Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Неко осећа симпатије према председнику САД Бараку Обами. Било шта да учини у Сирији, он је осуђен на пропаст. Да је интервенисао пре годину дана, као што су многи аналитичари захтевали, он би сада можда био усред блата с још више аналитичара који су љути на њега и његов рејтинг би био далеко нижи него што јесте. Уколико он сада интервенише, резултати би могли бити чак и гори.
Новинари често захтевају акцију ради акције саме и чини се да су несвесни тога да многи међународни проблеми немају решења, с обзиром на ограниченост моћи Сједињених Држава. САД могу да сруше режиме, али не могу чак ни да скромно преуреде друштво осим уколико се можда не обавежу на степен утрошка времена и средстава као што су учиниле у послератној Немачкој или Јапану.
Заиста, Обама има тегобну калкулацију: уколико интервенишем, коју групу да наоружам? Да ли сам ја сигуран да оружје неће пасти у погрешне руке? Да ли сам сигуран да ће група или групе које подржим заиста бити прихватљиве за Запад, и чак уколико буду прихватљиве, да ли ће остати на снази у Дамаску гледано дугорочно? И између осталог, шта уколико рушење сиријског лидера Башара ал-Асада путем успостављања зоне забране летења неће водити до још већег хаоса и стога довести до још горе ситуације по питању људских права? Да ли заиста желим сав тај хаос? И чак уколико успем у свему томе, да ли желим да посветим свој читав други мандат Сирији? Зато што ће можда захтевати још веће војно ангажовање.
У бившој Југославији током деведесетих интервенција није испровоцирала друге силе у региону као што је Русија, зато што је Русија у првој декади након хладног рата била слаба и хаотична држава која није била у могућности да пројектује свој уобичајени историјски интерес на Балкану. Али интервенција у Сирији би могла да укључи САД у рат са ојачаном Русијом и Ираном.
У свету кога воде медији одржати моћ је истински незахвално. Боравак секретара одбране Чака Хејгела у кабинету биће одређен са три ствари: повлачење из Авганистана, озбиљна редукција буџета одбране и одговори на било које прекоморске опасности које искрсну. Не постоји добар начин да се постигну прва два задатка, а трећи је обично присутан у истој врсти ужасних избора са којима се сада администрација суочава у Сирији. Државни секретар Џон Кери укључен је у преговоре са Ираном и Авганистаном и са Израелом око палестинских територија, не зато што он то неизбежно жели, већ зато што мора. Било шта мање би означило абдицирање америчке одговорности као велике силе. И ипак шансе за успех у свим овим случајевима су веома мале.
Преовлађујућа тема овде је да медији претпостављају да амерички кројачи политике имају значајну контролу над догађајима преко мора иако истински они имају веома мало контроле. Сложена и збркана реалност рата и политике у Сирији, Ирану и Авганистану – ускраћеност бомбардовања морнаричком авијацијом или присуства на десетине хиљада пари чизама на тлу – вероватно неће бити кључно обликована од стране америчких званичника.
Током хладног рата, када је хаос био релативно ограничен и већински део света подељен у два идеолошка табора, било је макар могуће формулисати креативне дипломатске стратегије путем механичких манипулација ове или оне земље или групе земаља. Али у свету слабих и фрагментираних демократија, значајне анархије и анемичних савезничких система много је теже манипулисати с реалношћу. Не постоји ноћни чувар. Нико нема контролу, чак су и медији немилосрднији него раније. (Заиста, да ли неко може да замисли да у данашњој медијској клими Хенри Кисинџер или Џејмс Бејкер конструктивно и строго изврше притисак на Израел као што су некада чинили?)
Немилосрдна медијска средства имају веома мало времена да сазру пре него што објаве неуспех. То значи да је много мање тајни због толико присутног цурења информација. И због тога што је толико процурело владини званичници имају мање подстицаја да буду искрени чак и на приватним састанцима узимајући у обзир претпоставку да ниједан транскрипт не остаје заувек скривен без обзира који му је ниво тајности приписан. Тако да квалитет дискусије унутар владе опада чак иако се јавно мњење такође погоршава. Укратко, у полуанархичном послехладноратовском свету сужавају се опције за успех спољне политике док у исто време квалитет спољне политике сам опада.
Као додатак ту су заиста тешки проблеми – они које чак ни најкреативнија политика не може да реши. Сваки председник било које партије идући деценијама уназад није успео да реши проблеме са Северном Корејом. У међувремену, свака администрација криви претходну због неуспеха.
У таквој клими бивша државна секретарка Хилари Клинтон рачуна се као модел дипломате. Она је често практиковала акцију ради акције саме. Нон-стоп је путовала по светум и док заправо није имала ниједан дипломатски успех приписан у њену корист упркос освежавајућој тенденцији да храбро говори у разним приликама. Медији су имали позитиван став према њој због тога што је она у исто време била и славна личност. Она је промовисала једну корисну идеју иако је „осовина“ била далеко од Блиског истока и била окренута ка азијско-пацифичком региону. Због тога и можда само због тога она ће бити упамћена. Осовина је била мање сјајна идеја од природне, органске еволуције намераване политике судећи на основу два блискоисточна рата и растуће стратешке и економске важности Пацифика. Али неконтроверзна као што је требало да буде осовина је нападнута у медијима као превише попустљива (Како то да немамо више ратних бродова који су намењени Азији?) и као превише ратоборна (према Кини).
Шта онда амерички лидер треба да уради под таквим околностима? Како неко може бити портпарол у случају смањеног америчког утицаја у полуанархичном свету и да издржи све веће захтеве медија?
Одговор може бити управо оно што сада Обама чини у Сирији: скромно подржавајући неке побуњеничке групе, али у суштини избегавајући степен умешаности који би га претворио у неког ко би у будућности био одговоран за догађаје на терену. Другим речима, пустити Иран да буде увучен све дубље и дубље у сиријски вртлог, а не Сједињене Државе. Цена коју Иран плаћа у Сирији ће расти чак и ако Иран ужива мањи утицај тамо него што је то било за време јаког режима Башара ал-Асада. У исто време интензивирајући економску и дипломатску помоћ Јордану који, са својом релативно малом популацијом и слабом економијом, може бити спасен. Сирија, Либан, Ирак, Либија, Јемен итд. су осуђени да буду слабе, квази-хаотичне државе на које Америка не може да стави право без огромног труда који би подрио њен интерес у свету и код куће.
Може бити, носећи ризик одређеног војног напада на САД или на савезника који оправдава пропорционални војни одговор, да се администрација укључи у рат чак иако постоји невољно поштовање у годинама и деценијама које следе. Ово је често био случај у америчкој историји. Али судећи на основу природе медија и природе света преко мора рат може постати све већа норма. Сетите се да је амерички председник Џорџ Буш уживао велико јавно одобравање од самог почетка његовог председавања упркос 9/11 и инвазији Ирака и Авганистана. Али то су биле само војне акције које је он предузео које су биле популарне у медијима, што је водило до његовог другог мандата у коме је постао трагично неуспешан председник.
Лекција је следећа: када је у питању спољна политика обично нема начина да се добије добар преглед. Али када једном амерички лидер интернационализује ово, он тада може да почне да гради стратегију која је часна и која ће на крају осигурати његову репутацију.
Роберт Каплан је главни Стратфоров геополитички аналитичар, ванредни виши сарадник у Центру за нову америчку безбедност у Вашингтону и био је страни извештач за Атлантик преко 25 година. Он је 2009. постављен за члана одбрамбене комисије Пентагона која је саветовала бившег америчког секретара одбране Роберта Гејтса у вези многих кључних питања. Господин Каплан је служио у комисији током 2011. Од 2006 до 2008. он је био одликован гостујући професор класе 1960. у националној безбедности на Морнаричкој академији Сједињених Држава.
