на путу да једнога дана добије политичку артикулацију, која је достојна његове слободоумне и државотворне историје. Такво победничко кретање на путу ка праведном циљу ниједан вазални режим не може да заустави.
Уколико се, пак, деси супротно и студентски покрет не прихвати овај Ломпаров предлог, ја сам сигуран да тиме исправност и далекосежна остваривост ове идеје неће бити доведена у питање. Једино што студенти неће бити ти који ће је спровести. Штету због пропуштене прилике ће у том случају да сносе они, не идеја, а посебно не њен творац.
(Србин инфо)
