Постоје тренуци у историји једног народа када политика престаје да буде борба мишљења и постаје чисти, огољени неморал. Данас, током 16 минута тишине у Сремским Карловцима у знак сећања на невине жртве страдале под рушевинама надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, Србија је дотакла само дно људскости и достојанства.

Док су грађани у тишини, са сузама у очима и тешким каменом у грудима, одавали пошту људима чији су животи прекинути у секунди, партијски послушници и активисти СНС-а одлучили су да покажу своје право лице. Без трунке срама, пијетета или основног поштовања према мртвима и њиховим ожалошћеним породицама, пустили су са звучника снимке Александар Вучића који арлауче, свесно прекидајући и скрећући најтужнији мук који ова земља памти.

Када ни смрт није света: Провокација над гробовима невиних

У тих 16 минута није било места за политичке пароле, за подјеле и страначке сукобе. Било је то време туга, сећања и опомене. Али за напредњачку машинерију, чак је и најдубља људска несрећа само још једна прилика за јефтино и бесрамно провоцирање.

Без стида и без емпатије: Пустити агресивне и бучне политичке говоре у моменту када се читава земља клања сенима страдалих под бетонским плочама није само политички аматеризам — то је потпуни слом људскости.

Губитак сваког компаса: Докле смо као друштво стигли ако су партијска оданост и провокација важније од поштовања према комшијама, пријатељима и суграђанима који су изгубили животе на правде бога?

Питање које боли: Каква смо ми то земља постала када се и туга напада звучницима, а достојанство гази из чисте обести?

Тишина која одзвања гласније од њихове буке

Гледати и слушати тај перформанс мржње док се одаје пошта жртвама оставља само горак укус безнађа и немерљиву тугу. Они који су мислили да ће галамом и арлаукањем надјачати тиху бол народа, постигли су само једно — показали су колико су мали, уплашени и лишени свега што човека чини човеком.

Нека им служи на част и образ, ако га уопште и имају. Јер 16 минута тишине проћи ће, али љага са оних који су је погазили неће се опрати никада. Жртве заслужују мир и правду, а ова земља — хлеб и достојанство уместо циркуса и провокација над сопственом трагедијом.

(Славија инфо)