Европа је најзад одлучила шта да ради са кошмаром који је завладао Либијом после краха њене државности, изазваног интервенцијом европских земаља 2011, без обзира што је њом прекршена резолуција 1973 Савета безбедности УН.

Пре десетак дана, 18.маја, министри иностраних послова чланица ЕУ су се договорили о поморској војној мисији за борбу против превоза илегалних миграната из Либије у Европу. Генерални секретар НАТО-а, Јенс Столтенберг, је ту одлуку подржао. Федерика Могерини, шеф европске дипломатије, сматра да ће та мисија омогућити да се ликвидира кријумчарска мрежа којом се преко Средоземног мора пребацују мигранти.

Само првих месеци 2015.године преко Средоземног мора је у Европу, углавном из Либије, пребачена 51.000 миграната. По информацији УН још приближно 1.800 илегалаца је у то време умрло од дављења у Средоземном мору. У Европској унији се сматра да ће учесници мисије уништавати кријумчарске бродове непосредно уз обалу Либије. Другачије речено, Европа се не спрема на борбу са злом које је сама створила или на озбиљну помоћ либијском народу, доведеном до просјачког штапа, већ жели да се огради од проблема. Постоји и опасност и да ће ЕУ кренути у нову интервенцију, заобилазећи СБ УН, без чијег одобрења снаге војно-поморске мисије ЕУ немају право да врше операције ни на либијској обали, ни у њеним територијалним водама.

Чак је и једна од влада која конкурише Либији, а коју Запад признаје, одбацила ту идеју. Како изјављује њен представник Хатем ел-Урејби „било која војна операција може да се изврши тек после договора са либијским властима“.

Либијци беже из своје земље која је некада била земља благостања, не од доброг живота. Извор њихових проблема је та иста Европа која намерава да их стави у положај губаваца. Бродови који сада превозе избеглице, то су, по правилу, мале лађе за риболов. Њихово уништење ће значити и масовну погибију либијских рибара и само ће погоршати прехрамбени проблем у земљи. Ко ће одлучивати који брод припада кријумчарима, а који не? Да ли ће бити ухваћене вође кријумчара? Како ће бити организовано судско гоњење у складу са нормама правне државе? Да ли постоји опасност за невине, уколико ЕУ започне војна дејства на територији Либије? Како ће Европска унија заштити себе од могућих напада, којима би се из Либије одговорило? И најважније питање: да ли ће таква кампања стварно решити проблем избеглица? На ово последње питање које поставља Deutsche Welle постоји само један одговор – неће! Људи који не могу да беже у Европу морем осуђени су да у Либији воде јадан живот. После извесног времена мигранти и кријумчари ће почети да траже нове начине за свој посао. Уосталом, прецизира Deutsche Welle – Либија се нашла у садашњој ситуацији делимично и због војне операције НАТО-а за време грађанског рата у тој земљи, макар намере НАТО-а и биле добре. Ни нова војна кампања ЕУ неће моћи да допринесе повећању стабилности у тој земљи.

У самој Либији догађаји се развијају крајње драматично. Данас та земља представља конгломерат неколико квази-држава. Пустињска југозападна област Фецан, коју углавном насељавају номади, крајем септембра 2013. прогласила је аутономију. Северно од ње су Западне планине – регион који има своју армију, и то не безначајну. Град Мисурата, источно од Триполија, фактички се претворио у релативно пребогат град-државу, који је затворен за друге Либијце. Град је окружен ланцем стражарских пунктова из којих у град пропуштају само оне особе, које добијају гаранције становника Мисурате.

На обали, источно од Сирта, налази се неколико лука са терминалима за претакање нафте, које су под контролом такозване „Гарде за заштиту нафтних објеката“, чији је штаб у Аџдабији. У Бенгазију, који је такође формално објавио аутономију, влада Савет Киренаике. Француски експерт Фабрис Баланш сматра да се Либија подвргла „сомализацији“. Држава која више није то, под притиском оружаних група које су конкуренција једна другој, потпуно се слама. Особине „сомализације“: поседовање тешког оружја, политички раскол, слабост редовне армије, сепаратистичка расположења на периферији, непостојање законите власти и гаранција за безбедност становништва, јак утицај радикалног исламизма.

Земљу раздиру многобројни етно-племенски конфликти који јачају јер истовремено представљају и борбу за контролу налазишта угљоводоника. Оружје које је опљачкано из војних складишта, али и добијено од земаља НАТО-а, растурено је по читавој Либији, те одреди оружаних побуњеника шурују по земљи. Један од таквих одреда је чак на неколико сати отео премијера Али Зејдана и, како је овај доцније испричао, људи који су му украли новац, одећу, мобилни телефон и важна документа су били – чланови парламента. Либијци питају један другог: „Ако премијер не може себе да заштити – како ће успети да заштити земљу? И ако председник Националног конгреса и министри говоре да они не управљају земљом – ко, онда, земљом управља?“

Групација „Исламска држава“, користећи безвлашће у земљи, осваја у Либији нове објекте и територије. Један од организатора интервенције 2011, бивши премијер Француске Франсуа Фијон, сада признаје да је француска операција у Либији „уништила државу и по читавом Сахелу проширила епидемију“. Исламисти су, на пример, освојили тајну војну базу у близини Триполија коју су саградиле јединице за посебну намену САД, а која је служила за обуку и припрему контратерористичких снага Либије. Ових дана су мање јединице Исламске државе ушле у Сирт.

Ствара се ситуација која подсећа на ирачку, када је Исламска држава у њему своју снагу јако повећала тако што је себи припојила велики део француског корпуса бивше армије Садама Хусеина. Ако бивши Гадафијеви официри усвоје тај пример, Либија може да постане прва земља којом ће у целини управљати нови „калифат“. Борба европских земаља са либијским избеглицама ће само да убрза тај процес тако што ће тај конфликт проширити изван граница Блиског Истока. Либија се претвара у нову стратешку базу Исламске државе из које доцније може да се напада Северна Африка, а преко Средоземног мора – и Европа.

У своје време је Барак Обама после свргавања и убиства Гадафија изјавио: „Извојевали смо постављене циљеве, а да у земљу нисмо увели ни једног војника“. Стални представник САД у НАТО-у Иво Далдер и врховни командант савезничких јединица у Европи Џејмс Ставридис су 2012.године написали: „Операција НАТО-а у Либији представља пример како се води интервенција“. Али постоје и другачија гледишта. Професор Тексашког универзитета Алан Куперман каже: „Ако се осврнемо, имамо све разлоге да кажемо да је интервенција у Либији завршена потпуним поразом чак и са америчког гледишта. Земља не само да није постала демократска, већ је деградирана до стања уништења државности. Број насилно умрлих и остала кршења људских права су вишекратно порасли“.

Ситуација је отишла тако далеко да, по мишљењу међународних чиновника, директно мешање западних држава на страни владе коју су признале – закаснило је. Шеф мисије за подршку УН у Либији Ендрју Енгел-Бернардино Леон констатује да је „Либија врло близу тоталног хаоса“ и да испоручивање оружја Триполију од стране Запада неће спасити ситуацију: „Оружје које му се испоручује, мимоилазећи званичне оружане снаге, долази различитим групацијама које од 2011, пре свега, не дозвољавају да се формира јака централизована влада. Река оружја у Либији може такође да појача безбедносне изазове, који имају везе са тероризмом, а који се воде у близини либијских суседа“.

Ето такви су, уопштено, плодови цивилизаторског деловања Запада у Либији.

(ФскСРБ – Дмитриј Мињин)

Ознаке: Гадафи, запад, Либија, УН