Долазе ускоро последице једног догађаја у Кијеву, од 15. јула 2026. године, где се нашао и изгубљени српски диктатор. Те последице ће прво да осети он и његов најближи људи, а за њима читава лажна пирамида његове моћи.

Тог дана, Александар Вучић није потписао заједничку декларацију о наставку политичке, војне, финансијске и безбедносне подршке Украјини и јачању притиска на Русију, али то га није амнестирало због наоружавања режима у Кијеву и одласка „на ноге“ непријатељима Русије.

Зашто је само два дана после самита у Кијеву српски диктатор имао састанак са агентима руске службе (ГРУ), зашто су европске безбедносне службе организовале међусобни састанак такође одмсах након самита у Кијеву, како је овај одлазећи тиранин дуго сарађивао у криминалним пословима са украијинским режимом и какви одговори га на све ово убрзо чекају, и са Истока и са Запада.

Пише: Никола Влаховић

На дан 15. јула 2026. године, у Кијеву, пети пут од почетка рата у Украјини одржан је самит под називом „Југоисточна Европа – Украјина“, где су се окупили председници држава или влада са југа европског континента. Међу њима се нашао и српски диктатор Александар Вучић (мада га на службеним, заједничким фотографијама, нигде није било). Потписана је том приликом једна декларација која предвиђа даље наоружавање режима у Кијеву и другу војну подршку.

На велико изненађење, једини који ту декларацију није потписао био је присутни српски диктатор. Била је то, што се тиче Европе, већ препуњена чаша…

Наиме, позив за учешће на овом самиту значио је и потписивање декларације о даљој војној помоћи Украјини…Вучићев режим је о томе био обавештен, знао је да долазак у Кијев значи и потписивање те декларације. Рачунало се на њега, јер је у скоријој прошлости „братском режиму“ у Кијеву он лично продао тоне наоружања и опреме последњих година рата, што преко разних посредничких офф схоре компанија, што преко Израела и његових „продајних мрежа“.

Углавном, овај његов гест у Кијеву, затворио му је сва врата на Западу, а што се Путинове Русије тиче, та врата су одавно затворена, а комуникација са њим сведена је на најнижи ниво, преко бившег и вишеструко компромитованог КГБ агента, Александра Боцан Харченка (још увек у својству амбасадора РФ у Србији).

У редовним циклусима Харченко га службено посећује (или позива у амбасаду) кад год треба да му пренесе лоше вести из Москве. „Последњи поздрав“ је добио на састанку у Београду са двојицом високих функционера ГРУ (Главно обавештајно управљање Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације) дана 17. јула 2025, само два дана по повратку из Кијева. Узгред, две најпознатије јединице ГРУ су 29155, специјализована за саботаже и атентате у иностранству и Јединица 74455, сајбер-операције, а често (или углавном) делује паралелно са ФСБ-ом (унутрашња безбедност) и СВР-ом (спољна обавештајна служба).

Харченко је такође присуствовао овом састанку, али, тек као присутни грађанин.

У дипломатским круговима али и према наводима извора МТ, АВ је морао да „положи рачуне“ због „ненајављеног“ одласка у Кијев и суочи се са реакцијом Москве на неиспуњена очекивања током протеклих година његове владавине. Разговор је ишао лоше, а лоша је и перспектива тих односа. Заправо, означен је крај сваке даље сарадње. Од тога ће много занимљивија бити даља политика Русије према Србији и читавом региону…

(Магазин Таблоид)